Greške izuzetnih državnika mogu da budu inspirativnije od uspeha malih političara

Međutim, usudiću se da se ne obazirem na ovu tradiciju neznanja i ravnodušnosti prema onima koji su pokušali da gledaju dublje u prošlost Evrope i dalje u njenu budućnost i prizovem za trenutak duh jednog velikog Evropljanina. Nadam se da on može da nam pruži savet koji nam je preko potreban o onom, samo prividno čudnom, delu našeg starog kontinenta koji gotovo svi u svetu zovu Balkan, ali neki mnogo tačnije Jugoistočna Evropa. Taj mudrac je general Šarl de Gol, vođa Slobodnih francuskih snaga u ratu i predsednik Francuske od 1959. do 1969.

De Gol je bio veliki modernizator koji je ženama dao pravo glasa i francuskim kolonijama nezavisnost, osigurao i stabilizovao privredni rast i učvrstio francuski franak, i izgradio mnogo novih univerziteta i bolnica. Pritom, imao je vrlo snažno osećanje za značaj istorije i tradicije, i mada je mnogo doprinosio evropskoj integraciji, sve vreme je unapređivao interese Francuske i uvećavao njen prestiž.

POMIRENJE S NEMAČKOM

Jedno od značajnih De Golovih dostignuća bilo je pomirenje između Francuske i Nemačke. Negovao je lično prijateljstvo sa kancelarom Konradom Adenauerom, federalistom iz Rajnske oblasti koji je bio podozriv prema Pruskoj i duboko predan nemačkom prijateljstvu sa Francuskom. Adenauer će se pokazati kao partner koji savršeno odgovara francuskom predsedniku. Karakteristično je za De Gola da je o savremenoj Francuskoj i Nemačkoj govorio kao o neposrednim produžecima srednjovekovnih galskih i tevtonskih kraljevstava i potcrtavao kako su se u tim dalekim vremenima dopunjavala. Ova istorijska središta Evrope potrebno je sada da se približe jedno drugom, obrazlagao je on, malo nerealistično se nadajući da će Francuska biti partner s pravom prvenstva, a Pariz centar ovog udruživanja.

Za De Gola, pruski militarizam i ono što je nazivao „germanizam“, bili su glavni uzroci nesreća Evrope. Doista, za manje od jednog veka, Nemci su napali Francusku tri puta, borba se uvek vodila na francuskom tlu, i Francuzi su pretrpeli ogromne gubitke. A ipak, u duhu herojskog i velikodušnog viteštva, koje je bilo značajan deo onoga što je govorio i radio, hvalio je hrabrost nemačkih vojnika koji su se borili protiv njegovih sunarodnika Francuza, dodajući da zaslužuju divljenje iako su njihovi ciljevi bili pogrešni. A u toku državne posete Zapadnoj Nemačkoj, masi koja je klicala doviknuo je da su Nemci veliki narod. Bezmalo nikada nije uvredio neki narod ili govorio o njemu sa nipodaštavanjem, niti je pokazivao nepoštovanje za vođe čak i kada su bili diktatori ili kada su odnosi između njihovih zemalja i Francuske bili zategnuti.

Jedno od De Golovih najsmelijih i često navođenih istorijskih predviđanja, iskazano novembra 1959, bilo je da će se Evropa u budućnosti prostirati „od Atlantika do Urala“. Uputio se na ovo misaono putovanje kroz vreme na vrhuncu Hladnog rata, čime je stekao mnogo neprijatelja u Vašingtonu. Ali, Amerikanci su bili nepravedni prema svom savezniku koji je, u to vreme, energično gradio francusku nuklearnu silu odvraćanja (koju je francuska štampa nazivala force de frappe – doslovce, udarna sila – mada joj je De Gol dao nepreteće ime force de dissuassion) i čvrsto će stajati uz predsednika Kenedija za vreme Kubanske raketne krize oktobra 1962. Jednostavno, De Gol je bio mudar optimista u vezi sa razvojem Sovjetskog Saveza. Verovao je, pokazaće se s pravom, da će sa poboljšanjem životnog standarda i sve većim brojem ljudi s univerzitetskim diplomama, sovjetski narod zahtevati više slobode, a njegov kritički duh se povećati. Samim tim, partija će biti prinuđena da odustane od monopola na vlast i zameniće je mnogo manje kruta i neprijateljska vlada. Kada se jednom nesavitljivi komunistički režimi u Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi istope, Zapadna Evropa, predvođena Francuskom, verovao je De Gol, trebalo bi brzo da proširi svoj politički, ekonomski i kulturni uticaj i da kontinent ponovo sastavi u celinu. De Gol nikada nije eksplicitno spomenuo Balkan ali bilo je očigledno da ga je uključio u svoju buduću Evropu.

