Ekonomski sistemi bazirani su na večnom rastu, a živimo na planeti koja ne raste

– Mog oca je Nehru poslao specijalno da radi s Titom na pripremi Prve konferencije nesvrstanih u Beogradu. Pre toga on je bio ambasador u Bugarskoj i Grčkoj, tako da sam ja veću to vreme često dolazio u Jugoslaviju i mnogo skitao po regionu. Živeli smo na Topčideru dve godine, baš u vreme kada je trebalo da krenem na fakultet. Bilo je fascinantno živeti tada u Beogradu. Iz tog vremena ostale su mi gomile fotografija i brojni prijatelji – kaže naš sagovornik.

* Sadašnja finansijska kriza u svetu, po njegovom mišljenju, izraz je mnogo dubljih poremećaja i naznaka opasnijih trendova uzrokovanih pomanjkanjem energetskih i prirodnih resursa.

– Ceo svet govori da je Prvi svetski rat počeo posle atentata u Sarajevu. Kažu da je počeo zato što je Princip ubio prestolonaslednika Ferdinanda. Ne. Prvi svetski rat počeo je zato što je Berlin gradio železničku liniju do Bagdada. Tako da je sve bilo zbog nafte već1914. godine. Jadni nadvojvoda je bio samo simbol, samo se potrefilo da je on tada izgubio život, a da je u njega pucao jedan ugnjeteni srpski student. Ali rata bi bilo svakako. Jer onog trenutka kad bi Britanci saznali za nemačku železnicu, oni to ne bi trpeli. Mi i danas imamo slične suprotnosti – upozorava Košla.

* Koje su to suprotnosti?

– Osnovna suprotnost se nalazi u činjenici da ne postoji beskonačni rast. Naš model razvoja i ekonomski sistem bazirani su na večnom rastu, ali mi živimo na planeti koja ne raste. Još pre 40 godina Rimski klub je obznanio da je to nemoguće. Političari su rekli: „Ne, ne, ne funkcioniše to tako. Cene će skakati, ali mi ćemo naći nove rezerve, kopaćemo još dublje i naći više resursa“. Ali, to tako ne funkcioniše. Postoji rastuća suprotnost između siromaštva, rasta populacije koju uzrokuje siromaštvo i sposobnost planete da održi toliki broj ljudi sa toliko visokim nivoom očekivanja u periodu od narednih 50 godina. Neće svi večno biti siromašni. Boriće se, uradiće ono što moraju da urade, ali kad ljudi imaju pristup televiziji, internetu, oni dobiju aspiracije i pre ili kasnije će reći: zašto mi ne možemo da dobijemo ono što ti imaš? Zato će život postati veoma komplikovan.

* Kina, njena velika populacija sa ogromnim mogućnostima za ekonomski rast, je energetski gladna.

– Svi smo mi gladni energije. To je zato što sledimo vaše, evropske i američke korake, a to nije način. Naravno da su gladni jer prave proizvode i nude usluge za Ameriku, prave mašine za veš i lutke i milion drugih stvari, sve za Ameriku. Svi kompjuteri su iz Kine, izgleda da se sve pravi u Kini. Zato im, naravno, treba više i još više energije. Biće energetski gladni, ali kuda ide ta energije? Šalje se u Ameriku.

* Znači, možemo da očekujemo eksploziju potrošnje energije, pošto navodite da će 2050. globalne energetske potreba biti 12 puta veće nego danas.

– Tačno tako. To znači za još dve ili tri planete Zemlje. Ali pošto energije nema i neće biti toliko, nešto će da se sruši.

* Šta će se srušiti?

– Populacija, ekonomija, produktivnost zemlje… Produktivnost okeana većjeste. Znate li šta kaže Organizacija za hranu i poljoprivredu – FAO (Food and Agriculture Organization) Ujedinjenih nacija? Broj ribe rapidno pada, većje manji za 25 odsto i uskoro neće više biti ribe.

* To zvuči dramatično.

– I biće veoma dramatično. Slom ne znači da padate sa 100 na nulu, većmože biti i sa 100 na 30 ili sa 100 na 70. To je slom. Biće mnogo ljudi na Zemlji koji neće imati dovoljno hrane ili vode za piće. Zar to nije kolaps?

* Ako možemo da odredimo neki redosled u tom slomu, šta će prvo da bude?

– Počeće sa finansijskim kolapsom kojem smo upravo svedoci. Sledeći će biti nedostatak nekog resursa kao što je voda ili energija. Energija je većproblem. Može biti produktivnost zemlje, mogućnost da proizvede hranu. Većvidite nerede i pad režima u arapskim zemljama zbog skoka cena hrane koju oni ne proizvode. Slom će doći na različite načine. Polovina Afrike će biti gladna svake noći.

