Problemi se rešavaju

Svakodnevno smo suočeni sa velikim brojem različitih problema koje rešavamo sa manje ili više uspeha. Ako želimo da popravimo pokvaren aparat pozvaćemo majstora ili uzeti alat i popraviti ga po određenoj proceduri.Većina problema sa kojima se susrećemo na dnevnom nivou ne zahteva poseban napor, niti angažman i za mnoge od njih nismo ni svesni da predstavljaju problem. Postoje svakodnevni problemi koje rešavamo uz minimalne teškoće kao u slučaju pokvarenog kućnog aparata, dok su sa druge strane problemi čije rešavanje nije toliko očigledno i koje zahteva posebna znanja, iskustvo, specifične strategije ili kreativnost. Nikako da zaradimo više novca ili dobijemo povišicu, a novac nam je neophodan kako bi platili dugove, račune ili ostvarili životni san. Težine ovakvih problema smo svesni, a dobro je i kada smo svesni strategija koje možemo primeniti kako bi ih rešili.

U ovom tekstu će biti reči o najčešćim reakcijama ljudi kada su suočeni sa problemima i o fazama kroz koje se prolazi prilikom rešavanje gotovo svakog problema. Cilj teksta je da podstakne na hvatanje u koštac sa problemima koje imamo i na aktivan pristup u njihovom rešavanju.

Šta je problem?

Šta imamo u vidu kada kažemo rešavanje problema? Različiti odgovori se mogu dati na ovo pitanje. Naći rešenje koje nije odmah očigledno, dostići cilj ulaganjem napora, teška „stvar“ koja zahteva rešenje, nešto sa čim je teško nositi se, razumeti ili uraditi, itd. Sve je to tačno, ali nije potpuno. Da bi dali potpun odgovor na ovo pitanje prvo moramo odgovoriti na pitanje: šta je to problem? Kada je neko suočen sa problemom, ima problem, u problemu je? Možemo reći da imamo problem kada nešto želimo ili nameravamo, ali ne znamo šta treba da uradimo i koje akcije treba da preduzmemo da bi došli do cilja. Problem je situacija u kojoj osoba pokušava da dostigne neki cilj, a da bi do cilja došla mora da nađe način kako to da uradi. Prema jednoj od definicija rešavanje problema je usmerena aktivnost kroz koju se na različite načine i kroz različite faze dolazi do cilja. Koliko god različiti bili, svi problemi imaju dve zajedničke stvari: prepreku i cilj. Krajnji ishod rešenja problema je ostvarenje cilja.

Suočavanje sa problemom ili izbegavanje bavljenja problemom

Ljudi se razlikuju po tome kako se odnose prema problemima sa kojima se suočavaju tokom života. U zavisnosti od toga na koji način se odnosimo prema problemu razlikuju se strategije orijentisane na suočavanje sa problemom i strategije orijentisane ka izbegavanju direktnog bavljenja problemom. Neki ljudi pokušavaju da promene način na koji razmišljaju o problemu, neki pokušavaju da kontrolišu emocije koje problem izaziva, a neki se uhvate u koštac sa problemom i rešavaju ga. U susretu sa problemima ljudi najčešće reaguju na tipičan način, onako kako su navikli.

Oni koji su skloni i opredeljuju se za strategije orijentisane ka izbegavanju bavljenja problemom pažnju najčešće usmeravaju na kontrolu emocija ili misli birajući izbegavajuće, pasivne napore usmerene na smanjenje emocionalne napetosti i anksioznosti povezanih sa problematičnom situacijom.Izbegavaju da misle o problemu, sanjare, maštaju, povlače se iz socijalnih situacija, nekontrolisano piju, puše, uzimaju hranu, itd. Neki ljudi beže od problema i njihovog rešavanja kroz gledanje televizije, socijalne mreže, hobi, izlaske i slične aktivnosti koje za cilj imaju da skrenu pažnju sa samog problema i misli odvuku od njega. Ili se distanciraju od problema uz parolu „ne može to da se desi, ne može meni“ i nastavljaju sa svakodnevnim aktivnostima kao da se ništa i ne dešava. Ili minimiziraju problem – ma nije to ništa. Neki ljudu traže pozitivne strane problema i usklađuju se sa situacijom onakvom kakva jeste. Ili rezignirano prihvataju situaciju nevoljno i sa nezadovoljstvom se mireći sa stanjem onakvim kakvo jeste.

Već je rečeno da je rešavanje problema uvek usmereno ka nekom cilju i ovakvi pokušaji ne mogu se smatrati rešavanjem problema. Rešavanje problema se odnosi na aktivne, problemu približavajuće strategije koje su usmerena na plansko rešavanje, logičku analize događaja, traženja socijalne podrške – traženje saveta, traganje za informacijama i sl. Male su šanse da će se situacija srediti sama od sebe i problem samostalno rešiti.

