BILI GREJEM: Požuda je pobedila Bibliju

 Već više od deset godina on se moli za Hilari Klinton, smatrajući da je rođena da bude dobra predsednica Sjedinjenih Američkih Država. Hilari ne odustaje i možda će Bog uslišiti Bilijeve molitve na planini. A početkom ovog meseca Barak Obama je posetio Bili Grejema i čestitao mu 95. rođendan. Susret je bio, svedoče prisutni, svečan, dirljiv, ispunjen ljubavlju. Bili je blagosiljao Obamu, pa su razmenili molitve – Bili za Obamu, Obama za Bilija, držeći ruke na njegovim kolenima.

Na vrhu planine pored mestašca Montrea u Severnoj Karolini, u prostranoj kući koju je od raznog otpada, od komada starih kabina, napravila njegova supruga Rut, živi Bili Grejem, «drugi čovek» svakog američkog predsednika od završetka Drugog svetskog rata. Do kuće vodi kroz gustu šumu puteljak na koji ni preko leta ne pada sunčeva svetlost, a zimi oblaci i magla spuštaju se na krošnje izazivajući kod posetilaca zebnju i osećaj da se nalaze na nekom čudnom mestu ispunjenom misterijama. Pošto mnogobrojni psi čuvaju privatnost kompleksa, nameće se asocijacija na atmosferu kao što je u filmu o Šerloku Holmsu – „Baskervilski pas“. Pre nego što je Edgar Huver instalirao obezbeđujuću automatsku gvozdenu kapiju, na ulazu u imanje stajala je velika tabla na kojoj je pisalo „Uljezi će biti pojedeni“.

Deseto, jubilarno, izdanje autobiografije Bili Grejema, inače bestseler Njujork tajmsa, objavljeno je na njegov devedeseti rođendan, nacija ga je slavila, a novinari Tajma omogućili su mu političku ispovest, ali nisu propustili da pomenu i sve one koji se nisu slagali sa moćnim propovednikom. Interes javnosti je utoliko bio veći – upravo je njegov «ponovo-rođeni» štićenik Džordž Buš Mlađi bio na isteku drugog mandata i pod unakrsnim kritikama zbog rata u Iraku od kojih mu se kabinet raspadao.

Naslov Grejemove autobiografije je „Ja sam onaj koji jesam“ (Just as I am), pozajmljen je zapravo naslov oltarske himne. I on jeste bio poput Boga – on je delovao na najmoćnije ljude sveta, a ne oni na njega, mada je bio u njihovom najintimnijem prostoru, čak je i spavao u krevetu pored njihovog. S jedne strane famozni emerdžensi kofer za aktiviranje celokupnog nuklearnog arsenala države, s druge strane propovednik, prorok, ispovednik, zaštitnik duše imperatora. Bio je njihov, kako Amerikanci kažu, soulmate, svedok njihovih strahova, nesigurnosti, očaja, depresija, vodio ih kroz lavirinte frustracija, jer upravo na ovim najmoćnijim mestima, istovremeno postaju svesni koliko su slabi, mali, kratkotrajni, krhki. Neki od predsednika su mu postavljali gotovo detinjasta pitanja – da li ću stvarno da umrem, da li ću tamo da sretnem roditelje, da li ću onda postati večan, kako čovek može da zna da je spašen. Lindon Džonson je bio opsednut svojom smrtnošću, a Buš Mlađi je tvrdio da mu je Bili pomogao da se drugi put rodi, da ga je upoznao sa Isusom i da je upravo on učvrstio njegovu vezu sa Hristom. Bili Grejem ih je pratio kao senka na njihovom putovanju kroz vlast, kroz donošenje sudbonosnih odluka za celi svet, kako za velike tako i za male narode. Svedok je velikih nezadovoljstava američkih predsednika kada su silazili sa vlasti, njihovog teškog osećaja neostvarenosti:

– Svaki predsednik koga sam poznavao, izuzimam Trumana, mislio je da nije uradio sasvim dobro ono što je želeo i nameravao da uradi. I kako se njihova administracija približavala kraju, oni su bili sve više razočarani i sve više su žalili što neke stvari nisu uradili drugačije.

I na takvim moćnim mestima pokazuje se da je čovek nesavršen, i uvek nedorastao za poslove na ovom svetu. Kad god bi klonuli, Bili bi ih dizao ubeđujući ih da su oni izbor ne samo naroda već i Boga. I mada su sudbina mnogima, američki predsednici nisu imali osećaj da vladaju vlastitom sudbinom i podozrevali su da se svet ipak može oteti kontroli. Kenedi je želeo da zna da li Grejem stvarno veruje u drugi dolazak Isusa Hrista i da li veruje u Armagedon? A Kenedi je bio prvi američki predsednik koji je na raspolaganju imao dugme za apokaliptično uništavanje planete.