* Vi ste to formulisali kao razliku društvenog modela „čaše šampanjca“ i „čaše piva“. Kako one izgledaju?

– Ta razlika je ogromna. Većina neoklasičnih ekonomista zastupa gledište da morate da stvorite mnogo bogatstva kako bi ljudi imali podsticaj da inoviraju i da imaju velike poslove i da dostavljaju proizvode na tržište. To nije istina. Poznajem mnogo ljudi, uključujući i sebe, koji nemaju potrebu da imaju milijarde dolara. Mi uživamo i zadovoljni smo time ako dostavljamo dobre proizvode siromašnim ljudima. Ne zarađujemo mnogo. Ali mene ne vodi potreba da zarađujem milijarde dolara.

Zato me nisu ubedili argumenti tih ekonomista da morate da imate velike disparitete. Broj siromašnih je iz godine u godinu veći. Ima i mnogo više bogatih ljudi, ali svet nije samo za bogataše. On je mesto za sve i svi verujemo u ljudska prava i u pravednost i pravdu, a opet, svet je onoliko nepravedan koliko može da bude. Kada zamislite čašu piva i ako je prenesete na pojedinačno društvo, onda ćete shvatiti da je pravednija struktura bogatstva istovremeno i pretpostavka stabilnijeg i boljeg društva.

* Ideja socijalne pravde izgleda izgubljeno.

– Samo trenutno. U Severnoj Americi ta ideja i jeste i nije postojala. Severnoamerikanci imaju osećaj pravednosti, ali nemaju osećaj za ekonomsku pravednost. Imaju osećaj za socijalnu pravdu. Kada postanete bogati, morate da uložite svoje vreme i trud kako biste pomogli ljudima koji imaju manje sreće da poboljšaju živote. Pomažete u kuhinjama za siromašne, radite kao volonteri, dajete novac u dobrotvorne svrhe… Filantropija je veoma razvijena. Zato, nije da oni ne veruju u pravednost i socijalnu pravdu, ali ne veruju da je ekonomska jednakost način da se do njih dođe. Ako učinim da moj život bude dobar tako što ću eksploatisati vaš život, pre ili kasnije moraću da platim cenu. Vi ćete postati terorista, ubićete me. Bura u „čaši šampanjca“ je uvek mogućna. Ne samo mogućna, nego neizbežna.

* Koliko energetskim problemima doprinosi to što najveći potrošači energije nisu istovremeno i njeni najveći proizvođači? Evropa troši rusku energiju, Amerika arapsku naftu?

– To je izvor velikih problema. Proizvođači energije ga zapravo poriču. Oni tvrde da imaju neograničeno mnogo energije, ali je nemaju i to znaju. Zato ćete imati da odjednom cena energije skoči, a to se većdogodilo tri puta. Biće deset ili više puta veća cena, a ljudi će onda reći: „Nismo znali“. Ali, ako niste znali, to znači da niste slušali jer postoji mnogo njih, kao što je Rimski klub, koji vam govore šta će se dogoditi.

* Taj raskorak stvara i geopolitički konflikt…

– Kada u Kini nestane mogućnost da kupuju energiju, pošto im treba veoma mnogo i kada se to dogodi Japanu kome treba još više, ili Americi kojoj treba još više – kada oni ne dobiju energiju, proglasiće rat. Svima je jasno o čemu se radi u Iraku? Radi se, naravno, o nafti.

* Pitanje ostaje isto: ko će kontrolisati energetske resurse?

– Tako je. Još više – resurse vode. Biće još veća trka za vodom jer energija nije uvek potrebna – noću spavate pod ćebetom ako je hladno ili spavate napolju ako je vruće, ali ako ne pijete vodu, ne možete da preživite dva dana.

* Šta savetujete za život u brutalnom dobu?

– Moj sin koji sada ima 25 godina pitao me je: „Tata, šta da radim?“ Rekao sam mu: Uzmi džepni nožić, idi u džunglu i preživi mesec dana. Moraš da naučiš veštine koje će ti trebati do kraja života. Ti si privilegovan, nisi siromašan i zato imaš obavezu, ne samo prema sebi, veći da pomogneš drugim ljudima.

* Kako se ta filozofija reflektuje na ekspertize Rimskog kluba? Da li to prihvataju oni koji odlučuju?

