Strah od samoće

-ok, sad moram da idem, čujemo se…

-važi…

-… hajde ti prekini vezu…

-…neću, hajde ti…

-ne, ti.

-hajde zajedno.

-važi.

-na tri, četiri?

-na tri, četiri sad..

-ok. Tri, četiri…

Velja je nevoljno spustio slušalicu. Pokušao je da zadrži Neveninu sliku u glavi, kao da je želeo da je stvori tu. Sledećeg trenutka se trgao i pomislio je kako je lepo što je ima za devojku i što takva jedna devojka postoji, baš za njega. Već dva meseca su zajedno. Za sada im je sjajno. Nakon raskida sa Svetlanom, pomislio je da nikada neće naći pravu devojku za sebe. Ali, eto, ispostavilo se da je ‘sudbina’ spojila njega i Nevenu nedugo nakon što je Svetlana raskinula sa njim, a Nevena sa svojim bivšim. Štaviše, i Nevena nesto slično razmišlja u ovom trenutku.

Nakon razgovora je trebao da završi svoj seminarski rad. Seo je da radi, ali nije mu bilo prijatno što je sam. Kada je završio ono sto je planirao, otišao je na piće sa prijateljem. Nakon pića sa prijateljem je odlučio da ne ode u svoj prazan stan, već da prijatelju pravi društvo na žurci. Iscrpljen, otišao je kući i odmah je legao da spava. I Nevena je nesto slično uradila. Rano ujutru, ponovo su se čuli.

Ovo je ne tako redak slučaj dvoje ljudi koji za svoj život govore da je dinamičan, da su uvek u pokretu i pravom društvu. To, naravno, nije loše. Stvar je u tome što, možda, u svom tako dinamičnom životu, zaborave na svog najvećeg prijatelja – same sebe. Da li vi ‘zaboravljate’ da posvetite malo vremena sami sebi, a da to ne uključuje nekog drugog?

Istina je možda da ovi ljudi nisu svesni jednog neobičnog ‘stanja’ koje se pojavljuje kada su odvojeni od drugih ljudi. Oni ne podnose da budu sami sa sobom, što moze dosta da utiče na njihove profesionalne mogućnosti (izbor profesije i efikasnost u određenoj profesiji ili školovanju), ljubavnom životu i odnosima sa ljudima, izboru društva i aktivnosti u društvu. Ovo ne mora samo po sebi da bude loše, ali ako se stvar odmakne kontroli, osoba može otići u dva ekstrema, socijalnu izolaciju ili preteranu socijalnu aktivnost, koji mogu negativno da utiču na njihov kvalitet života.

Strah od samoće

Možete se iznenaditi kolika je potreba velikog broja ljudi da izbegnu samoću i koliko ona uobličava nas život. Strah od samoće i strah od odvajanja, odnosno gubitka nama bitne osobe, stvari su o kojima se jako malo priča u javnosti u odnosu na potencijale koje razrešavanje ovih problema donosi. U pitanju je pokretanje ka ličnom razvoju i boljem ostvarenju svojih potencijala. Paradoksalno, ovo razrešenje nam moze pomoći da ostvarimo bolje odnose sa ljudima sa kojima smo u kontaktu.

Ipak, postoje ljudi kojima je teško da budu sami, žale se da su uznemireni, da im bliske osobe nedostaju ili da se čak plaše da će se njima ili tim osobama nešto loše dogoditi. Mnogi osećaju potrebu da budu sami, ali im je teško da odbiju poziv prijatelja na druženje ili neku drugu aktivnost, osećajući krivicu. Mnogi odlučuju da se iz socijalnog života povuku u samoću, frustrirani rizicima da budu ostavljeni od strane njima važnih ljudi.

Zanimljivo je koliko se ovi osećaji čine realnima u ovim trenucima, ali realnost je da često ne odgovaraju stvarnoj situaciji. Naravno, niko ne kaže da se vama ili vašem bliznjem neće ništa desiti ako se nalazite u realno rizičnim situacijama, niti da se vaš prijatelj neće naljutiti na vas ako ga odbijate peti put za redom. Ali, ako se nalazite u svakodnevnoj situaciji u kojoj su rizici da će vam se nešto desiti minimalni, ili ste vašem prijatelju udovoljili već nekoliko puta na razne pozive, onda ne bi bilo loše da preispitate realnost stvari i proverite da li vaše pretpostavke možda leže u želji da izbegnete teret samoće?

Odakle taj strah potiče?