RUSI – ZAPADNI NAROD

Šarl De Gol nikada nije dovodio u pitanje da su Rusi evropski narod – kakvim su oni sebe, naravno, i tada smatrali, kao što i danas čine. Čak je govorio da su Rusi zapadni narod budući da je čitavu Evropu smatrao Zapadom. Po njegovom mišljenju, a to nije bilo neobično u ono vreme, samo su azijske zemlje, jer u njima ne žive belci i nisu hrišćanske, pripadale Istoku. Doista, predvideo je ekonomski i vojni uspon Kine i zaključio da je to još jedan razlog zbog kojeg su Rusija i Evropa potrebne jedna drugoj.

Izvanredno je što je ovaj čovek, koji je rođen u devetnaestom veku, vaspitan kao konzervativni katolik i vrlo nacionalistički vojno obrazovan, o Rusiji mislio prosvećenije i slobodoumnije nego mnogi današnji zapadni političari. Žalosno je što mnogi savremeni zapadni intelektualci nemaju ništa manje predrasuda niti su manje zlonamerni od političara. Upuštaju se u pseudonaučne analize ruskog nacionalnog karaktera da bi razobličili njegovu navodnu neevropsku i antievropsku suštinu. A tek su opasni šarlatani koji proriču sukob civilizacija i opisuju pravoslavnu civilizaciju (čiji je „admiralski brod“ Rusija), kao nižerazrednu u odnosu na zapadnu i istovremeno kao pretnju.

KRITIKA NATO

Kada je, u februaru 1966, De Gol povukao Francusku iz integrisane strukture NATO-a, rekao je „ne“ savezu kao organizaciji kojom dominira Vašington, ali „da“ savezu kao ugovoru između Francuske i Amerike kao ravnopravnih članova. Bio je uveren da će NATO nestati čim Sovjetski Savez prestane da bude pretnja i Evropljani se više ne budu plašili oklopnih divizija Varšavskog pakta i nuklearnog arsenala Moskve. Pošto okončaju savez s Amerikom i sasvim preuzmu svoju odbranu u svoje ruke, on se nadao da će Evropljani početi da deluju složno. U isto vreme, oni će očuvati svoj suverenitet i svoje nacionalne armije, jer jedino vojnici koji su motivisani patriotizmom, mogu da budu prvoklasni borci, čvrsto je verovao De Gol. Ova posthladnoratovska, postnatovska Evropa trebalo bi onda da upotrebi svoje znatne moći – političke, ekonomske i vojne, kulturne i moralne – da bi se oduprla hegemoniji zapadne supersile i osporila je istovremeno unutar Evrope i globalno.

De Gol je kritikovao NATO ne samo zbog dominacije Sjedinjenih Država nad tom organizacijom, već i zato što su NATO-u nedostajale duhovne vrednosti. Tako možemo pretpostaviti da bi on želeo da evropska nezavisna odbrana bude prožeta tim vrednostima. Sasvim sigurno, ova Evropa budućnosti koju je on zamišljao, ne bi bila potpuno zaokupljena svojom bezbednošću već bi posvećivala mnogo energije krupnijim globalnim problemima.

De Gol je, naravno, zamišljao da će Francuska predvoditi – prva izaći iz NATO-a, iznositi nove političke ideje i predloge, usmeravati evropski politički život. Nije čudo što su mnogi evropski političari zaključivali kako je De Gol prvo Francuz, a tek onda Evropljanin. Optužbe za nacionalizam, u stvari za šovinizam, nisu bile retke, posebno u Americi i Britaniji ali i od francuske levice. I ne malo ih je ukazalo na to da su njegove ambicije nerealne – Francuska je jednostavno oskudevala u ekonomskoj i privrednoj moći za takvo vođstvo. Osim toga, kao demokratska država bila je pomalo sumnjiva, budući da je u skorijoj istoriji patila od dugih perioda nestabilnosti i da joj je povremeno pretila diktatura, kako od nacionalističke desnice tako i od komunističke levice. Onda su tu bile još sveže uspomene na ponižavajući poraz Francuske juna 1940. od strane nacističke Nemačke i na sramnu kolaboraciju za vreme okupacije koja je usledila – kolaboraciju koja je u početku bila toliko rasprostranjena da je izgledalo kao da je Francuska stupila u savez sa Trećim rajhom. Još više, francuske trupe počinile su zločine u kolonijalnim ratovima a jedva da je koji izvršilac izveden pred lice pravde. Na kraju, ali sigurno ne najmanje važno, mada je francuska kultura bila puna života i intelektualno podsticajna, nije uživala svoj raniji širom sveta rasprostranjen ugled, a francuski jezik, avaj, nije više bio obavezno sredstvo međunarodnog intelektualnog i diplomatskog diskursa.

