Samo zastani i slušaj…

Pariz krajem maja, predveče. Vruće za ovo doba godine. Silazim s prijateljem u podzemnu železnicu, Opera.

Prvo nejasno, a onda sve bolje, čuje se muzika. Nešto rusko, poznato, veselo…Što muzika postaje jasnija, osećam da sam opuštenija… Kao da mi sa zvucima muzike polako popušta višednevni stres i napetost.

Na mestu račvanja hodnika, dva momka, jedan sa gitarom, a drugi sa harmonikom, sviraju„ Дорогой длинною” (poznatija je engleska verzija “Those Were the Days”). Ništa tipično rusko na njima, možda i nisu Rusi, ali deluju potpuno autentično i očaravajuće! Spustila sam laptop i sela na beton. Minut pre toga, jedina misao mi je bila: “Da li postoji nešto, što bi mi popravilo raspoloženje?“ Moj prijatelj seda pored mene. Ne iznenađuje ga moja reakcija na rusku muziku, ali zaključujem da ne odobrava ovo zadržavanje.

Vidim da su i dva muzičara registrovala da imaju publiku. Momak sa harmonikom nam se elegantno naklonio, a gitarista, ujedno i pevač, od tog trenutka, kao da je samo nama pevao. Prolaznici su promicali između, neko od njih zastane i spusti novac u kutiju od gitare, neko zastane na sekund da posluša, neki palčevima podignutim na gore ohrabre ulične svirače pokazujući im da su dobri, neki ih i ne primete jer su fokusirani na ekrane mobilnih telefona, a drugi samo prođu namršteni ili zabrinuti, zaokupljeni svojim brigama i problemima. I ja sam, do malopre, imala samo jednu brigu: kako da se dokopam svoje hotelske sobe, ali ova muzika mi je u sekundi odradila kompletan psiho – fizički rebooting.

Kako? Danima unazad sam bila u formalnom i ozbiljnom okruženju, gde postoje protokoli, red, pravila oblačenja, komunikacije, gde se sve meri i seče…Na ovom mestu, uz zvuke muzike, sasvim spontano, sve to nestaje, popušta grč.

…Ulični svirači.

Imaju ih svi gradovi. Zanimljiv kulturni fenomen.Nekada su pravi ulični umetnici. I kod nas, sveprisutniji naziv za njih je 'baskeri' (busker/busking– osoba koja zabavlja na javnom mestu za donacije/zabavljanje ljudi na javnom mestu).

Dakle, baskeri su ulični izvođači/zabavljači, a ti 'ulični nastupi' mogu biti od gutanja vatre, mađioničara, pantomime… do onih najčešćih: pesma, igra, sviranje.

Pogledala sam dokumentarni film o baskingu(„Streets Tuned“), snimke na YT-u, pričala sa violinistom iz Knez Mihailove, a sve pokušavajući da razumem šta je te ljude izmamilo na ulicu, kako razmišljaju, zašto to rade. Iznenadili su me ti ljudi, i to kako osvetle prostor, njihov entuzijazam, energija… Posmatrala sam i prolaznike. Neki ih ne primećuju, neki su potpuno ravnodušni, drugi ih primete i produže… Lica onih koji se zaustave na neko vreme, najčešće se ozare i nasmeše, ali uvek pokazuju da su se negde razumeli, da su nešto podelili zajedno. Nije važno kako ili šta sviraju, ali emocija koju prenose putem svoje muzike je doprla do nekoga.

Čitajući komentare ispod tekstova o sviračima, kao da se uopšte ne uzima u obzir da basking može biti nečiji lični izbor, da neko to radi jer voli. Provejava nota simpatije, ali i sažaljenja. Hvaleći njihovo izvođenje, okrivljuju medije, društvo i našu (ne)kulturu zbog toga što su 'jadni ljudi morali da izađu na ulicu i da se izvrgu blamaži, dok razne zvezdice okupiraju medijski prostor i zarađuju silan novac; tužno što suna ulici…'. Oni koji shvataju da neko svira na ulici jer je tako odabrao, ne izražavaju se najpozitivnije o njegovoj inteligenciji, ili, odmah razmatraju finansijsku kalkulaciju o tome da li profesor u školi može da zaradi isto koliko i ulični svirač…Naša posla, rekla bih, da tako vidimo stvari, često pri tom projektujući sebe i svojenedoumice i strahove.