Bili Grejem je baptista, član Demokratske stranke, predstavnik mentaliteta koji je pojužnjačio Ameriku. Tu su kalifornijski i teksaški tajkuni, vlasnici petro-dolara i moćnih medija, ponovo-rođeni, Holivud, kauboji, monetarni špekulanti, majstori za «bad money», Nešvil i Las Vegas (ne)kultura, nosioci onoga što se dugo nazivalo kazino, pre nego što je u skorašnje vreme prekršteno u liberalni kapitalizam. On je sveštenik bez crkve i mantije koji je propovedao na fudbalskim stadionima pred stotinama hiljada ljudi koje nikada više u životu nije sreo. Za milione ljude u Americi bio je živi svetac, melem za dušu, biblijski prorok i branilac hrišćanskih vrednosti od satanskog komunizma. Nosio je titulu – Američki papa. Njegov uspon i počinje kada je Amerikom besneo lov na veštice i kada je na masovnim skupovima rigao gnev protiv komunističkih bezbožnika i antihrista. Teškim i zastrašujućim metaforama starozavetnih proroka predočavao je i plašio javnost, upozoravao da će skoro biti propast sveta jer sovjetski antihristi samo što se nisu sa podmornica iskrcali na obale Floride. Ludilo masovnih razmera bilo je njegova trambulina. Spretno ju je koristio, a u radio-emisijama Časovi odluke postao je vox populi. Ponovio je spektakularni uspeh Orsona Velsa kada je izazvao masovnu histeriju prenoseći preko radija tobožnji napad vanzemaljaca na Zemlju. Predstavljao se kao nosilac Božijeg gneva i Božije milosti, njegova podrška na izborima mogla je biti odlučujuća. Jak argument da ga američki predsednici još više vole.

Visok, plav, škotskog porekla, harizmatičan, u mladosti je ličio na rokenrol ikone Džeri Li Luisa, Elvisa Prislija, a isto tako razigran, samo u gnevu, bio je i na stejdžu. Dok se nije upristojio, ličio je na pravog američkog «seljaka» u svetlim odelima pastelnih boja, u cipelama takođe pastelnih nijansi. Za pedeset godina izveo je 417 krstaških pohoda pred 210 miliona ljudi u 185 zemalja sveta. Odrastao je među škotskim prezbiterijancima koji tvrdo veruju u postojanje moralnih vrednosti, tako da je bio relativno nekontaminiran vladajućim Veliki Getsbi životnim stilom tokom «urlajućih dvadesetih». Iz farmerske porodice verovao je u plodove teškog rada. Uspelo mu je da postane američka ikona označavajući njeno biblijsko ustrojstvo – da je Amerika obećana zemlja i krstaška država (Promised land, Crusader state). Pod njegovim uticajem Bob Dilan je pisao tekstove sa starozavetnim temama pa ih «mijakua» na koncertima i u studijima, a Holivud je fabrikovao biblijske filmove. Ne zna se ko je koga više imitirao – da li Čarlton Heston Bili Grejema ili vice versa. Kada su ga napadali da je dvorska luda, odgovarao bi da smo mi, a ne on, napravili od naših predsednika kraljeve:

– Svi predsednici žele da imaju oko sebe ljude koji ih mogu zvati imenom i koji bi im iskreno rekli šta stvarno misle… Predsednici postaju izolovani delimično i zbog toga što se čak i njihovi prijatelji plaše da im kažu istinu. Svima nedostaju prijatelji koji će im reći «Nisi u pravu»! E tu sam ja da to uradim. Njihov lični život je ispunjen teškoćama, a na leđima nose nezamisliv teret.

Komunistički lideri su u vreme Hladnog rata svoj duševni i duhovni oslonac tražili i nalazili u Marksu, Engelsu, Lenjinu, a američki predsednici u Bili Grejemu. Oživljavanje i utvrđivanje evangelizma u američki mejnstrim sredinom 20. veka, pored mnogih radio i televangelista, uglavnom je njegova zasluga. Nijednom od njih nije uspelo da uđe u Belu kuću, Ovalni kabinet, Prvu i Svetu porodicu. Nijednom nije uspelo da na svetskom stejdžu upozna i poveže toliko moćnih ljudi, čak i onih koji su delovali kao zakleti neprijatelji. Kada su Biliju prebacivali da je fasciniran politikom a ne Biblijom, odgovarao je da njega, kao i sve druge, Bog upotrebljava, a da on to čak i ne zna:

– Da nisam prijatelj predsednika, mnogi moćni ljudi ne bi me zvali da se upoznam sa njima… Razlog što me je Jeljcin zvao jeste što on zna da ja znam predsednika… I to je put kojim Gospod upotrebljavajući mene i predsednike čini da se različiti ljudi nađu u Hristu.

Posle tolikog iskustva sa svetskom klasom političara Bili Grejem tvrdi da se gadi politike, da mu je ona jedna ružna delatnost, ali da ju je prihvatio kao činjenicu života. Možda bi nam bilo još i gore da se nije trudio da smanji njeno razorno delovanje, razne oblike mržnje:

– Pokušao sam da izgradim ljubav… ne moju ljubav za njih, već da se u njima pobudi potreba da vole ljude koji su na suprotnim pozicijama od njihovih.