FRANCUSKA – SRCE EVROPE

Uprkos vrlo velikim manama i nedostacima Francuske – De Gol je izgleda privatno bio svestan mnogih od njih – njegov nacionalizam imao je privlačnih odlika. Zamišljao je Francusku kao predodređenu za velika i humana dela. I ne samo da je tvrdio kako je Francuska kroz nekoliko prošlih vekova učinila za čovečanstvo više nego ijedna druga zemlja, već je bio iskreno predan tome da obezbedi sve kako bi nastavila to da radi. Po njegovom mišljenju, Pariz je imao potpuno pravo da smatra sebe srcem Evrope, ali je Francuska takođe imala dužnost da potpomaže slobodu, kulturu i civilizaciju, i uopšte da bude velikodušna, ponosna i hrabra.

Mnogima je sve ovo, naravno, zvučalo romantično i naivno, u stvari, sujetno i pompezno. Od De Golove smrti 1970. do danas, Francuska se pokazala kao (uglavnom) stabilna demokratija sa (umereno) uspešnom privredom – ali se nikada nije ni približila političkoj grandeur za koju je De Gol mislio da je njeno pozvanje i njeno pravo. Niti pokazuje ikakvog znaka da će prigrliti tako uzvišene ideale u budućnosti. Pored svega toga, De Gol jeste bio vizionar: Evropa mora da se oslobodi hegemonije svog transatlantskog saveznika; Evropa bi trebalo da bude mnogo više od kontinenta kakav zamišljaju njeni planeri, ekonomisti i administratori, mada su uglavnom kompetentni i dobronamerni; i nova Evropa će biti izgrađena jedino na solidnim temeljima nacionalne države.

De Golov francuski nacionalizam može se delimično opravdati. Jer, čovek mora da se zapita u vezi sa mogućim vođom posleratne Evrope: Ako ne Francuska, ko? Nemačka sa svojom užasnom nedavnom istorijom očevidno se nije kvalifikovala, niti Rusija sa jednopartijskom diktaturom i udaljenim položajem. Italija je bila opterećena fašističkom prošlošću, politički nestabilna i jednostavno nedovoljno snažna. Španija je bila nerazvijena tiranija. I tako dalje. Bio je, naravno, jedan veoma jak kandidat – Velika Britanija. Bilo je mnogo toga zbog čega je mogla da bude ponosna na svoje držanje u Drugom svetskom ratu, njena parlamentarna vlada bila je jedna od najcenjenijih u Evropi, i mirno je davala nezavisnost Indiji. Uprkos rastućim ekonomskim teškoćama, bila je industrijska sila i posedovala znatnu vojnu moć, uključujući i nuklearno naoružanje. A njen jezik (mora se, doduše, priznati u velikoj meri zbog američkog uticaja širom sveta) brzo se širio. A ipak, kada se rat završio, brzo je izgubila zanimanje za „kontinent“, a kamoli da joj je padalo na pamet da ga vodi, i usredsredila se na gajenje „specijalnog odnosa“ sa Sjedinjenim Državama. Bila je zadovoljna da bude ono što je uvek bila – ostrvo blizu obale Evrope. Kada je Britanija konačno shvatila da treba da se priključi Evropskoj ekonomskoj zajednici, De Gol je stavio veto na njenu molbu, prvi put 1963. a onda 1967, delimično zato što je video Britaniju kao američkog trojanskog konja.

NEDOSTATAK EVROPSKE VIZIJE

De Gol je bio veliki čovek i ono što se nekada zvalo heroj u istoriji. Ali, njegovi napori da obnovi francusku nacionalnu grandeur imali su elemenata manie de grandeur i mnoge njegove ideje, planovi i predlozi danas su zastareli – neki su bili anahronični čak i za njegovih dana. Ali, ja mislim da ponekad greške izuzetnih državnika mogu da budu inspirativnije od uspeha malih političara.

Današnju evropsku politiku karakteriše nedostatak vizije u pogledu budućnosti Evrope i njene globalne uloge. Ovo je, naravno, kliše ali ponosan sam da ga ponovim. Međutim, mnogi kažu da tako treba da bude i da su evropski političari u pravu kada se usredsređuju na neposredne probleme, na sada i ovde, pre nego na ono što je udaljeno u prostoru i vremenu. Iako se ne slažem, mogu da razumem kako postoje jaki argumenti za politiku koja je slobodna od svake ideologije i skeptična prema velikim idejama i preambicioznim planovima. Ono što me stvarno onespokojava je da se iza savremenog evropskog pragmatizma i inteligentne sumnje nalazi strah da će budućnost neminovno doneti opadanje globalnog uticaja Evrope tako da je bolje ne misliti o njoj. Ne manje sam zabrinut da evropski političari možda osećaju kako je bolje nemati viziju budući da ona zahteva borbu, napor, čak žrtve. Mi, Evropljani, izgleda da smo postali obožavaoci lakog i udobnog života.