Ovu pojavu stručnjaci zovu separaciona anksioznost, i ona se odnosi na strah deteta da će biti ostavljeno. Ovaj osećaj nosimo od detinjstva kada nije bilo pametno da budemo sami. Štitio nas je od kako je sveta i veka u periodima kada sami nismo bili sposobni da preživimo. Pojavljuje se negde oko druge godine. U to vreme, kada je dete obično već prohodalo i ima određen fond reči, sa ovim u posedstvu stiče određen nivo samostalnosti. Sa jedne strane, poneseno ovom moći, ono želi da istražuje svet i postane samostalnije. Sa druge strane, muči ga osećaj nemoći zbog sposobnosti koje se još nisu razvile i instinkt mu govori da je još zavisno od majke – roditelja. Pored jasno vidljivih razloga za zavisnost, poput potrebe za hranom i zaštitom, postoje one manje uočljive oblasti – emotivne potrebe, potrebe učenja i regulacije funkcija, potreba za razvojem uma i spretnosti (skoro ništa ne možemo naučiti bez neke vrste podrške). Ukoliko sve ide kako treba, dete se postepeno sve više osamostaljuje, što se može videti sve većim vremenskim intervalima koje provodi samo, dok ne postane potpuno samostalna jedinka sposobna da proživi duge periode sama, bez nekog značajnog osećaja uznemirenosti koji bi joj remetio aktivnosti.

Problem je što se taj osećaj uznemirenosti kada smo sami nastavlja dalje ako se nešto ne učini sa njim. Ovaj osećaj neki od nas ne izgube dok su živi. Dešava li vam se da sretnete starog prijatelja na ulici i posle očekivanih tema za razgovor primetite da se upuštate u pokoju temu više? Da li vam je teško da prekinete telefonsku vezu sa nekom osobom, kao što je izmišljeni lik Velja imao priliku da iskusi na početku ovog članka? Taj neuhvatljivi osećaj koji neki imaju kada trebaju da se rastanu, prekinu vezu, naljute se na nekog i razmišljaju da mu to kažu, zapravo je strah od odvajanja koji je ostao nerešen. On nam bira društvo, ljubavnog partnera, jednim delom nas nagoni da ulećemo iz veze u vezu. On je ta neuhvatljiva sila koja vuče konce da zadržimo decu da žive sa nama kada je već vreme da se osamostale i svijaju sopstveno gnezdo. Da mi odemo od roditelja, odbijemo priliku za posao u inostranstvu…

Često, ljudi sa ovim problemom, pored straha, imaju osećaj krivice kada nekoga trebaju da ‘napuste’, ali ne samo kada se fizički odvajaju, vec i kada trebaju nekoga da odbiju, suprostave se bližnjem i slično. Odvajanje se uvek dešava na fizičkom i mentalnom planu, i čini se da je mentalni plan ovde vazniji.

Uz ovaj strah se pojavljuje i potreba čoveka da pripada nekoj grupi i oni skupa nikada zaista ne nestaju. I ne treba, jer čovek nije ostrvo. Ali, šta se dešava kada nas ovaj strah ometa u svakodnevnim poslovima, blokira nam obaveze i aktivnosti koje bi nam učinile život kvalitetnijim? Ukoliko se ne postave granice pripadanja nekoj grupi, pod rizikom smo da izgubimo sopstveni identitet ili da ga podredimo poistovećivanjem sa grupom, a ovo povlači sa sobom manju kontrolu nad sopstvenim životom. Toga smo svedoci svakodnevno i, na žalost, to nije odlika našeg vremena, kako neki tvrde.

Sa druge strane, nekima strah od samoće izgleda toliko užasno, da se namerno navode da budu sami. Kao što nas često ubija ono sto najviše volimo, imamo utisak da nas oživljuje ono čega se najviše plašimo. Da bi izbegli da budu ostavljeni, odbijeni, izolovani od grupe, jer su to po svojim aršinima prečesto doživljavali ili previše strahovali, neki ljudi biraju da se sami sve više izoluju i povuku u sebe, najčešće se pravdajući da su sami svoji gospodari, da je potrebno da čovek bude dovoljan sam sebi, ružeći i grdeći na grupnu pripadnost, nalazeći uzvišenost u svojoj usamljenosti…

…

Verujem da o ovome možda znate i više nego neki stručnjaci ako imate strah od samoće, jer ste sa svojim životom upoznatiji nego bilo ko drugi na ovoj planeti.

Jedan od načina da se bolje upoznate sa sobom i načinom na koji funkcionišete jeste neki vid psihoterapije i savetovanja. Poučeni kolektivnim iskustvom hiljada ljudi koji su bili odvažni da se upuste u borbu sa sobom, stručnjaci poseduju znanja koja vam mogu pomoći da kanališete i promenite svoje rano stečene obrasce i tako ih preoblikujete u vama funkcionalnije oblike ponašanja.

