TRI GODINE KASNIJE: REZOLUCIJA, ANTIKORUPCIJA, RADNICI

Sa Rezolucijom o izveštaju o napretku Srbije za 2014. godinu, od 11. marta ove godine, stvari stoje potpuno naglavačke: mnogi bi radnici morali zadrhtati, mada im to možda tako ne izgleda; gazde će odahnuti, iz aviona se vidi.

„Blago nama“

U tački 21. ovogodišnje Rezolucije Evropski parlament skreće pažnju (što je više od „primećivanja“, a manje od „pozivanja“, „podsticanja“ i „izražavanja zabrinutosti“) da su radnička i sindikalna prava u Srbiji još uvekograničena, da mnogi granski kolektivni ugovori ne postoje, kao ni socijalni dijalog; u 35. se vlasti podstiču da sprovedu privredne reforme da bi smanjile nezaposlenost, posebna se zabrinutost izražava zbog nezaposlenosti mladih, te opet podstiču vlasti da ovaj problem reše „pružajući mladima odgovarajuće mogućnosti i obrazovanje prilagođeno potrebama tržišta rada“; tačka 36. poziva na ukidanje administrativnih okova malim i srednjim preduzećima i na restrukturiranje javnih preduzeća, ali „poštujući pritom prava radnika i vodeći računa o važnosti koju radna mesta u javnom sektoru imaju u očima građana Srbije“.

A u 34. ima i nekakve zabrinutosti oko netransparentnog i, ako sam dobro razumeo, prekomernog zapošljavanja u državnoj službi.

Izgleda, dakle, kao da je Evropski parlament u procesu integracije Srbije i ovog puta (da, neka od poglavlja se gotovo prepisuju iz godine u godinu – uporedite recimo ovogodišnje još uvekiz tačke 21. sa tačkom 38. iz 2012. godine) mislio na sve što svrbi ovdašnjeg radnika: zaposlenje, rad u struci, možda i preduzetništvo, ali ako ne onda svakako sindikalna zaštita, dijalog sa državom ili prohodnost ka privilegijama državnih zaposlenika. Samo jedna sitnica je izostala: šta sa armijom nezaposlenih koji odavno više nisu mladi, a još su daleko od uslova za penziju, a decenijama su sticali kvalifikacije i radno iskustvo u preduzećima i čitavim privrednim granama koje više ne postoje, jer su uništene u privatizaciji, zajedno sa sindikalnim organizacijama i kolektivnim ugovorima? Gde su oni kojima radnička prava nisu još uvekograničena, nego odavnoznaju i za mnogo veća od sindikalnih – za samoupravu u preduzeću, pa i u državi.

Ovažnosti koju su radna mesta u društvenom sektoru imala u očima građana Srbije, kao što znamo, nije se vodilo računa. Naprotiv, smatrana je za opasnu prepreku demokratiji koje se treba odvići. Dok je privatizacija trajala, odnosno pre nego što je zatrla društvenu svojinu i kao pojam i kao pojedinačne proizvodne kapacitete, postojala je nada, a mislim i realna šansa da se kroz borbu protiv korupcije sačuva, prevede i institucionalizuje po nešto od pozicija koje su radnici imali u samoupravnom socijalizmu, i otvori nekakva perspektiva. Zato su mnogi radnici, ne samo oni iz „24“ slučaja (koja do do dana današnjeg niko nikada nije zvanično nabrojao!), dočekali rezoluciju Evropskog parlamenta iz 2012. godine kao poslednju branu propasti. Od tada je poršlo tri godine, dogodio nam se pad vlasti, i dolazak nove sa obećanjem da će, pod budnim okom Brisela, zaustaviti pljačku i kazniti lopove.

Blago njima

Evropski parlament u tački 25. ovogodišnje Rezolucije nema nikakav komentar na činjenicu da su i ona preduzeća sa spiskakoja su 2012. godine još uvek držala glavu nad vodom, nakon početka antikorupcijske kampanje otišla pod stečaj. Umesto da se začudi nad ovom ne baš očekivanom kontradikcijom, EP „pozdravlja“ napredak u „nekoliko istraga“ slučajeva krupne korupcije.

„Pozdrav“ zvuči krajnje protokularno; pre bi se reklo da u stvarnosti Brisel polako ali sigurno povlači svoj „poziv“ srpskim vlastima iz 2012. godine da „odmah izvrše proveru kontraverznih slučajeva privatizacije i prodaje dvadeset četiri kompanije“ – nit ih pita zašto „odmah“ ovoliko dugo traje, ni kako je „dvadeset četiri“ smršalo na „nekoliko“. Naravno, onomadnja briga Evropske komisije za korupciju u privatizaciji u Srbiji sigurno nije imala trajniji rezon od zavrtanja ruke ovdašnjim vlastima u nekom drugom „skretanju pažnje“, pa se sada pad interesovanja donekle i podrazumeva. Ali samo donekle – nije ni evropskim institucijama, baš kao ni našim vlastima, svejedno da otvaraju probleme korupcije u privatizaciji, u Srbiji, ili bilo gde drugo.