Nema sumnje da su bavljenje problemom i aktivno rešavanje poželjniji, racionalniji i bolji način koji vodi ka uspešnijim ishodima od izbegavanja da se njime bavimo. Svaki problem ima svoje specifičnosti i posebne načine rešavanja. Srećom, najveći broj problema može da se reši primenom opšte strategije koja prolazi kroz faze o kojima će biti reči u ovom tekstu.

 

Faze rešavanja problema

Ove faze predstavljaju idealizovan prikaz koraka koji se preduzimaju kako bi problem bio rešen. Najčešće nailazimo na probleme u čijem rešavanju istovremeno obavljamo nekoliko koraka, vraćamo se na prethodne, kroz neku fazu prolazimo brže, a kroz neku sporije, a kroz neku više puta. Način na koji se kroz faze prolazi zavisi od samog problema, kao i od nekih naših osobina. Ali, ako problemima pristupimo prateći ove korake imamo veliku šansu da ih rešimo i ostvarimo cilj koji želimo i koji nas zadovoljava.

1. Formulacija problema i cilja

Prvi korak u rešavanju problema je njegova identifikacija, uočavanje da problem postoji. Iako izgleda čudno nije uvek očigledno da problem postoji, dešava se da toga nismo ni svesni. Na samom početku valja definisati šta je problem i dobro ga razumeti. Identifikovati problem znači uvideti da stvari mogu biti bolje, a definisanje problema podrazumeva razumevanje situacije i otkrivanje eventualnih uzročnih faktora.Kako problem izgleda? Šta se dešava, kako, zašto, sa kim, zbog čega? Kakva je moja uloga u svemu tome? Kada sve to definišemo načisto smo sa time šta je naš problem, cilj i prepreka koja stoji ka ostvarenju cilja. U zavisnosti od toga koliko dobro je definisan problem, prepreka i cilj, zavisiće i uspeh u rešavanju problema. Postoji i izreka koja kaže: pravilno postavljen problem je pola rešenja. Ovoj fazi valja posvetiti što više vremena. Probleme možemo posmatrati kao one koje je lako definisati i one koje je teže definisati. Kod problema koje je teže definisati rešenje nije odmah očigledno i potrbno je vreme i „rad” na problemu kako bi uočili šta nas muči, čemu težimo i šta nas sprečava da to ostvarimo. Ako ste nezadovoljni odnosom koji imate sa nekim članom porodice, prijateljem ili partnerom to bi bio dobar primer za probleme koje nije lako definisati. Šta je to što vas čini nezadovoljnim? Šta vas sprečava da imate dobar odnos u kome uživate? Zašto nije onakav kakav želimo da bude? Kako bi izgledao odnos kojim ste zadovoljni? Potrebno je posvetiti što više vremena odgovaranju na ovakva pitanja i formulisanju problema, cilja i onog što nas sprečava da cilj ostvarimo. Formulacija problema bi podrazumevala uviđanje da je odnos sa bliskom osobom problem koji zahteva rešenje, kao i to da možemo imati bolji odnos koji bi u isto vreme bio i cilj kome težimo. Kada smo formulisali problem i cilj odgovorili smo na ta pitanja i načisto smo sa time da želimo da nam odnos bude bolji.

2. Razmišljanje o mogućim rešenjima, analiza i procenjivane

U ovoj fazi promišljamo mogućnosti koje imamo, analiziramo ih i procenjujemo. Razmišljamo o tome šta je sve potrebno uraditi da bi problem bio rešen i kako izgleda rešenje problema, kao i o tome šta je i koliko u našoj moći. Korisno je razmisliti i o tome šta bi se desilo ako problem ne bi rešili, kao i o tome da li će koraci koje preduzmemo otvoriti nove probleme i šta posle sa njima. Ova faza je od suštinskog značaja za rešavanje problema složenije prirode. Možemo razmišljati o tome kako smo se sa sličnim problemima nosili i rešavali ih ranije. Kako bi znanja stečena tokom sličnih iskustava mogli primeniti u sadašnjoj situaciji? A možemo i misliti o tome šta bi uradio i kako bi rešio problem neko koga poštujemo. Možemo tražiti pomoć drugih pri traženju rešenja. Možemo pitati nekoga u koga imamo poverenja šta bi uradio da je u našoj situaciji, šta nam savetuje i preporučuje. Traženje socijalne podrške je veoma korisno. Smanjuje uznemirenost i pojačane negativne emocije, a i može nam ukazati na neke mogućnosti koje sami ne uspevamo da uočimo. Ova faza se uspešno završava sa listom mogućih rešenja.

