General Perišić je nosio bombu u torbi tražeći šansu da me pogubi

 To treba da ide logičnim redom do kraja. Ako ne bude tako, biću razočaran što sam ikada živeo u Srbiji – kaže za Danas general Vlado Trifunović, komentarišući ukidanje presude kojom je bio osuđen najpre na jedanaest, a potom je presuda preinačena na sedam godina zatvora zbog toga što je koristeći pištolj i uzimajući hrvatske pregovarače kao taoce, iz Varaždina 1991. izveo pripadnike svog korpusa što je sud okarakterisao kao izdaju.

Danas general Trifunović živi u hotelu Bristol, od penzije koja je umanjena kao posledica osuda, narušenog je zdravlja, ali se i dalje bori za pravdu i skidanje ljage sa svog imena.

– Presuda je ukinuta na osnovu zahteva za zaštitu zakonitosti. Ništa što nisam rekao na sudu nije rečeno i nema nove činjenice koja je pretresena. Ovo samo potvrđuje ono što sam znao i što je znao i sud kada me je osudio, verovatno zbog nečijeg pritiska. Razočaran sam što me je Srbija osudila. Spasao sam sve vojnike koji su bili u Varaždinu, a većina koja je ostala sa mnom i koje sam spasao bili su Srbi. A Srbija me sudi.

Protiv vas su vođeni postupci i u Hrvatskoj i Sloveniji.

– Razočaran sam i za mene je velika enigma što su se u mom progonu potpuno složile države i njihove politike – Srbija, Hrvatska i Slovenija. Ni u čemu nisu složni, bili su u ratu, u ekonomskom ratu, politički posvađani, klevetali se pred međunarodnim institucijama, a složili su se samo da mene progone. Ako su tako uradili i mene i moju porodicu maltene uništili, bilo bi lepo da se sada slože i skinu mi sve presude i optužnice i da to bude početak saradnje među državama. Ništa nisam učinio što bi moglo biti krivično delo ni u Sloveniji, ni u Hrvatskoj, ni u Srbiji.

 Ko je po vašem mišljenju stajao iza pritisaka da budete osuđeni?

– Teško je nabrajati te ljude… ko je izvršavao, ko je naređivao. Znam ko mi je sudio i kako su nagrađeni ti ljudi i kako su kažnjavani oni koji su donosili oslobađajuće presude i nisu se povinovali pritiscima. Sudija Đorđe Dozet koji je izrekao oslobađajuću presudu morao je da napusti sud. Presuda je ukinuta pod pritiskom generala Momčila Perišića koji je tada došao za načelnika Generalštaba. Perišić je – kada je primio dužnost načelnika Generalštaba – došao u vojni sud, okupio sve sudije i tužioce i očitao im lekciju rekavši, između ostalog, da je u torbi nosio bombu i šetao Beogradom tražeći šansu da me pogubi kao izdajnika. Bilo je jasno kako će onaj ko kasnije dobije moj predmet morati da presudi. Istog dana kada sam primio presudu prebačen sam u Zabelu. Tada sam postao robijaš. Osudila me je vojska u kojoj sam savesno radio 43 godine. Imao sam najviše ocene. Znao sam i voleo svoj posao, nisam se žalio na prekomande širom Jugoslavije i na kraju sam morao na robiju, da se nađem s ljudima koji su počinili najteža krivična dela.

Ko je sve vršio pritisak u vezi sa vašim slučajem?

– Ne znam ko je vršio pritisak na Perišića, ali Perišić to nije smeo raditi bez znanja predsednika države, ili je dobijao zadatke od njega, a bila su dva predsednika – Slobodan Milošević i Zoran Lilić. Bilo je i drugih pritisaka. I ne samo to, jer ako je predsednik države intervenisao, verovatno mu je to neko sugerisao. I predstavnik Srpske akademije nauka i umetnosti je došao kod generala Simovića, koji je bio ministar odbrane, i preneo zahtev SANU da general Trifunović mora na sud i u zatvor. Tek posle toga je podignuta optužnica. Bilo je generala koli su mi lično govorili da bežim iz zemlje dok sam čitav, da se za mene spremaju strašne stvari. Pitao sam: „Zašto, ovo je moja zemlja, tu sam završio škole, služio radni vek, doveo sam vojsku – stanovnike ove zemlje“. Jedan mi je rekao: „Izgleda da ti Vlado, ne razumeš neke stvari“. „Koje stvari“. „Ti ne razumeš srpsku istoriju. Ti ne znaš da Srbiji nisu potrebni živi ljudi. Ti nikoga nije trebalo da spasavaš„. „A ko je potreban Srbiji, pitao sam ga“. „Srbiji su potrebni mrtvi heroji, da Srbiji povrate istoriju, da se njima ponosi“. Rekao sam „Ako je to istorija, ti je poštuj, ja neću. To nije nikakva istorija i za mene to ne važi“. Ko god umre, pogine, nije važno kakav je – diže mu se spomenik, o njemu se pričaju bajke i i podstiče se omladina da događaje u kojima je on stradao pominje. Ja sam bio vojnik i pripremao sam se za rat ako do njega dođe, ali etika ratovanja je takva da kad oficir vodi vojsku u neku akciju mora voditi računa da ima što manje žrtava i povređenih.