Neki su otišli toliko daleko da su basking poistovetili sa prosjačenjem. Basking jeste vrsta aktivnosti kojoj je, između ostalog, cilj obezbeđivanje donacije od prolaznika (odomaćen naziv bakšiš, napojnica…), ali nikako nije prosjačenje. Prosjaci i prosjačenje se dovode u vezu sa zloupotrebom, prevarom, bedom, siromaštvom… Ne moraju da sa ispruženom rukom, mole da im se nešto udeli, prosjaci mogu i da 'nešto rade' (razvlače harmoniku, udaraju po kutiji na trotoaru), ali oni i dalje nisu 'ulični izvođači' – prosjačenje je uglavnom nešto na šta su ljudi primorani od strane nekog drugog, ili za njih ne postoji drugi izbor.

U baskingu, ti nešto 'izvodiš' pred publikom i za publiku, pružaš neku uslugu, nisi prisiljen na to, radiš tako jer želiš, a ako za uzvrat dobiješ i novac, to je prava stvar.

Zašto baskeri izlaze na ulicu?

Među njihovom odgovorima, dominira jedan razlog: oni to vole i uživaju u tome. Na prvom mestu je zadovoljstvo koje osećaju dok rade ono što vole.

Novac, susreti sa ljudima, malo publiciteta, svakako ne smetaju baskerima. Nedostatak 'pravog posla', jeste prinudio pojedine da izađu na ulicu, ali i za njih je basking spoj ugodnog sa korisnim.

„Za muziku ne treba izgovor. Sama muzika ima smisla“.

U čemu se basking razlikuje od 'formalnih' nastupa?

Scena za basking može biti bilo gde – ulica, metro stanica, park, ulaz u tržni centar. Publika su prolaznici, a plaćanje za njihovu uslugu je potpuno na dobrovoljnoj osnovi.

Ako si deo publike, za tebe je u startu razlika što kod formalnih nastupa, prvo platiš da bi uopšte došao na nastup. Kod baskinga platiš ako ti se svidelo, ako imaš para, ako te ne mrzi da zavučeš ruku u džep, ako nisi mrzovoljan…

Ulični izvođač se našao baš tu gde je mene vodio put; on je 'pronašao' mene; ne guram se u redu; nisam morala da se ciljano obučem i našminkam; nisam razmišljala koga ću sresti, da li ću lepo da čujem i vidim, da li će da me nervira zvono nečijeg telefona…

Na 'zvaničnim' nastupima se unapred zna šta je na programu. Ulični izvođači uglavnom imaju spremnu 'predstavu', ali ono što je prednost uličnih nastupa, jeste da oni mogu da prate energiju publike, da improvizuju i prilagođavaju nastup, ponavljaju pesmu koja izaziva dobro raspoloženje, menjaju onu koju prolaznici ignorišu.

Sam svoj gazda

Tu leži još jedan motiv: Sam svoj gazda – radim kad, gde i kako hoću. U biti, to je san mnogih koje znam, ali često nemaju hrabrosti da krenu ka tome. Neki od njih, sa sigurnom platom i poželjnim socijalnim statusom, ne primećuju da su ulični izvođači suštinski ispunili životni cilj kome i oni sami teže. Razlika je u vrsti posla i, naravno, u ličnom opredeljenju.

Danas nema sigurnog posla, ali u hijerarhiji naših potreba, jedan od bitnih stepenika u piramidi, jeste potreba da smo bezbedni, da se osećamo sigurno. Da li sviranje na ulici pruža takvu sigurnost? Prehlada, polomljena ruka, porodiljsko odsustvo, loše vreme… za ulične svirače znači 'odsustvo sa posla' bez finansijske nadoknade. Iz tog ugla mogu i razumeti one koji kažu da je suludo tražiti zadovoljstvo i užitak u poslu, a da nisi obezbedio i najmanju sigurnost i pokrio se za 'crne dane'.

Jednom mi se klijentkinja požalila, da njen sin, tinejdžer od 15 godina, iako odličan muzičar, ne može da nastupa, jer ima tremu. Malo iz šale, malo ozbiljno, predložih joj da uzme violinu i izađe na ulicu, da stane ispred zgrade. Ako mu je neprijatno, neka i ona krene s njim. Verujem da je taj neposredniji, prisniji kontakt sa publikom, feedback koji je na ovaj način mogao da dobije, ne opterećujući se svojim izgledom, umetničkim utiskom, mogućim greškama, gledanjem u partituru, i iskreni aplauz komšija i prolaznika koji je dobio, bio dovoljan da posle nekog vremena, siguran u sebe, potpuno samouvereno stane i pred publiku u dvorani.

Kad sam ga kasnije pitala kako se osećao na bini, odgovorio mi je da je isto video nasmejane komšije i klince koji đuskaju. Kao da je opet svirao za njih, naravno, drugi repertoar, ali je osećaj bio isti, samo što ovde nije nastupao u bermudama.

Eto, kad nastupaš na ulici, lišen si treme. Niko ti ne juri greške, traži pogrešno odsvirane note, niko neće da napiše kritiku i da te izriba u medijima. Tvoja publika su 'obični ljudi' i vrlo verovatno da niko među njima nema muzičko obrazovanje.

