Privatizacija društva

„Međutim, nakon što razjasnimo ovu razliku, tek tada počinju problemi, jer jedno je prodaja društvene i državne imovine u privredi koju sprovodi državni aparat u skladu, ili „neskladu“ sa pozitivnim propisima, a nešto sasvim drugo pojam i proces privatizacije koji se još od vremena SFRJ formalno i neformalno odvija na svim nivoima društva i nad svim oblicima društvenih dobara, ne samo u privredi već i u obrazovanju, zdravstvu, kulturi, medijima, civilnom sektoru, pa sve do privatizacije vlasti od strane političkih partija i državnih službi. Nema sumnje da se ova dva procesa višestruko prepliću, nadopunjuju, međusobno podstiču i priskaču u pomoć kad onaj drugi posustane, ali da bi smo razumeli taj odnos i izumeli kako da uklonimo njegovu malignu vladavinu nad našim životima, moramo razjasniti da se radi o dva različita procesa.“
U proces privatizacije prekopiran je i učitan kapitalistički i neoliberani model bez kritike te ideologije i bez pitanja o društvenoj ceni sprovođenja tog modela. U privredi se glavna borba vodila, i još uvek se vodi oko prava za upravljanje, kroz radničko akcionarstvo, ili kroz otpor prema prodaji vlasništva pojedinačnim vlasnicima (da fabrika ostane državna). Kada otvorimo pitanje simboličkog kapitala u društvu se stvara nelagodnost u formi borbe za besplatno obrazovanje i žalbi na nedustupnost prvosuđa, zdravstva i kulture, kontrole medija i civilnog sektora.
U SFRJ privatizacija je sa jedne strane počela stvaranjem i ovlašćivanjem sloja ljudi koji su na osnovu ratnog doprinosa, partijske lojalnosti, ali i stručnosti stekli pravo za upravljanje mimo sistema radničkog samoupravljanja, i sa druge strane otuđenjem partije baš od tih ljudi – radnika – u ime kojih je vladala. Ipak, horizont radničke vlasti je zadržao proces privatizacije u ograničenoj formi i u vlasti direktora fabrike, a firme i državne/društvene ustanove su još uvek shvatane kao društvene službe.
Sa formalnim prelaskom u kapitalizam, veoma brzo postupak privatizacije društva je završen. Znanje, sturčnost i politička i ekonomska moć, iako su stečeni u društvenom sistemu SFRJ, ili „na budžetu“, smatraju se privatnim vlasništvom, za stvaranje privatnog profita, tako da se konstantno smanjuje prostor za postojanje društvenih institucija – u obrazovanju, zdravstvu, pravosuđu, kulturi, medijima itd. U skladu sa tim se i politička vlast smatra za privatnu svojinu, otuđena je od glasačkog tela, to jest od građana. I civilni sektor je ostao samo monitor konkurencije među različitim vrstama i grupama navedenih privatnika.
Nastavljajući razgovor od prošle nedelje, ponovo konstituišemo i pitamo:
„U Srbiji nikada nije urađen obračun koliko je finansijskog i simboličkog kapitala izgubljeno u privatizaciji – od pada standarda života miliona ljudi, do smanjenja kvaliteta i kvantiteta kulturne produkcije, znanja i društvene solidarnosti. Jasno je da tajkuni u bilo kojoj oblasti neće sami od sebe pustiti kontrolu nad resursima i da ideologija koja nam poručuje: „Skupite se kao interesna grupa pojedinaca i konkurišite na slobodnom tržištu“ služi samo da okrivi one koji nemaju pristup resursima zato što nemaju pristup resursima. Kako možemo stvoriti društvene odnose koji bi mogli da otmu sav društveni kapital nazad u društvene ruke?“