– Da, da. Prihvataju. To nije originalno bio pravac na osnovu koga je napravljen Rimski klub. Na početku je bio mnogo više zabrinut problemima životne sredine, problemima sa resursima. Vremenom su shvatili da su jednako ranjivi i ako resursi nestanu, kao i ako bi polovina vaše populacije ostala van ekonomije – ako ne mogu da idu u prodavnicu, u školu, u bolnicu, to su ljudi koji su izgubili, i to je veliki gubitak. Kao što nećete uzalud da trošite resurse ukoliko želite da očuvate životnu sredinu, tako nećete da traćite ljude ukoliko želite da očuvate društvo. Ljudi počinju da primećuju to. Počeli da shvataju da su nam isprani mozgovi od strane kapitalističkog sistema koji kaže da je jedina stvar koju vredi raditi stvaranje profita i pravljenje novca.

Tvorac održivog razvoja

Ašok Košla je rođen 1940. u Kašmiru. Otac mu je bio univerzitetski profesor i predavač, a kasnije ambasador u Atini i Sofiji, pa u Beogradu gde je došao po specijalnom Nehruovom zadatku da priprema Prvu konferenciju nesvrstanih u Beogradu 1961. Završio je najbolje škole. Magistrirao je prirodne nauke na Oksfordu, a doktorirao eksperimentalnu fiziku na Harvardu. Na doktorskim studijama radio je sa čuvenim fizičarom Robertom Revelom koji je još šezdesetih godina prvi otkrio promene u atmosferi koje će se danas zvati „globalne klimatske promene“. Tada su pripremali rad „Stanovništvo, resursi i životna sredina“ koji će pokriti temu koja je postala jedna od najvećih naučnih i ekonomskih tema našeg vremena.

Dok je radio u Americi, postao je, zajedno sa profesorom Revelom, jedan od tvoraca pojma „održivi razvoj“ koji je danas u univerzalnoj upotrebi, mada ga je 1967. kada je nastao, bilo veoma teško uključiti u stručni, a posebno politički vokabular. Rečje, prosto bila o uviđanju neodrživosti razvoja sveta u kojem ima sve više siromašnih ljudi, a nekoliko ekstremno bogatih. Košla je u upravama velikog broja globalnih organizacija za probleme razvoja i životne sredine, uključujući Rimski klub, Međunarodni institut za održivi razvoj, a savetnik je mnogih drugih – Svetske banke, Međunarodnog monetarnog fonda, Programa za razvoj UN i indijske vlade. Zbog svojih dostignuća nagrađen je 2002. tzv. „Nobelovom nagradom za zaštitu čovekove sredine“ – Sasakavinom nagradom.

Besramni američki nobelovac

* Kina prema potrošnji energije nije supersila. A hoće li to da postane?

– Nisu ni Indija, ni Brazil, ni Južna Afrika. Koristimo pedeseti deo energije koju koriste ljudi u Evropi i stoti deo energije koju koriste ljudi u Americi. Kako onda možemo biti supersila? Ali oni hoće nas da smanje kako oni ne bi morali da smanjuju. To je igra koju ne možemo da igramo večno. Ne možete da tražite od žene u indijskom selu koja koristi 20 litara kerozina godišnje da smanji potrošnju, a da ne tražite isto to od osobe koja ima jedan džip, jedan kadilak, pet kuća i svašta drugo. Jedan američki dobitnik Nobelove nagrade rekao mi je nedavno u Beču da misli da sve siromašne zemlje, svi ljudi u siromašnim zemljama treba da smanje potrošnju energije. Rekao sam: „To je neverovatno, ja ne verujem da ste dobili Nobelovu nagradu. Zar ne mislite da bi ljudi u Americi trebalo da smanje?“ I znate šta mi je rekao? Pogledao me je pravo u oči i rekao: „Kako?“ To je najbesramnije pitanje koje sam čuo u životu. Najnečuvenija stvar koju sam čuo u svom životu od dobitnika Nobelove nagrade iz Amerike. Zaista sam poželeo da ga udarim po nosu pred 1000 ljudi.

Rimski klub

Rimski klub je globalni tink tenk koji se bavi čitavim nizom pitanja koja su povezana sa međunarodnom politikom. Osnovan je 1968. Na inicijativu torinskog industrijalca i Anjelijevog prijatelja Aurelija Paćelija i škotskog naučnika Aleksandra Kinga, kada je mala grupa ljudi iz akademskog sveta, politike, diplomatije i industrije počela redovno da se sastaje u Paćelijevoj vili u Rimu. Klub je privukao izuzetnu pažnju svojim prvim izveštajem „Granice rasta“ koji je objavljen 1972, prodat u više od 12 miliona primeraka i preveden na 50 jezika. Smatra se da je to najbolje prodavana knjiga iz ekonomije u svetskoj istoriji. Zahvaljujući činjenici da je na sastancima kluba ubrzo počela da se okuplja svetska diplomatska i industrijska elita, Klub je postao predmet kontroverzi i spekulacija u krugovima „teoretičara zavere“ kao još jedno mesto okupljanja globalnih „tajnih vlada“ i „vlada u senci“.