Jedina šansa za održivi oporavak privrede

Od gotovo milion radnika, koliko je bilo krajem 80-ih godina zaposleno u proizvodnji, danas ih je ostalo manje od 300.000. Ipak, i pored nezavidnog položaja i trenutka u kome se nalaze srpska privreda i društvo, stručnjaci i sindikati su nepodeljeni u oceni da je ne samo moguće već i neophodno hitno oživljavanje industrije, kao i da to treba da bude okosnica najavljenih reformi. S druge strane, gotovo jedinstveno je i mišljenje da se o reindustrijalizaciji malo govori, a na tom planu još manje radi.

– Deindustrijalizacije u Srbiji traje i danas i mi smo tu specifičan slučaj, gde četvrt veka nismo pronašli način da se jedno alarmantno stanje reši, kaže za Radnik Petar B. Petrović, profesor Mašinskog fakulteta i član Akademije inženjerskih nauka Srbije. – Strane investicije su neophodne, ali za to je potreban novi model privatnog i javnog partnerstva, koji će biti selektivniji po pitanju ulaganja državnog novca. Nije interes da rasprodajemo svoju radnu snagu, jer u tome nema tehnološkog razvoja. Pored toga treba intenzivirati ponovnu gradnju domaće industrije. Novca ima, nije tačno da ga nema, a resursi su sve te fabrike koje mi danas nazivamo teretom, mali broj koji je preostao i sad je u restrukturiranju, pa čak i one koje su u stečaju. Fabrika kao što je IMT ima enormni potencijal, savršen proizvod, očuvanu tehnologiju, neki kažu zastarelu, ali u domenu proizvodnje traktora ništa revolucionarno nije se desilo poslednjih 25 godina. IMT je 1988. na svom vrhuncu imao godišnji obrt od oko 650 miliona nemačkih maraka. Tako je samo jedna fabrika, koja je angažovala veoma obimnu strukturu kooperanata, kroz pul efekat povlačila celu industriju za sobom, sve do primarnih grana gde je Sartid, koji je za proizvodnju ovakvog obima morao da isporučuje više od stotinu hiljada tona čelika godišnje.

Petrović dodaje da Srbija ima čitav niz „impresivnih industrijskih sistema sa ogromnom tradicijom“, poput Fabrike stakla u Pančevu, kompleksa fabrika u Rakovici, Prve petoletke, 14. oktobra, Fabrike kablova u Jagodini, koji bi lako mogli da se revitalizuju, a zatim i obnove, uz dobro osmišljen proaktivni program države. – Ti sistemi bi mogli vrlo brzo da apsorbuju i veliki broj radnika. IMT je imao oko 10.000 radnika, danas oko 800. Tu gotovo imamo paradoksalno stanje da na svakog radnika dolaze po tri mašine. Ako bi podigli proizvodnju na 15 do 20 hiljada traktora godišnje, morali bi da zaposle nekoliko hiljada novih radnika. Ali bi takođe povukli i IMR, od kojih su kupovali motore, i uz nekoliko stožernih fabrika, taj pozitivni domino efekat bi napravio inicijalni impuls da se izvučemo iz mrtvila. S druge strane, to bi mnogo značilo i za naše mlade inženjere, koji po pravilu odlaze iz zemlje, što je nemerljiva šteta za budućnost nacije, zaključuje Petrović.

Dragan Matić, predsednik Industrijskog sindikata Srbije, ističe da preduzeća u restrukturiranju nisu spremna za 14. maj i da će taj sindikat izaći pred Vladu sa zahtevom da se rok odloži za pola godine, jer je „i više od tog vremena izgubljeno u predizbornim aktivnostima“. On dodaje da treba smeniti kompletan menadžment tih preduzeća kao najodgovorniji.

– Osim ključne potrebe da se utvrdi jasna dijagnoza stanja, treba napraviti razliku u tretmanu tih preduzeća. Prvu grupu bi činili veliki industrijski sistemi od strateškog značaja, koji su ušli u proces restrukturiranja krajem prošlog veka po tadašnjim kriterijumima. Njih nipošto ne treba ugasiti, mada mnoga od njih, poput Zmaja, više ne postoje. Ostali su „poslednji industrijski mohikanci“, njih oko 30, koji na neke volšebne načine pokušavaju da prežive. Neka od njih su privatizovana više puta, drugima je desetkovana radna snaga, a dugovi su im sada narasli po nekoliko desetina puta. Međutim, ukoliko ta preduzeća ne spasimo, industrija Srbije jednostavno neće postojati, kaže Matić i dodaje da taj sindikat ima izrađene planove reorganizacije koje će dostaviti nadležnim ministarstvima.

On dodaje da će kod druge grupe preduzeća biti potrebno više veštine da se ožive, dok su najmalobrojnija ona koja sigurno moraju da se ugase, gde ostaje problem adekvatnog zbrinjavanja zaposlenih. Umesto socijalnih programa, posle kojih „radnici postaju socijalni slučajevi“, Matić predlaže prekvalifikaciju kao i formiranje radnih fondacija kao novog vida zapošljavanja, koje rade slično kao Nacionalna služba, ali su, kako tvrdi, efikasnije.

Tek svaki 24. zaposleni u proizvodnji

Ranka Savić, predsednica ASNS, smatra da ambijent na domaćem tržištu, počevši od zakona, ne daje šansu za razvoj industrije. „Tek svaki 24. zaposleni u Srbiji je proizvodni radnik, koji izdržava armiju onih neproizvodnih iz javnog sektora, penzionera, dece, nezaposlenih, što je porazno. Nisam veliki optimista da će skoro doći do pokretanja industrijske proizvodnje. I ova vlada je imala vremena da uradi mnoge stvari do sada. Ove izbore doživljavam samo kao rekonstrukciju, a mi budžetski obveznici smo za to potrošili 50 miliona evra. Taj novac je mogao da bude uložen u nekoliko preduzeća u restrukturiranju, kao što su IMT, IMR, Fabrika kablova Jagodina, ili Jumko Vranje, jer sam apsolutno sigurna da ona imaju perspektivu i proizvode koje tržište traži.“