Naznake rešenja – Funkcija drugih

Kada je čovek u društvu, događaju se procesi koji snižavaju tenzije u organizmu, nalazimo se u kontekstu u kom treba da se deluje u skladu sa drugima. Tokom ovog vremena, naša pažnja je okrenuta na drugog, na njegovu priču, ili na priču koju mi njima pričamo. Kada smo sami, ‘energija’ koju smo usmeravali na druge sada ima potrebu da se dalje usmerava, a problem nastaje kada ove resurse predajemo inerciji i ne pokušavamo da ih preoblikujemo i usmerimo sa nekoga u nešto drugo.

Razgovor sa drugim ili neka zajednička aktivnost jedna su vrsta utroška naših resursa. Kada smo sami, ne postoje mogućnosti da našu energiju trošimo na isti način. Tenzija od nekanalisanih impulsa u nama raste i ostaju dva rešenja – da impulse preusmerimo u drugu vrstu aktivnosti ili da potražimo objekat (drugu osobu) kako bi nastavili da na taj način kanališemo energiju.

Pored toga, mi možda ne verujemo da osoba koja trenutno nije prisutna postoji! ‘Daleko od očiju, daleko od srca’, kaže nasa poslovica. Ovo je takođe eho našeg detinjstva, kada smo imali period da uvežbavamo uverenje da neko ili nešto, iako ga u tom trenutku ne vidimo, negde postoji i da će se eventualno ponovo pojaviti ili ga možemo negde naći. Velja iz našeg primera je poznat da na žurci voli da se ‘kao bajagi’ iznenadi svaki put kada mu neko priđe u društvu, čak i nakon što se sa tom osobom sreo. Ovo može da izgleda simpatično, ali ono što se možda dešava jeste da Velja na trenutke izgubi ‘iz vida’ tu osobu i dok ona nije sa njim, on prestaje da bude svestan da je ona tu negde, da postoji van njegovog vidnog polja.

Naravno, ovo se Velji ne dešava stalno, postoje momenti kada mu mogućnost da zadrži osobe u svojoj svesti ide manje ili više od ruke. Neki čak nemaju ovaj problem, i može se reći da su oni u malo boljoj poziciji, ali ipak imaju problema da budu sami. Uporedo sa predhodnim problemom, da bi Velja mogao da bude sposoban da trpi (i uživa) u samoći, morao bi da se priseća šta je to što njemu dragi ljudi čine, pa on uz njih ne oseća tenziju, pa kada je sam, da to počne sebi da čini. Drugim rečima, Velja kada je sam, ne mora zaista da bude sam – on može sebi drage ljude da drži u svesti! Ne, to nije odlika ludaka, već naprotiv. Uspešni ljudi to sebi često rade – prizivaju u svest iz sećanja momente sa drugima kada su ih ovi inspirisali, umirili, ohrabrili… tako su ovi ljudi uvek sa njima, a oni jedva čekaju da ih sretnu opet kako bi osvežili pamćenje, učinili nešto za njih, podelili neke nove momente…

Odnos prema sebi

Da bi, recimo, Velja uspeo u ovladavanju svojim strahom od samoće, potrebno je da učini jednu sitnicu – da uspostavi određen odnos prema samom sebi. Ne treba da bude ništa posebno na početku – polako, da da sebi vremena da se upozna. Onog trenutka kada za sebe prizna da je i on jedan član svoje ekipe, dobija još jednog prijatelja – zauvek. On ga nikada neće napustiti. Stoga, ima više nego dovoljno vremena da se sa ovim novim prijateljem upozna. Ovog prijatelja, za razliku od ostalih, ne može da napusti i zameni nekim novim, ali zato je jedini kog zaista može da promeni. Promenite li odnos prema sebi, promenićete i sebe.

Bilo da provodite previše vremena sami ili u društvu, a da imate imalo doživljaj da nije konstruktivno, reklo bi se da imate problema sa strahom od samoće. Sam strah nije problem sam po sebi, svi ga manje više imamo, već pristup kojim se sa njim borimo. Na vama je da birate put kojim ćete ići. Sve što trebate da uradite je da posvetite vašem prijateljstvu malo vremena. Samo vi i vi. Skuvajte sebi kafu, čaj, sipajte sok, ovom druženju malo treba (bez Fejsbuka, npr.). Pročitajte knjigu zajedno, pogledajte film koji vam često pada na um, porazgovarajte sa sobom o daljim stremljenjima. Budite sebi mali hram mira, ništa ne košta, osim malo vremena tokom dana, da se pokrene poslić. Videćete, zaista vredi.

Autor teksta:

Miloš Momčilović

Oli terapeut u edukaciji i

apsolvent Filozofskog Fakulteta, odsek za pedagogiju

060 1423 481

email [email protected]

i sajt stranicu www.lekariduse.wordpress.com