Problemi sindikalnog organizovanja u privatnom sektoru

Situacija sa sindikatima u privatnom sektoru u Srbiji uglavnom nije ništa bolja ni gora od situacije u drugim oblastima. Poslodavci uporno „miniraju“ socijalni dijalog sa zaposlenima u svojim kompanijama. I reforma sektora bezbednosti i unapređenje uslova za slobodno udruživanje i rad civilnog sektora, u koji spadaju i sindikati, biće nužna da se ostvari u nekoj formi jer spada u uslove za prijem Srbije u Evropsku uniju. Ali se postavlja pitanje kakva će to reforma biti ako ona treća strana u njoj „ne postoji“, to jest ako radnici u toj reformi budu samo objekat dogovora vlasti u Beogradu i vlasti u Briselu.

Zarada utiče ne sposobnost radnika da osiguraju dostojanstven standard sa jedne strane, a sa druge strane da upravljaju promenama u društvu. U siromaštvu je lako nametnuti ljudima neograničenu vlast odozgo! Zato je pregovaranje o uslovima rada i visini zarade najvažniji zadatak društva, naročito u zemljama kao što je Srbija, gde se vrtoglavom brzinom odvija privatizacija i propadaju stari sindikati i stari oblici zaštite radničkih prava.

Iako je Srbija uveliko zagazila u privatizaciju, sindikalne aktivnosti nikada nisu bile usporenije. Danas gotovo da ne postoje. Kad je reč o minimalnoj zaradi, ne postoje pravila igre koja bi obavezivala poslodavce da ih poštuju, zbog nepostojanja sindikata na prvom mestu, ali i zbog neartikulisane i neuverljive generalne argumentacije radnika, ograničene na određene nepovezane činjenice, istrgnute iz konteksta, po sistemu „svakom svoja muka najveća“, bez minimalne zajedničke politike. Zato je sva prilika da će radnici obezbeđenja biti upućeni na svoje „prirodne“ socijalne partnere, poslodavce, da ih zaštite u okviru primarnog bipartitnog konsenzusa sa vlastima. O tripartitnom konsenzusu se još ne može govoriti, jer za njega ne postoje elementarni uslovi. Na ovo pitanje ću se kasnije vratiti, prethodno je važno razjasniti najvažniju stvar – ako hoće da budu strana u bilo kakvim pregovorima, pred radnicima je niz pitanja na koja sami moraju imati spremne odgovore:

Kako najbolje rešiti status i obezbediti budućnost za preko trista firmi koje su još uvek u restrukturiranju i čekaju privatizaciju?

Koliki je višak zaposlenih u javnom sektoru i kako najbezbolnije rešiti taj problem?

Kako postepeno poboljšati težak položaj zaposlenih u privatnom sektoru?



Savremena demokratija je zahtevna stvar, teško je i skupo dobiti izbore. Ali još teže je posle izbora efikasno sprovoditi predizborna obećanja i promene koje svi očekuju – jednu vrstu promena očekuju oni kojima su u kampanji data javna obećanja da bi glasali, a sasvim drugačije promene očekuju oni koji su finansirali da se kampanja realizuje i da se osvoji vlast, i kojima su data tajna obećanja. U Srbiji u svakom segmentu društva ima bezbroj izazova gde su potrebni drastični rezovi, problemi su stalna tema u svim medijima, ali je nejasno koji su to alati koji nam mogu poslužiti da javnost o mnogobrojnim problemima koji su svima poznati dovede do temeljnih promena. Što je najgore, neke promene se i sprovode, na primer u pogledu smanjenja javne potrošnje, koje jeste potrebno, ali se uvek završi tako da najveći ceh plate najsiromašniji, oni koji u pregovorima „ne postoje“ pa je njihove interese lako zaobići. Tako se postupa po svakom pitanju. Na primer, ako prodamo ili iznajmimo sve svoje resurse stranim investitorima otvara se pitanje gubljenja suvereniteta, ali ako ne dovedemo investitore preti nam opasnost da nećemo imati resurse da zaustavimo tiho propadanje. Očigledno je da situacija nije ili-ili, nego da je potrebno pronaći najbolji balans.



Za radnike je najvažnije da se balans više ne traži bez nas, a tu je najvažnije pitanje kako da dođemo do svog mesta. Za tehnološku revoluciju nemamo kapacitete, nemamo ih ni za nasilnu revoluciju, promenu društvenih odnosa i preraspodelu dobara, a „status kvo“ dok se ne ostvari jedna od prethodne dve opcije takođe ne obećava ništa osim daljeg tihog propadanja. Pred nama je veliki posao organizovanja oko važnih pitanja na koja moramo imati kompetentne odgovore.



A sada da se vratim na pitanje redosleda u pregovorima. Mislim da radnici treba da odustanu od dosadašnjeg načina razmišljanja da će država rešiti njihove probleme sa poslodavcima i da će intervenisati u korist radnika kada poslodavci krše Zakon o radu. Radnici treba da ostvare dogovor prvo sa poslodavcima, pa tek posle toga da pregovaraju sa državom. Kao što sam već rekao, nemam iluzije da država i poslodavci već nisu u dijalogu u kom ni jedni ni drugi ne žele treću stranu, ali potrebno je shvatiti važnost socijalnog dijaloga kako bi se teret krize što ravnomernije podelio. Verujem da se takvo razumevanje danas u Srbiji pre može postići sa poslodavcima nego sa vlastima.

Autor je radnik u sektoru privatnog obezbeđenja, član Udruženja radnika i prijatelja Trudbenika