Trud se isplati

Da bismo razumeli kako radi motor naše psihe – volja, za početak valja uvideti razliku između volje i želje. Želja našoj volji daje toplinu, imaginaciju, svežinu i punoću. Volja, za razliku od želje, zahteva samosvest i uključuje mogućnost izbora. Volja je ona koja nas usmerava i našim željama daje zrelost, štiti ih i omogućava da želje opstaju.

Jedna bez druge ne mogu, da nema želje naša volja bi izgubila živost, ali kada je želja sama bez volje onda postajemo izgubljeni, infantilni, tada smo odrasle osobe koje „vozaju“ želje.

O zreloj volji govorimo onda kada koristimo svu snagu naših želja, ali i kada je njihovo zadovoljenje funkcionalno za samu ličnost, kada vodi dobrobiti nas samih i dobrobiti drugih. Volja je naš motor, motor naše psihe koji prihvata realnost, ali i zadovoljava u skladu sa njom.

E baš ne(ho)ću

E baš hoću da neću!

Volja se međutim može ispoljavati na različite načine; Neki ljudi imaju volje da se pokrenu samo kada je ta volja usmerena protiv volje drugih. Tada čujemo rečenice poput- „E baš zato što ti tako kažeš neću to uraditi „ili „Tebi u inat ću pokazati da mogu“…Ovde govorimo o „kontravolji“, koja se uvek nekome ili nečemu što se „mora“ protivi.

Što se mora nije teško!

Kontravolju najčešće primećujemo kod dece, jer i sama volja odatle počinje svoj razvoj, ali se dalje može razvijati ka volji u pravcu pozitivnog ispoljavanja – dobrovoljnog prihvatanje obaveza. Osobe sa ovakvom voljom spremne su da urade ono što se „mora“ i kažu – Što se mora nije teško!

Trud mi se isplati, ulažem napore, prihvatam izazove, razvijam se!

Međutim, da bi dostigli najviši nivo razvoja volje, nije dovoljno da prihvatimo samo ono što se mora već da, u isto vreme, živimo u skladu sa samokreiranim, sopstvenim idealima volje. Time što je „prihvatanje obaveznog“ uključeno u ostvarivanje sopstvenih ideala, volja, na svom najvišem nivou razvoja poštuje granice, samosvrhovita je, bez potrebe da dominira nad drugima.

Dakle, ono što nazivamo zrelom voljom je kreativna volja koja čini da postanemo spremni da uradimo ono što sami hoćemo, da ostvarujemo sopstvene ciljeve, i takva volja „kaže“ – Trud mi se isplati, ulažem napore, prihvatam izazove, razvijam se!

Volja za čim…?

Tvrdoglavost, praćenje nagona i impulsa se često brka sa voljom.

Praksa je pokazala da se često zrelom voljom naziva nešto što ona zapravo nije. Cene se i uzdižu ljudi koji su popularni, senzacionalni, bogati i karakterišu se kao ljudi sa jakom voljom, međutim, ponekad, u takvim i sličnim primerima, iako tako ponekad ne izgleda , ne govorimo o volji već o žudnji za novcem, senzacijama, moći, slavom, popularnošću… U tom slučaju ljudi su „posednuti“ sopstvenim nagonima, a ne autentičnom voljom. Ne zaboravimo, zrela volja predstavlja otkriće sopstvene autentičnosti, što je centralna sila naše individualnosti.

Jaka i vešta volja

Kada govorimo o jakoj volji govorimo o velikoj količini energije kao zahtevu za ostvarenje ciljeva. Međutim, bez istrajnosti ali i doživljaja smisla i svrhe naših napora ne možemo doživeti uspeh.

Iskustvo nam pokazuje da ni tu nije kraj, energija i njena konstantnost, čak i kada je ima, može da se rasipa na puno različitih zadataka i interesovanja, što se neretko javlja kao problem. To je razlog zbog kojeg mnogi aktivni, energični i inteligentni ljudi ne učine ništa od vitalnog značaja. Zato nam je potrebna i koncentracija, disciplina i svesnost prioriteta koje, ako nemamo, moramo izgraditi. Da bi volja bila vešta, a ne samo jaka, mora imati i određena znanja i veštine, moramo sarađivati sa drugim aspektima našeg bića, sa emocijama, nagonima, željama i potrebama.

