Širenjem straha protiv „Novog puta“

Na jednom bilbordu prikazan je građevinski radnik kako traži promene, uz naslov „EU politika na delu“. Na drugom stoji da 26 miliona ljudi u EU traži posao, a biračima je postavljeno pitanje: „A čiji posao oni ganjaju?“.

Iako očekivani uspeh krajnje desnice na izborima za EP neće biti toliki – prema poslednjim procenama najveći broj poslaničkih mesta osvojiće Evropska narodna partija (215 od 751) i Socijaldemokrate (209) – da im donese odlučujući uticaj, za sindikate njihov uspon svakako nije dobra vest. Ako ni zbog čega drugog, zato što se krajnja desnica ne razume preterano u ekonomiju, a sa onima koji se razumeju iz ideoloških razloga ne može da sarađuje. Jedini koji bi mogli podržati zaokret – od stroge štednje ka zapošljavanju i održivom razvoju – što je osnova „novog puta za Evropu“ Evropske konfederacije sindikata (EKS) jesu Evropski socijalisti, Ujedinjena levica i Zeleni.

Plan EKS-a podrazumeva otvaranje 11 miliona radnih mesta širom EU u narednih deset godina. U tu svrhu godišnje bi, sugerišu sindikalci, trebalo izdvajati dva odsto evropskog BDP-a, odnosno 260 milijardi evra.“Odjeke takve politike nalazimo u manifestima Evropskih socijalista, Ujedinjene levice i Zelenih“, rekao je uoči protesta ETUC protiv štednje održanih početkom aprila u Briselu Oven Tudor, šef sektora za saradnju sa EU i međunarodne odnose britanskog Kongresa sindikata (TUC).

„Većina Evropljana traži ekonomska rešenja tokom ekonomske krize, a partije krajnje desnice nemaju dobro elaborisane i ubedljive ekonomske programe. One uglavnom traže neekonomska rešenja za ekonomske probleme kakva su antiimigrantska i antievropska priča“, rekao je za bugarski sajt novinite.com Kas Mude, profesor u Školi za javne i međunarodne poslove na Univerzitetu Džordžija. On, međutim, kao ekonomski nekompetentne označava i partije populističke levice, kakva je Siriza Aleksisa Ciprasa, prema poslednjim istraživanjima najpopularnija stranka u Grčkoj. „Siriza profitira zbog nastale kombinacije potpune ekonomske propasti, domaće (grčke) političke nesposobnosti i spoljne ekonomske i političke dominacije“, smatra Mude.

Iako Aleksis Cipras, kako je nedavno za Euobzerver komentarisao politikolog Jorgos Cogopulos, kod kuće vodi rat protiv štednje, a na evropskom planu vodi pomirljiviju politiku nadajući se da bi mogao postati naredni grčki premijer, upravo on predvodi listu Ujedinjene levice na izborima za EP.

Na protestima održanim 12. aprila u Parizu protiv ekonomskih mera rekonstruisane francuske vlade, Cipras je bio rame uz rame sa Pjerom Lorenom, vođom francuskih komunista, i Žan Lik Melanšonom, liderom Partije levice. Organizatori demonstracija, sa kojih je predsedniku Fransoa Olandu upućena poruka protiv štednje i povećanja poreza, te da bi kao socijalista trebalo da bude na strani zaposlenih, osim levičarskih stranaka bili su i francuski sindikati.

Izuzev krize, očekivani dobar rezultat krajnje desnice na izborima za EP koji bi joj omogućio da prvi put formira sopstvenu parlamentarnu grupu, podstiče i nepoverenje u EU zbog imigracione politike, koju neki „starosedeoci“ smatraju blagom, i uverenje da Brisel od nacionalnih država „otima“ preveliki deo suvereniteta. Kako god, širom Evropske unije niču nove grupe krajnje desnice, a stare jačaju i jačaju međusobnu saradnju.

Rojters je, primera radi, u svom istraživanju pronašao veze između više od deset stranaka krajnje desnice u zemljama bivšeg istočnog lagera. U srcu te mreže je mađarski ekstremistički – a prema mnogima još i fašistički i antisemitski – Jobik, koji je na izborima za mađarski parlament 6. aprila osvojio 20,54 odsto glasova, pet odsto više nego četiri godine ranije.

Ne sporeći da ekonomska kriza pogoduje rastu krajnje desnih grupa, profesor evropske politike i etnopolitike na Univerzitetu Upsala Vasilis Pecinis upravo na primeru Jobika ističe da tom rastu umnogome doprinosi i „kultivacija političke kulture nacionalizma u širem društvu.“

„Ovakve patologije ne mogu biti analizirane isključivo na osnovu političke ekonomije i jednostranog naglaska na ekonomsku krizu“, ističe Pecinis podastirući svoju tvrdnju činjenicom da je nacionalistička retorika već dugo deo mejnstrim politike u Mađarskoj, posebno naglašavanje „trijanonske nepravde“, te podsećajući da premijer Viktor Orban poseže za nacionalnim sentimentima govoreći o EU i MMF-u.

Navala na Brisel

Bila kriza presudna ili ne, krajnja desnica se na izborima za EP nada najboljem. Francuski Nacionalni front mogao bi da osvoji 24 odsto glasova, ispred desničarske Unije za narodni pokret bivšeg predsednika Sarkozija (22 odsto glasova) i vladajuće Socijalističke partije (20 odsto). U Austriji većina anketa pokazuje da će Slobodarska partija (FPO) osvojiti najmanje 20 odsto glasova, a ekstremisti iz holandske Partije slobode (PVV) 17 odsto, prenela je Beta prošle nedelje. Partija Finaca, prema anketama, ima podršku 18 odsto birača i na trećem je mestu u toj zemlji, a Jobik očekuje 21 odsto. Ekstremno desničarske stranke u Bugarskoj i Švedskoj takođe bi mogle da uđu u EP.

Radnici nisu rušili Janukoviča

„Slaba strana Majdana (trga u Kijevu, sinonima „revolucije“ protiv svrgnutog ukrajinskog predsednika Janukoviča) bilo je nedovoljno učešće sindikata i radničke klase. Samo pet do sedam odsto učesnika Majdana mogu biti brojani kao radnici“, navodi portal workersliberty.org dodajući, ipak, da su „antiautoritarna i demokratska levica“ i Savez slobodnih sindikata Ukrajine podržali pobunu. „Ali niko u Kijevu nije pokazao interesovanje da agituje u firmama i institucijama sa velikim brojem zaposlenih niti da širi protest na radničku klasu. Poziv sindikata na politički generalni štrajk nije imao odjeka.“