Da li je došlo do promene odnosa prema vama nakon promene vlasti 2000?

– Prema reagovanjima u vreme dok su bili opozicija, činilo se da su predstavnici nove vlasti na mojoj strani. Kad je došlo do promene, ništa nije učinjeno. Išao sam u razne institucije. Mnoga vrata su bila zatvorena, iza onih koja su bila otškrinuta, razgovor je vođen bezveze. Sve načelnike Generalštaba sam obišao da s njima razgovaram. Jedino me je Zoran Živković dok je bio predsednik Vlade pozvao na razgovor, rekao je da je iznenađen što moje pitanje nije rešeno i obećao da će se založiti da se ukine osuđujuća presuda i da dobijem stan. Tada je ministar odbrane bio Boris Tadić. Jedan od mojih advokata je potom bio pozvan u Ministarstvo odbrane gde ga je primio jedan od službenika. Kasnije je stigao odgovor da nema osnova da mi se pomogne. I tako se završio Živkovićev pokušaj. Posle nikako nisam mogao doći do Živkovića kako bih ga pitao da li je mislio ozbiljno i ko je jači od predsednika Vlade.

Šta danas mislite o srpskoj vojsci?

– Ne mogu dati mišljenje jer nemam nikakve kontakte sa vojskom, osim što sam pokušavao da na nekim mestima razgovaram o mojim problemima i ništa mi nije rešeno. Samo znam jedno – kada me je država progonila uz pomoć vojnog rukovodstva, oficire su do te mere indoktrinirali da je verovatno svaki mislio sve najgore o meni. Moj slučaj zaslužuje analizu za svakog oficira i da se iz njega izvuče pouka. Da je to tada urađeno, ne bi bilo ni tuzlanske kolone, ni Dobrovoljačke ulice u Sarajevu. Za sve postoji rešenje, nema nerešivih slučajeva, samo treba malo razmišljati i čovek treba da sme da razmišlja i deluje u skladu s time.

Kako gledate na slučaj Ratka Mladića?

– Mladić je mlađa generacija i lično ga ne poznajem. To što se skriva je njegova stvar. Meni su predlagali da bežim, ali to mi nije palo napamet. Ja sam čovek koji smatra da se treba suočiti sa svim problemima, sumnjama i ljudima… Mislim da svako ko je optužen za nešto mora imati snage da se s tim suoči. Neka se brani, ako nije kriv.

Robijaška iskustva

Kako su se zatvorenici odnosili prema vama?

