Velika nezaposlenost ne dozvoljava Pribojcima da u potrazi za poslom puno biraju. Odlaze svuda po svetu, na ona mesta gde im se posao najpre ponudi. Zbog toga su često u situaciji da im je zbog ekstremno loših uslova rada ugrožen i život. Vito Slović je krajem prošle godine zbog loše situacije u gradu bio prinuđen da zatvori svoju radnju. Bio je nekoliko meseci bez posla, a onda je od poznanika čuo da jedna firma iz Beograda šalje građevinske radnike u Rusiju. Otišao je u predstavništvo te firme gde su mu rekli da ima posla u istočnom Sibiru na izgradnji naftovoda u bazi NPS 13 . Poznanik, koji ga je uputio na tu firmu, rekao mu je da je čuo da u toj bazi nije lako raditi. Vito nije mogao da bira pa se prijavio za posao, očekivao je loše uslove , ali ne i ono što ga je zadesilo.
Mesto u kome je radio nalazi se u sred sibirske prašume, više od 1.000 kilometara od prvog naseljenog mesta. Rade se građevinski poslovi na izgradnji baze naftovoda . Radove izvodi naša firma u ime hrvatske građevinske firme „Velestroj“ koja je glavni preduzimač poslova. „Radno vreme je minimum 12 sati dnevno, ali često je bivalo i po 20 . Ako se desi da radnik odbije da produženo radi pada u nemilost poslovođa koji imaju apsolutnu vlast nad radnicima i mogu da ti prepolove sate koje si radio iz bilo kog razloga tako da ne smeš da im se zameraš , kaže Slović.
Najteže mu je padala katastrofalno loša ishrana i ekstremno niske temperature. Svih 113 dana vrtela su se, za sva tri obroka, tri jela kuvana na vodi, (pirinač, pre-krompir , makarone), u koja si mogao da dodaš šečer ili kečap. Kuhinja je bila udaljena skoro kilometar od gradilišta a za jelo mora da se gura i čeka u redu i po pola sata. „Sobe u kojima je spavalo po 6-7 nas na krevetima na sprat, imale su oko osam kvadrata, ako neko ustane drugi su morali da leže na boku.Topla voda , ako stigneš do nje, bilo je jednom u 15 dana na pola sata, bila je prava blagodet“, seća se Slović.
– Od medicinskog osoblja na gradilištu je bio samo jedan bivši hirurg. Sa posla se nije moglo odsustvovati ni zbog povreda na radu. Posečeš se brusilicom stave ti zavoj i odmah na posao. Ako ne radiš bez dozvole lekara naplate ti pansion za taj dan 1000 rubalja. Meni su skoro na živo izvadili zub koji me boleo, a bio se samo okrnjio, kaže Vito.
Na gradilišti je bilo najviše Rusa, uglavnom bivših zatvorenika koji nigde drugo nisu mogli da nađu posao, a Slović kaže da su međunacionalni odnosi bili dosta čudni. Odnos među radnicima iz bivše Jugoslavije bio je na nivou pravog bratstva i jedinstva, ali su Rusi su prema „braći“ iz Srbije pokazivali veliku mržnju. „Mržnja je prelazila često i u agresiju, pogotovo kada se napiju smućkanog alkoholnog pića koje su u nedostatku pravog sami pravili i pili na eks. Tada su provaljivali u naše sobe, vikali na nas nazivajući nas Kirgizima i fizički napadali“, tvrdi Slović.
Pomisao o napuštanju gradilišta svakom bi pala na pamet već posle nekoliko sati, ali nije bilo moguće. Radnike niko fizički nije sprečavao da odu, ali nedostupnost bilo kakve komunikacije i činjenica da su odmah do ograde sibirski tigrovi i medvedi u hiljadama kilometara sibirske prašume, odlazak je činio nemogućim. Uslovi iz ugovora, (ako svojom voljom odustaneš od rada dužan si da isplatiš 6 000 dolara odštete dodatno platiš „pansion“ po paprenoij ceni ) su dodatno upotpunjavali ovo poludobrovoljno ropstvo.
Vito Slović kaže da je po ugovoru njegova agonija trebalo da traje šest meseci, ali se na sreću završila posle 113 dana, pošto je firma prekinula radove. Slović se vratio kući sa 18 kilograma manje. Od krvavo zarađenog novca vratio je dugove i kupio najpotrebnije za porodicu. Novca već ponestaje pa će morati ponovo u potragu za poslom , ali u Sibir sigurno ne.
„Oslobođen“ mornar Kladnik
Vito nije usamljen u svojoj pečalbarskoj sudbini. Mornar Milan Kladnik proveo je u poluzarobljeništvu nekoliko nedelja. On je, preko crnogorske firme „Merkur“, otišao da radi na albanskom brodu „Adrijatik king“. Posao se pretvorio u noćnu moru jer je brod bio četiri meseca usidren u luci u Draču. „Pasoš i mornarsku knjižicu sam predao upravi broda, kapetan je sa oficirskom posadom nestao pre oko mesec dana, a ja nisam dobio ni novac ni smeštaj pa sam prinuđen da boravim na brodu. Nemamo ni struju ni vodu , a zalihe hrane su na minimumu“, pričao je Kladnik u telefonskom razgovoru. Tek sredinom ove nedelje Kladniku je omogućeno da napusti brod i u sredu je stigao u Bar.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