Već sa Niksonom se dobro opekao i bio mu je očigledan primer da zli duh postoji i da preti svakome od nas, pa je ušao i u Niksona i nagnao ga na sramna ponašanja oko Votergejta. I američke vojne operacije širom sveta dokazivale su da u vrhu Amerike ne postoje samo emocije, već i interesi. Tu mu je bila najslabija tačka na koju su udarali njegovi kritičari tvrdeći da je Amerika teokratska država kojoj Bili daje legitimitet i ideologiju.

Postoje istraživanja koja ukazuju na veliku sličnost engleskog, naročito škotskog sa tevtonskim karakterom. Među mnogim zajedničkim osobinama istican je – mesijanizam, čak nagon koji u ime principa iz dubina nacionalne, mitološko-religiozne prošlosti želi da oblikuje i sadašnjost i budućnost. U autobiografiji Grejem je ispričao doživljaj iz svoje rane mladosti koji njegove krstaške pohode na svet u ime hrišćanske ljubavi povezuju sa zvukom Hitlerove nacističke retorike.

Radio je bio tek na početku razvoja i otac je kupio već prvi aparat sa kristalom, a među prvima u komšiluku ga je i u auto ugradio. Tako je jednom, dok je roditelje čekao ispred samoposluge, Bili slušao misteriozne zvuke koji su dopirali čak iz Evrope. «Zvuci su imali eho kao da su do nas dolazili kroz magičnu morsku školjku. Posebno je fascinirao oratorski stil govora u vrlo jakom skoro hipnotičnom glasu čoveka iz Nemačke koji se zvao Adolf Hitler. Na neki način me je plašio, iako nisam razumeo njegov jezik».

Da, ali su inkantacija, ritam, hipnotizam govora, mesijanski zanos, postali oblik njegovog delanja i komuniciranja sa svetom. Najbolje efekte svojih propovedi Grejem je postizao na radiju ili na mikrofonu. U zarazni Hitlerov stil govora ubacio je drugačiju poruku, a radio je kao vruć medij obavio dalje svoj posao. I pred mikrofonom i na radiju njegovi nastupi su bili šou. Grmeo je kao Mojsije dižući u vis tablice sa deset zapovesti. Isto tako je radio i Čarlton Heston u filmu. Glas Boga, glas vođe pretvara slušaoce u robote kada u njegovim rasponima kulja gnev.

Grejem je branio slobodni božiji svet kapitalizma pred, kako je govorio, bezbožnim svetom komunizma. Deset zapovesti protiv srpa i čekića. Međutim, upravo u svetu koji je branio počelo je razaranje biblijskih imperativa. Najnoviji kapitalizam, kako primećuje Peter Sloterdijk u knjizi Gnev i vreme, erotizuje celokupni život i deset božijih zapovesti preokreće: ono što se osuđivalo postalo je poželjno. Ako je deseta zapovest glasila: Ne poželi kuće bližnjega svojega, ne poželi žene bližnjega svojega, ni sluge njegova, ni sluškinje njegove…, prva zapovest novog moralnog sistema glasi: Poželi sve, i uživaj u svemu što ti drugi pokažu kao poželjno dobro! Druga zapovest je da se niko ne treba stideti svog ličnog uživanja, niti ga prikrivati. Požudu treba pokazati, ona mora biti vidljiva. A ako nisi sposoban da dosegneš objekte svoje požude pa si frustriran u uživanju, onda ne okrivljuj druge, nego samog sebe! Nema pravde, nema milosti. Bog ne stvara i ne distribuira ništa, sve je na izvolte pojedincu i on zavisi od svoje sposobnosti da u igri učestvuje. Moral je rezervisan, Sloterdijk ističe, samo za ljudska prava i Pentagon i štabove koji se bave globalizovanim war on terror.

Kapitalizam se oteo kontroli i želi od sada da bude celokupna kultura, odnosno kako to kaže nemački filozof: «On sam sebe postavlja kao neprekoračivi horizont današnjice, ono što posle njega dolazi mogu biti samo njegove neprekidne metamorfoze i euforična uvećavanja». Dosadašnji visoko rangirani štićenici Bili Grejema bar su znali da su smrtni, nadali su se personalnoj večnosti i bojali se Armagedona. I dok su ratovali sa nabeđenim zlom preko puta sebe, u njihovom vlastitom krilu se razvio sistem koji od svih njih pravi transmitere, oroze i tu više nije važno ko je živ ko je mrtav – potrošača i izvršilaca uvek mora da ima, oni stvarno postaju depersonalizovano večni u surovom gnevu istog. Armagedon je završen: Požuda je pobedila Bibliju.

Bili Grejem je poslednji živi Mohikanac vremena koje je postojalo koliko do juče i bilo na terazijama Dobra i Zla, ali se ono od nas udaljava strašnom brzinom u prošlost, odnoseći ne samo Bilija, već i te terazije raja i pakla. Ja sam onaj koji jesam nije više Bili Grejem, nego sistem kapitalizma koji određuje da li jesmo ili nismo, pa nemilosrdno obznanjuje produžetak stiha koji je kod Bilija bio skriven: I nemaj drugog Gospodara osim mene.

www.momcilodjorgovic.com