Plate i radna mesta na klizavici

Fiskalni savet, telo nadležno da kontroliše da li Vlada novac građana troši u skladu sa zakonom, ne slaže se sa Senićem. U Savetu misle da je Vlada odvojila suviše malo para za otkaze, jer u preduzećima u restrukturiranju radi 100.000 ljudi, a novca ima za „višestruko manji broj otpremnina“. Kako god, dakle, gledali na stvari, jedno je sigurno: u 2014. će biti mnogo ljudi koji će dobiti otkaz. Šta nas onda čeka do kraja ove i tokom naredne godine i da li ćemo konačno živeti bolje?

Nažalost, i ovog puta odgovor ne može biti pozitivan. Dok su prethodnih godina političari, pa čak i ekonomisti, ubeđivali javnost da se u Srbiji ne živi tako loše i da samo još malo nedostaje pa da odahnemo, danas upozorenja i gola istina dolaze iz Nemanjine. Ovogodišnja inflacija je niska zato što niko ništa ne kupuje, jer ljudi nemaju novca, rezime je poruke koju proteklih nedelja upućuju iz Narodne banke. A u Fiskalnom savetu sumorno konstatuju da ćemo bar do 2017. morati da uzimamo po pet milijardi evra dugova svake godine, samo da bismo pokrivali rupe u budžetu i plaćali glavnice već uzetih kredita.

Jedina dobra okolnost ove godine bila je inflacija, koja je u oktobru ove u odnosu na isti mesec prošle godine bila 4,9 odsto. Međutim, razlozi koji su doveli do ovako niskog rasta cena nisu dobri. Glavni uzrok je opšta besparica i strah od gubitka posla ili smanjenja plate, zbog čega građani sve manje troše.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, promet robe u trgovini na malo u septembru ove godine pao je za čak 8,6 odsto u odnosu na septembar 2012. Trgovci, međutim, beleže i daleko veći pad prometa, pa je tako nabavka bele tehnike i drugih trajnih dobara daleko slabija nego što ova ukupna statistika sugeriše. Građani su primorani da štede čak i na običnim svakodnevnim namirnicama koje se u ovoj ekonomskoj situaciji smatraju luksuzom, pa je tako kupovina vode, sokova, slatkiša i slične „suvišne“ robe prema ocenama trgovaca pala za čak 20 procenata.

Ovakvi podaci ne čude kada se zna da su od januara do oktobra ove godine građani u proseku primali 2,5 odsto manju realnu platu nego u istom periodu 2012. uprkos tome što je prošle godine inflacija bila dvocifrena.

Kao i obično, najveći ceh plaćaju radnici. Prvo je PDV povećan sa 18 na 20 odsto krajem prošle godine za vreme Mlađana Dinkića, da bi sada njegov naslednik Krstić podigao i donju stopu sa osam na 10 odsto. Onda je za one malobrojne koji zarađuju više od 60.000 dinara, u javnom sektoru uveden solidarni porez, to jest smanjene su im plate da bi se popunio budžet. Građani su sve to prihvatili kao neminovnost kojom će doprineti stabilizaciji ekonomije i posledično, jednog dana, većem zapošljavanju, nižim cenama i višim platama, da bi im ove nedelje bilo pokazano da je država sav novac koji su joj oni iz svojih džepova dali, već potrošila.

Čak 300 miliona evra su sakupili građani za svoju državu plaćajući veći porez na hleb i mleko i odričući se dela svojih plata, a Vlada je uzela sav taj novac i prebacila ga Srbijagasu, da pokrije gubitke koje nezaustavljivo gomila. Slično je uradila i sa Agrobankom, Razvojnom bankom Vojvodine i Privrednom bankom Beograd – državnim bankama koje su odobravale politički dirigovane kredite, koje sada vraćaju radnici, pošto su one, dakako, propale.

Praksa i teorija

Lakše otpuštanje znači lakše zapošljavanje, deviza je novog ministra privrede Saše Radulovića, koja ima svoje uporište u ekonomskoj teoriji, a da li će imati i u praksi, radnici će neminovno osetiti već 2014. Bez smanjenja poreza i doprinosa na rad, kao mera koja bi omogućila ili podizanje zarada ili novo zapošljavanje (ili prosto veći profit za vlasnike), poslodavci ostaju bez „šargarepe“ koja bi ih privolela da novim radnicima daju stalan posao. A Radulović je nedvosmisleno obećao veću stopu zaposlenosti do kraja 2014.