Ima najmanje mesec dana kako Ministarstvo privrede nije u stanju da odgovori na više nego jednostavno pitanje lista Danas, ovog puta i dodatka Radnik: ukoliko kompanija Energoprojekt holding ima dobit, kome pripada deo te dobiti po osnovu 9,4 odsto akcija koje, i prema tvrdnji tog ministarstva, suštinski pripadaju Republičkom fondu za invalidsko i penzijsko osiguranje, a formalno Republici Srbiji?
Muk može da znači samo jedno: dividende pripadaju Republici Srbiji, dakle, formalnom vlasniku, a na štetu Fonda za invalidsko i penzijsko osiguranje. Taj fond, tvrdi njegov sadašnji menadžment, nije imao izbora kad je na zaključak Vlade Srbije iz 2010. godine svoje vlasništvo u Energoprojektu bez naknade preneo na Republiku Srbiju, koja se tim zaključkom, kao jedinim dokazom, obavezala da će novac od prodaje tih 9,4 odsto prebaciti Fondu, kad ih proda. Dotad penzionerskih 9,4 odsto jačaju vlasničku poziciju Republike Srbije u organima upravljanja Energoprojekta, za šta Fond PIO plaća gubitkom prava na dividendu. Pošto mu je pravo i na direktno i na posredno upravljanje tom imovinom oduzimano svakim sledećim zakonom, koji se time bavio, sve više.
Svim zakonima o privatizaciji do onog iz 2001. godine, naime, Fondu PIO je pripadalo oko 10 odsto kapitala svake privatizovane firme, ali ne i pravo učešća u upravljanja njome, ne i pravo da je proda, ne i pravo da odluči da li će i kada će da je proda ili ispod koje cene ne želi da je proda. Zakonom iz 2001. Fond više ne dobija udeo od 10 odsto kapitala u privatizovanom preduzeću nego 10 odsto privatizacionih prihoda. U ime fonda udele prodaje prvo Akcijski fond, pa Agencija za privatizaciju, a od 2010. godine Fond nema ni predstavnike u upravnim odborima tih institucija koje njegovom imovinom slobodno raspolažu. Tako da Fond pojma nema ni u koliko još firmi ima vlasništvo, kako te firme posluju i da li ostvaruju dividendu – i dividenda mu se uplaćuju bez navođenja iz koje firme potiče. Zašto je Fond tako razvlašćen?
– Zato što je prevladala rutina, sve je rađeno stihijski, model nije logički zatvoren, da se navodno ne bi dalje razvijala administracija, dato je Akcijskom fondu da prodaje akcije Fonda PIO, kaže za Radnik profesor Miodrag Zec.
– Rešenja su izvlačena iz ranijih stečenih prava i u svim zakonima o privatizaciji od onoga Ante Markovića do sada važećeg tražila se ravnoteža između radnika, države i penzionera. Zakon Ante Markovića bio je zasnovan na teoriji minulog rada, i tu su prevladali radnici, kod zakona Zorana Đinđića prevladala je država, a kod Miloševićevog zakona SPS, koji je tada stekao svoju imovinu, tvrdi profesor Zec, i dodaje da Fondu nije dato pravo na upravljanje jer se polazilo od stava da su „oni pasivni, nekompetentni vlasnici i da im interesi neće biti isti sa interesima onih koji su unutra, da će dolaziti u sukob sa onima iznutra.“ On navodi i da se u radnoj grupi za donošenje zakona zalagao da se Fondu bar dodele prioritetne akcije i odredi neki fiksni prinos. „Ali, onda je izbačen argument: šta ako nema dobiti?“
Aleksandar Vlahović, sadašnji predsednik Saveza ekonomista Srbije, kao saradnik Ekonomskog instituta i kao ministar za privatizaciju u Vladi Zorana Đinđića učestvovao je u većini domaćih privatizacionih procesa, a na pitanje zašto je odlučeno da se udeo Fonda PIO u privatizovanim firmama mora prodati umesto da to vlasništvo bude koren budućeg pretvaranja tog fonda u kapitalni fond, odgovara:
– Tako je odlučeno iz milion razloga. Prvo, ni onda ni sada nemamo razvijeno tržište kapitala, a Fond bi imao manjinsko vlasništvo rasuto u velikom broju kompanija u kojima ne bi mogao da utiče na odlučivanje. Da bi takvo vlasništvo funkcionisalo, potrebno je da i sam Fond i firme u kojima ima vlasništvo budu na berzi.
I Vlahović je imao jedan predlog koji nije prihvaćen, a baš sada je vrlo aktuelan:
– Predlagao sam da se Fondu PIO umesto 10 odsto privatizacionih prihoda da većinsko vlasništvo u velikim javnim preduzećima, da se, recimo, Telekom korporativizuje, da se Fond na taj način rekapitalizuje ili da se to uradi preko davanja dela građevinskog zemljišta u vlasništvo Fondu. Ili vraćanjem Fondu banjskih i klimatskih lečilišta u koja je ulagao svoj novac. Da se pre toga restrukturiraju javna preduzeća i paralelno radi penzijska reforma. Ali nije bilo vremena da se to odradi do kraja, mada je to i dalje jedno od rešenja. Jer, čime inače da rekapitalizuješ Fond PIO, pita Vlahović.
On ne može da da precizan odgovor na pitanje zašto je Fondu PIO oduzeto pravo da slobodno upravlja udelom od 10 odsto u privatizovanim preduzećima.
– Jedan od razloga je bio taj što bi to bilo u suprotnosti sa principom da želimo da gradimo privatni sektor, a Fond je posmatran kao državna institucija. A protiv upravljanja manjinskim državnim vlasništvom, pored drugih aktera, bila je i Svetska banka.
Kako preuzeti RH centre i banje
Jedna od Vlahovićevih ideja je ipak ostvarena. Posle sudskih postupaka Fondu PIO je vraćeno vlasništvo u šest rehabilitacionih centara i banjskih lečilišta, među kojima su „Zdravljak“ u Sokobanji, „Čigota“ na Zlatiboru, „Merkur“ u Vrnjačkoj Banji, „Žubor“ u Kuršumlijskoj banji, deo Novopazarske banje, ali tek tu nastaju problemi. Postupci za povraćaj vlasništva na još desetak rehabilitacionih centara i banjskih lečilišta su u toku. Međutim, Fond ne zna kako bi stvarno preuzeo upravu nad ponovo zadobijenim vlasništvom. Sagovornici Danasa na različitim funkcijama u samom Fondu PIO ne mogu da se slože oko toga da li su problem samo pare, ili bi problem para bio lako rešen da nije kadrovskih i organizacionih problema.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