Problemi sa voljom se mogu, s tim u vezi, ispoljavati na različite načine; Nekima je teško da definišu šta zaista žele, dok obično znaju šta neće. Mnogi znaju tačno šta žele, ali ne mogu jasno definisati kako se do toga dolazi. Nekim ljudima je najteže da definišu i priznaju na koje sve načine sebe sabotiraju na putu uspeha. Mnogi odgovore na sva ova pitanja, ali vode se parolom „ima vremena“, kasnije ću se time baviti.

Kako vidimo naša volja, motor naše psihe, sastavljen je od više komponenata. Kako bi unapredili snagu našeg motora moramo izgraditi i raditi na razvoju svake karakteristike ponaosob.

Fitnes volje

Recept za jačanje mišića tela je poznat – serijom kontrakcija jačamo mišiće, radimo vežbe koje napinju one mišiće koje želimo da razvijamo. Sličan recept važi i za volju. Volju možemo jačati i trenirati njenim praktikovanjem.

Možete probati da izaberete određenu aktivnost, čak i ako je vidite kao naizgled besmislenu, koja će služiti isključivo treniranju volje. Bitno je da je upražnjavate, ma koja aktivnost to bila, da osećate da je radite voljno, da ste zainteresovani i precizni. Na ovaj način stiče se osećaj rada sa voljom i gradi unutrašnji stav sa kojim se pristupa aktivnostima.

Sposobnost za ljubav i rad i volja

Voljom se može manipulisati na različite načine, čime „ubijamo“ volju. Svaka vrsta manipulacije sprečava razvoj ličnosti, odnosa sa drugima, odnosno sposobnosti za ljubav i rad.

Postoje brojni načini kojima osoba manipuliše, koristi i kontroliše sebe i druge:

Diktatorom nazivamo osobu koja manipuliše svojom snagom. Prenaglašava je zamenjujući ljubav za moć. Aktivna manipulacija sa ciljem kontrole drugih uz izbegavanje suočavanja sa sopstvenim slabostima. To su „velike gazde“ na poslu i/ili u kući, oni koji znaju najbolje i koji očekuju da se drugi uvek povinuju njima.

Biti snažan, istrajan i biti vođa je dobro, ali zloupotreba snage ne vodi razvoju. Snaga diktatora dolazi iz negiranja sopstvenih slabosti, a volja je usmerena ka kontroli. Na ovaj način zaustavlja se razvoj ličnosti a volja dobija obrnut smer. Ukoliko bi volja pak bila usmerena ka razvoju govorili bi o dobrom lideru, osobi koja vodi, a ne sprovodi diktaturu. Da bi se to dogodilo, diktator treba da radi na sa sopstvenoj slici, da prihvati sve delove sebe, da ne negira, projektuje sopstvene slabosti u druge i bude spreman da prihvata rizike i neizvesnosti koje život nosi.

Sa druge strane govorimo o slabiću – osobi koja prenaglašava svoju osetljivost. Opozit je diktatoru, često i njegova „žrtva“. Ovde govorimo o pasivnoj manipulaciji za razliku od one koju koristi diktator. Slabići, suprotno diktatorima, odustaju od ideje da nešto mogu kontrolisati u svom životu i to prepuštaju aktivnim manipulatorima. Dakle, aktivni manipulatori dobijaju pobeđivanjem, a pasivni gubljenjem. Ova vrsta manipulacije daje mogućnost izbegavanja rizika, odgovornosti. Glavno oružje slabića je izazivanje osećaja krivice. Kao što diktator negira svoje slabosti i prebacuje na druge, tako slabić negira svoje snage i projektuje u druge, što vodi ka zavisnosti.