Vratimo se na primer problematičnog odnosa sa nekim ko nam je blizak. U ovoj fazi razmišljamo, analiziramo i procenjujemo šta sve možemo da uradimo ili promenimo kako bi odnos kojim nismo zadovoljni i koji nas muči učinili boljim. Šta je do nas, a kakva je uloga druge strane? Da li je uopšte moguće unaprediti odnos? Da li bi imali koristi od boljeg odnosa i da li je korist takva da je vredna truda, vremena, napora i angažmana koji ćemo uložiti da bi to ostvarili? Kako možemo pronaći rešenje? Da li nam neko može pomoći u tome? Da li postoji nešto što nikad niste pokušali i uradili? Razgovarajte sa ljudima kojima verujete. Čitajte o tome. Istražite kako dobar odnos održavaju drugi ljudi i šta je sve potrebno za dobar odnos? Zašto naš nije takav i kako može da postane dobar? Kakva očekivanja imamo od drugih i da li su ona realna? Da li bi i kako mogli da promenimo očekivanja koja nisu realna? Da li stalno ponavljamo iste obrasce i možemo li da uradimo nešto drugačije? Šta bi se desilo ako bismo se ponašali drugačije? Šta bi se desilo ako ne bismo ništa pokušali i situaciju ostavili da bude takva kakva je? Šta je najbolje što bi moglo da se desi, a šta najgore? Iz ove faze izlazimo sa brojnim mogućnostima i idejama o tome kako bi mogli promeniti ono što nas muči i postići ono što želimo u odnosu sa bliskom osobom. Cilj i jeste da se prikupi što više mogućih rešenja, da se problem pogleda na drugačiji način, iz druge perspektive ili iz „tuđih cipela”.

3. Donošenje odluke

Donošenje odluke podrazumeva odbacivanje svih nezadovoljavajućih i neadekvatnih rešenja i odlučivanje za ono koje je najzadovoljavajuće. Ako je više mogućih i zadovoljavajućih rešenja – među njima treba odabrati najbolje. Moguće je opredeliti se za ono rešenje koje nas najviše zadovoljava ili je najlakše primeniti ga.

U slučaju problematičnog odnosa sa nekim do koga nam je stalo, u ovoj fazi se opredeljujemo za najbolje rešenje koje će na najbolji način unaprediti odnos. Možemo odlučiti da promenimo način na koji posmatramo situaciju, kao i svoje ponašanje jer smo uvideli da drugu osobu ne možemo promeniti. Donosimo odluku koja je realna, praktična, korisna i u skladu sa situacijom o tome kako ćemo se ponašati i šta ćemo preduzeti. To može biti odluka da prestajemo da očekujemo da drugi radi ono što mi hoćemo i ponaša se onako kako mi mislimo da treba ili nas tretira na način za koji smatramo da je ispravan, pravedan ili ga zaslužijemo. Donosimo odluku da odustajemo od takvih zahteva i počinjemo da se ponašamo u skladu sa time. Ili možemo odlučiti da sebe asertivno izrazimo drugoj osobi i da tražimo promene u ponašanju kod nje. Biramo rešenje za koje procenjujemo da je najadekvatnije za konkretnu situaciju uzimajući u obzir sve aspekte same situacije.

4. Primena rešenja, sprovođenje u delo odabranog rešenja

Tokom ove faze rešavamo problem. Odabrano rešenje sprovodimo u delo i aktivno radimo na ostvarenju cilja.Tokom rešavanja problema korisno je da proveravamo da li su koraci koje preduzimamo ispravni i da li nas zaista vode ka rešenju. Dobro je da stalno pratitimo da li smo na dobrom putu da problem rešimo. U ovoj fazi sprovodimo u delo rešenje koje smo odabrali. Menjamo odnos koji imamo prema osobi do koje nam je stalo i ponašamo se drugačije. Pratimo da li smo na dobrom putu i da li postižemo rezultate? Kako promena u našem ponašanju utiče na drugog? Ništa ne može preko noći, staloženo i strpljivo rešavamo problem i odluku koju smo doneli sprovodimo u delo.

5. Evaluacija rešenja

Da li je problem rešen? Da li je cilj ostvaren? Ako je problem rešen uživati u plodovima rada i postignutim ciljevima.Ako nije onda krenuti od početka i uvideti gde je zapelo. U svakom slučaju korisno je razmisliti o tome šta je moglo bolje. Dešava se da je problem rešen, ali da način rešavanja nije bio optimalan, mogli smo ga rešiti na drugačiji način uz manju cenu i uz manje napora. Učimo za sledeći put i napredujemo u veštini rešavanja problema. Dešava se i da nakon raznih pokušaja ne uspevate da rešite problem i tada treba biti otvoren i za neke druge ishode koji nisu najbolji mogući, ali su zadovoljavajući.

U slučaju problematičnog odnosa procenjujemo da li se odnos sa bliskom osobom promenio. Da li je bolje nego što je bilo? Da li je onako kako smo želeli da bude? Da li smo rešili problem, prevazišli prepreku i ostvarili cilj u odnosu sa bliskom osobom? Ako nije tako – zašto nije? Gde je zapelo? Ako je odnos bolji – uživajte sa bliskom osobom, ali i u tome što ste svojim zalaganjem i aktivnošću rešili ono što vas muči.

Hrabro! Suočite se sa situacijom koja Vas muči i rešavajte problem, jer problemi se rešavaju.

Autorka je diplomirani psiholog