Pored toga, i za običan izlazak potrošimo silno vreme birajući garderobu, a tek za javni nastup. Basker, planirajući svoju 'toaletu' za nastup, pre svega treba da se upravlja vremenskom prognozom; da se obuče primereno godišnjem dobu i mestu na kome se nalazi; da mu bude udobno, i da bude koliko god je moguće 'dopadljiv za oko'. Izgleda da je ovo 'karta'na koju se pridobija naklonost ženskog pola: „Elegantan, kulturan, sa lepim manirima, šarmantan…“, komplimenti su koje dame najčešće upućuju. Muški rod je manje romantičan, i daleko više praktičan, pa se u sklopu ovog 'zanimanja', kao osnovne prednosti imenuju novac, uzdasi devojaka, brojevi telefona na ceduljama…

A sigurnost

Jesu li donacije prednost? Kad mislim o zaposlenim ljudima, delim ih u dve kategorije: oni koji vole da im od njihovog rada, veštine i angažovanja zavise i primanja, i drugi koji su više za varijantu 'radio, ne radio, svira ti radio…'. U baskingu važi ovo prvo: koliko si dobar i vešt, koliko uspeš da 'kupiš' publiku, zavisi i suma novca koju prebrojiš na kraju nastupa. Ali ni ona ne mora da bude proporcionalna kvalitetu onoga što radiš. Nekoliko puta sam, posmatrajući prolaznike kako ostavljaju sitniš, pomislila, kako se baš i nisu pretrgli. Onda sam, slušajući neke baskere, shvatilada su oni sasvim drugačije to postavili: bakšiš ima veze sa poštovanjem. Ne moraš ništa da doniraš, ali mogu da osetim poštovanje koje sam u tebi pobudio,i to je dovoljno.

Moje simpatije izazvalo je i to što sam mogla da osetim koliko uživaju dok sviraju. Oni se sve vreme zabavljaju, nema dosade. Svaka publika, vrlo dobro oseti energiju i osećanje koje izvođač ugradi u svoj nastup. Oni to nagrade, ili kazne. A i muzičari 'osete' svoju publiku.

Gledajući baskere, mlade i vesele, pomislim i na to da li je basking 'profesija' oročena na doba dok si mlad, željan pokazivanja, dokazivanja? Sa godinama raste broj onih koji traže više sigurnosti, imaju potrebu da se ušuškaju u manje 'prometnu' radnu sredinu, koja je pod krovom. Ali ima i onih kojima je ulica radno mesto za čitav radni vek.

O čemu još treba basker da razmišlja?

Kad sam sedela na betonu slušajući pariske baskere, pomislila sam, između ostalog, i kako su pametno odabrali mesto i vreme. Prometna metro stanica, jedna od većih i lepših; smestili su se na raskrsnici hodnika iz različitih smerova, akustično mesto: lepo se čuje i instrument i glas. Kutija za novac postavljena je dovoljno daleko da ne moraš da uđeš u njihov lični prostor, niti da remetiš svoj, ali opet je na bezbednoj udaljenosti; kutija je dovoljno prostrana da lagano spustiš novac. Očigledno da su neki detalji o kojima se ne razmišljana zvaničnim nastupima, za ulicu jako bitni. Onaj naklon muzičara u metrou sam sinhronizovala rečima: 'Video sam te, hvala što si došla na moj nastup, ovo je za tebe“. Naravno, taj naklon je bio samo izraz ljubaznosti, ali se meni ovakva interpretacija ipak više dopala.

Potpuno nova, ustala sam i uzela novčanik, odvojila novčanicu i, uz osmeh, spustila u kutiju za gitaru. Moj prijatelj je razrogačio oči, ali je slegao ramenima i spustio isto toliko. Pametno potrošene pare!

…Od tada, kad na ulici čujem muziku, samo stanem i slušam…

Dodatak:

Ulični izvođači su sve češća pojava i na našim gradskim ulicama. Studenti, profesori, samouki muzičari, mladi, stari, sve se manje libe da uzmu instrumente i izađu na ulicu. Mnogi svetski gradovi imaju svoje 'ulične orkestre', postoji veliki broj web sajtova koji popularišu basking, mnogo dokumentarnih filmova o baskerima. Nedavno je i kod nas, u Novom Sadu, održan Festival uličnih svirača. Iako to nisu bili ulični nastupi o kakvima ovde pišem, bilo je lepo umešati se u gomilu raspoloženih ljudi okupljenih oko bine pod vedrim nebom.

· „Streets Tuned“

· „Busking in Nis“

· Foto: Aleksandar Z. Dimitrijević

Autorka je O.L.I. Life coach Master