– U zatvoru je, naravno, vrlo neugodno, ali svi ljudi – od zatvorskog osoblja do poslednjeg osuđenika – su mi se obraćali s poštovanjem i trudili se da se predstave kao moji prijatelji. Koji je god od osuđenika dobio paket, nije propustio da mi donese nešto. Nije bilo osuđenika koji je na svom radnom mestu mogao da mi učini uslugu, a da mi to nije ponudio. U Zabeli sam odveden u zatvorsku bolnicu. Znao sam da iz Beograda postoji intervencija da me ne tetoše i ne drže u bolnici. Posle izvesnog vremena sam prebačen u paviljon, zajedno sa zdravim osuđenicima. Osuđenici koji su radili u vešeraju, kupatilu, magacinu, trudili su se da mi krevet nameste sa svim novim stvarima – nova jastučnica, vata za jastuk – punili su preda mnom: „Evo, vidiš, generale“ – tako su me zvali – „sve najbolje“. Pomogli su mi da noću ne ozebem, jer prostorije u zatvoru nisu grejane, a bila je jaka zima. Pošto sam se jako razboleo, vodili su me u Medicinski centar u Požarevcu i tamo je konstatovano da mi je neophodno ispitivanje u ustanovi koja ima više uslova. Tražio sam da idem na VMA, međutim nisu dozvolili, čak su neko vreme bili odustali od toga da me vode u Beograd na lečenje. Verovatno je neko intervenisao. Onda sam porazgovarao sa lekarom i pitao ga šta čeka, zašto ne interveniše, ima li lekarsku etiku, da li je položio Hipokratovu zakletvu… Istog dana sam prebačen u zatvorsku bolnicu Centralnog zatvora u Beogradu. Tu sam lepo prihvaćen, podvrgnut raznim pretragama, vozili su me u klinički centar, dobijao sam lekove… I bilo je intervencija da odatle brzo budem prebačen nazad u Zabelu. Jedan doktor je morao da uradi nešto jako neprimereno da bi me sačuvao. Sreća što za to nije odgovarao, ali slučajno sam saznao za njegov postupak. Da sam se vratio u Zabelu, danas ne bih bio živ. Dočekao sam oslobađanje na osnovu pomilovanja kojeg nisam tražio. Pušten sam 18. januara 1996. i došao u ovu sobu. Ne bih imao ni tu sobu da je nisam plaćao tokom boravka u zatvoru. Znam da građani misle da mi koji smo u ovom hotelu, pogotovu ja, živimo besplatno, imamo hranu, da ne plaćamo ništa… Ja jedem ono što sebi skuvam. Ne hranim se ni u kakvom restoranu, sam sebi kuvam.

Adžić mi se izvinio

– Kada su odlučivali da idem na sud, pozvali su sve komandante armije i još neke istaknute ljude. Rukovodio je Veljko Kadijević, mada sam ja izveštaj o onome što se dešavalo predao Adžiću koji je rekao da sam sve uradio pravilno čak se i izvinio što mi nije poslata pomoć koju sam tražio…. Odluka s kojom su se svi saglasili je bila da idem na sud da dokažem svoju nevinost. Prema tome, ja nisam bio okrivljen i nisu formulisali moju grešku, već samo tražili da idem na sud da dokažem nevinost. Ako se tako postupa, svakog sa ulice se može pozvati da dokazuje svoju nevinost – kaže general Trifunović.

Nisam hteo da nastane nova Ćele-kula

– Optužnica protiv mene je konstruisana. U njoj nije bilo ničega što bi meni odgovaralo… Postavljana su pitanja zašto nisam uradio ovo ili ono. Bilo mi je zabranjeno: hteo sam, ali pretpostavljeni mi zabranio. Potom je postavljeno i pitanje zašto sam slušao… Sve što sam tražio za jedinicu, nisam dobio. Imao sam samo regrute, oduzeli su mi sve obučene partije vojnika i izvlačili jednog po jednog oficira. Država je rasformirala moju jedinicu i ostavila paučinu od jedinice. Samo smo imali naziv korpusa – to nije bio korpus. Imao sam više garnizona, magacina i kasarni, ali nisam imao vojnika ni da stražarski to obezbeđujem. Možda smo mogli da opstanemo još dva do tri dana, ali šta bi to rešilo – niko se od nas ne bi vratio. I šta bi bilo? Naše bi kosti bile sahranjene u jednu zajedničku grobnicu, to bi bila neka ćele-kula, da neko posle vadi lobanje i zida kao u Čegru. To bi bio kamen spoticanja kroz vekove između Srbije i Hrvatske. Pošto smo većinom koji su ostali bili Srbi – bio je još poneki Albanac i Musliman i Slovenac, bilo bi: „Evo kakvi su Srbi genocidan narod, došli su na prostor etnički čisto naseljenim stanovništvom da stvaraju veliku Srbiju. S njima nikada u život i u politiku“. A naši bi rekli: „Eto kako su Hrvati genocidan narod. Varaždinski korpus“ – iako je samo ime imao, a korpusa nije bilo – „su pobili. Nikada s njima“. Onda bih ja bio najbolji general, imao bih najbolju vojsku. Zar je mene majka rodila i zar sam završio vojne akademije i postao general da moje i kosti mojih vojnika dam za vekovni razdor između dva naroda. Ako bih mogao, doprineo bih da se oni pomire, da žive kako treba, a neću da doprinosim razdoru ni rečju, a pogotovo ne svojim i životima mojih vojnika. To je moj motiv zašto sam to uradio i zašto se osećam nevinim i pravednim čovekom i pravim oficirom. Uradio sam čin koji treba država da poštuje – prvo pretpostavljeni, a onda država i narod. Politika koja to osuđuje nije politika, to vodi u sunovrat i narod i državu, jer od nje nema ništa – kaže general Trifunović.