Ukoliko bi volja slabića promenila smer ka razvoju, slabić bi postao empatičar, osoba sposobna da sluša druge, da saoseća, dobro prepoznaje slabosti, ali ih i razume i prihvata kod sebe i drugih.

Onaj koji prenaglašava svoju kontrolu je kalkulator. On takođe menja ljubav za moć i koristoljublje. Kompetitivan je jer je, njegovim očima gledano, život konstantna bitka. Koristi aktivne i pasivne metode manipulacije. Zavodi, obmanjuje i kontroliše negirajući svoju zavisnost tako što krade manipulacijom ono što bi želeo da dobije spontano. Problem je što ne veruje da bi išta dobio ako ne otme ili prevari.

Ukoliko bi razvio volju u smeru razvoja, kalkulator bi postao ono što možemo nazvati poštovaocem. Osoba kojane iskorišćava druge kao stvari da bi dokazala sopstvenu vrednost. Poštovalac poštuje sebe i druge kao ličnosti.

Opozit kalkulatora je lepljivac. Onaj koji prenaglašava zavisnost. Govorimo o osobi koja želi da bude vođena i da se neko o njoj brine. Drugi su tu da umesto nje rade. Potiskuje svoju samostalnost i potrebu za razvojem.

Kada bi smer razvoja bio obrnut, govorili bismo o osobi koja se razvija iz lepljivca – ljubitelju. Međutim on, za razliku od lepljivca, nije zavisan u odnosu na druge, već osoba koja ceni osobine drugih i želi da ih arfimiše.

Siledžijaje onaj koji manipuliše agresijom i neljubaznošću. Kontroliše nekim oblikom pretnje. Osnovna potreba je da se drugi pokore. U dubini, sebe ne smatra osobom vrednom ljubavi, pa koristi agresiju da bi dobio nešto u zamenu – osećaj nadmoći.

Kada ne negira svoju potrebu za ljubavlju, od siledžije se razvija afirmator. Afirmator dobija poštovanje, ali ne strahopoštovanje. On je otvoren, direktan, snažan u obraćanju, afirmisanju vrednosti u koje veruje, ali nije hostilan i dominirajući kao siledžija.

Dobrica – onaj koji je uvek ljubazan i fin. Toliko fin da mu se druga strana teško suprotstavlja dok on svoju finoću koristi tako da “ubija finoćom”. Potiskujući agresiju, dobrica potiskuje i zdravu agresivnost.

Ako to ne čini, razvija se u negovatelja koji nije popustljiv i ulagivač kao dobrica, ali je topao, prijateljski raspoložen i dobronameran. On je u stanju da duboko voli i neguje bez prezaštićavanja.

Sudija je onaj koji prenaglašava kriticizam. Nema poverenja u druge, teško oprašta, stalno je kivan. Konstantno je usmeren na tuđe nedostatke sa potrebom da „sudi grešnima”. Ovom taktikom usmeravanja na tuđe nedostatke izbegava suočavanje sa sopstvenim. Kako ne možemo menjati ono što ne priznajemo, razvoj ovde staje.

Kada ne bi bilo tako, sudija bi se mogao razviti uekspresivca, osobu koja ne sudi drugima, ali je sposobna da snažno ispolji sopstvena uverenja, ali i da preduzme odgovornost za njih i njihovu realizaciju.

Zaštitnikje opozit sudiji, onaj koji prenaglašava podršku. Manipuliše tako što je preterano saosećajan i ne dopušta onima koje štiti da stanu na svoje noge i odrastu. Umesto da se brine za sopstvene potrebe, on se stara samo o potrebama drugih. Umesto zrele ljubavi, na ovaj način dobija zadovoljstvo jer se oseća potrebnim.

Prepoznavanje i prihvatanje nesvesnih potreba može ga voditi ka tome da se razvije u vodiča, osobu koja ne prezaštićuje niti podučava druge, već strpljivo pomaže drugima da pronađu sopstveni put i način.

Autorka je psiholog-master i OLI psihoterapeut