Sa druge strane, u istoj tački 25. se „ističe“ da je „ozbiljan razlog za zabrinutost“ curenje informacija u medije o istragama koje su u toku, jer se time krši pretpostavka nevinosti; dalje se „osuđuje pritisak koji vrše mediji ili političke stranke na nezavisna tela za borbu protiv korupcije“, pa se „zbog takvih radnji može znatno usporiti napredak pregovora o pristupanju“.

Drugim rečima, kako pada interesovanje Evropskog parlamenta za „proveru kontraverznih slučajeva“, tako raste zabrinutost za prava ličnosti koja su predmet provere. Da me ne shvatite pogrešno, naravno da Milan Beko ima neka prava, to se takođe podrazumeva. Odrasli smo ljudi, jasno nam je valjda da su to manje-vipe i naša prava. Manje-više.

U tački 37. se „primećuje“ da pravna nesigurnost u privatnom sektoru nije otklonjena ni nakon usvojenih izmena Krivičnog zakonika, „ponovno izražava zabrinutost“ zbog odredbi novog člana 234. (zloupotreba položaja odgovornog lica) koje se još uvek mogu proizvoljno tumačiti, i zato što je nakon uvođenja novog člana došlo do masovne prekvalifikacije krivičnih predmeta započetih po članu 359. (zloupotreba službenog položaja), pa poziva da se sprovede nezavisna i temeljna revizija prekvalifikovanih slučajeva kako bi se „odmah“ zaustavili „nepravedni dugogodišnji progoni“.

Da zamislimo sada „nezavisnu i temeljnu reviziju“ u Vučićevoj Srbiji, onako nezavisnu i temeljnu kao što je to bio njegov specijalni istražni tim za „24 privatizacije“. Ta revizija će utvrđivati koji od prekvalifikovanih slučajeva je „nepravedni dugogodišnji progon“ koji se ima zaustaviti „odmah“. Šta mislite, koga će i kada proglasiti nepravedno progonjenim: da li Milana Beka, glavnog junaka 4 od 24 izveštaja Verice Barać, kog Vučićev istražni tim praktično nije ni istraživao, a oko čijeg šestočasovnog saslušanja u istrazi smo slušali onoliko ljudskopravaškog kukumavčenja, ili Zdravka Deurića, radničkog direktora Jugoremedije, čiju je borbu Verica Barać zdušno podržavala do poslednjeg dana, a čije su hapšenje Vučićevi mastiljari i panduri proglasili za razrešenje „afere“ u Jugoremediji, i koga su nezakonito držali u buvari dva meseca dok mu fabriku nisu oterali u stečaj?

A mi?

U tački 7. se „izražava zabrinutost“ zato što je većina zakona u Srbiji doneta po hitnom postupku, bez mogućnosti za odgovarajuću javnu raspravu. Podsetiću da je Učitelj neznalica pre nešto više od godinu dana bio jedna od prvih, ako ne i baš prva organizacija koja se javno pobunila zbog epidemije donošenja zakona po hitnoj proceduri, bez javne rasprave. Problem smo izneli u vezi sa zakonima koji se tiču radnika, ali smo naglasili da se na isti način godinama unazad postupalo i sa brojnim drugim propisima čiji predmet ne traži „hitnost“, a vapi za raspravom. Koliko je meni poznato, ovu praksu možemo ispratiti još od DOS-ovih dana. Samo što je u vreme Đinđićeve Vlade deo naše javnosti smatrao da čak ni narodni poslanici ne bi trebalo prečesto i predugo da „zloupotrebljavaju govornicu“ i „opstruiraju“ reformske procese. Međutim, sada kad je Vučić napokon dovršio reforme i vaspostavio demokratsko društvo u kom se zna ko je ko, i u kom radnici nemaju šta da traže osim posla, došlo je vreme da se „izrazi zabrinutost“ zbog manjka inkluzivnosti.

Da ne mračimo na kraju, u tački 24. Brisel između ostalog poziva Vučića „da ne odgađaju donošenje nacrta zakona o besplatnoj pravnoj pomoći pazeći pritom da se i najugroženijim građanima zajamči pristup uslugama besplatne pravne pomoći“.

Srećom ne kažu „odmah“.