Ponekad se priznaje, čak i od De Golovih protivnika, da je jedno od njegovih dostignuća što je učinio da Francuska više ne bude smešna. Nije li nama sada potrebno takvo lečenje za Evropu? I ne mislim samo na ludosti današnjih vođa. Najzad, nije li evropska politika prema ratovima (i „mirovima“) kod raspada Jugoslavije bila na tako mnogo načina apsurdna i bedno nedovoljna?

U vreme Hladnog rata, strah od velike vojne moći sovjetskog bloka bio je glavni razlog zašto su Evropljani želeli savez sa Sjedinjenim Državama. Ali, nikakva slična pretnja danas ne postoji i Evropi nije više potreban zaštitnik. Doista, veliki deo sveta vidi Ameriku kao najveću pretnju miru. Evropa treba da napusti NATO kojim dominira Amerika i oslobodi sebe u celini od upropašćujućeg uticaja Sjedinjenih Država. I jedan i drugi opasni su za evropsku bezbednost zato što uvlače Evropu neposredno ili posredno u sukob sa mnogim zemljama sveta. Povrh toga, evropska nezavisnost od Amerike nužni je preduslov da Evropa stekne globalni moralni autoritet i uticaj. Jer, dok god je vodi i njome dominira jedina supersila sa džinovskim vojnim budžetom, veliki deo sveta će videti evropsku globalnu politiku kao neoimperijalističku zaveru starih imperijalnih sila.

POMOĆ AMERICI

A zamislite šta bi De Gol imao da kaže u vezi sa karijerom Havijera Solane? Pošto je bio potpuno proamerički ratnohuškački generalni sekretar NATO-a, postao je 1999. evropski Visoki predstavnik za spoljnu politiku i ostao na tom poslu jednu deceniju, održavajući tesne veze sa Sjedinjenim Državama.

Možda bi uistinu nezavisna Evropa mogla takođe da pomogne Americi, podstičući je da odbaci svoj militarizam i takozvanu „diplomatiju podržanu silom“, svoju obuzetost razvojem novih vojnih tehnologija i svoje neprestano jačanje i umnožavanje obaveštajnih službi. I može biti da bi takva Evropa mogla da priveže Britaniju bliže sebi, ili da pomogne Rusiji u razvoju demokratskih ustanova, budući da ruski narod ne bi više imao razloga da se plaši evropskih demokratskih inicijativa, sumnjajući da su one deo zavere predvođene Amerikom kako bi se Rusija učinila slabijom.

Svetu je potrebna slobodna i plemenita Evropa, svesna svoje nekadašnje slave i veličine, ponosna na svoju kulturu i humanizam, spremna da prihvati rizike i izazove umesto da samo bude zabrinuta za svoju bezbednost i stabilnost. I mogu li problemi Jugoistočne Evrope, netačno nazvane Balkanom, ikada biti istinski rešeni bez takve Evrope?

Protivljenje Sarkozijevom priznanju Kosova

Godine 2008, 17. februara, parlament Kosova, pokrajine Srbije pod upravom Ujedinjenih nacija, usvojio je vlastitu rezoluciju kojom proglašava nezavisnost. Predsednik Nikolas Sarkozi bio je prvi evropski šef države koji je priznao Kosovo kao suverenu državu, pišući formalno pismo njenom predsedniku Fatmiru Sejdiuu. Puni diplomatski odnosi uskoro su uspostavljeni. Nezavisnost Kosova bila je prvenstveno delo Sjedinjenih Država, koje od tada lobiraju, u svim delovima sveta, za njegovo međunarodno priznanje, i uopšte igraju presudnu ulogu u unutrašnjim i spoljnim poslovima Kosova. Značajno i zabavno: postoji četiri metra visoka bronzana statua predsednika Klintona na bulevaru Bila Klintona u centru glavnog grada Kosova, Prištine.

Glavni argumenti u prilog nezavisnosti Kosova kao i oni protiv nje dobro su poznati, pa ih nema potrebe ponavljati. Trebalo bi, možda, da dodam kako izgleda da se širom sveta većina stručnjaka za međunarodno pravo slaže kako je suverenitet Srbije neprikosnoven – bez obzira na nejasnu, protivrečnu ali u osnovi proalbansku odluku Međunarodnog suda pravde u Hagu od 22. jula 2010. Ali, šta bi bio De Golov prilog debati?

Kao neko ko je čvrsto verovao u državni suverenitet, De Gol bi se svakako protivio Sarkozijevom priznanju i bio bi duboko razočaran što Francuska sledi američko vođstvo u evropskim poslovima, posebno u tako bitnim i osetljivim stvarima kao što su promene granica. Dalje, bilo bi mu od značaja što je Srbija bila saveznik Francuske u dva svetska rata i što znatan deo srpske političke i kulturne elite ceni prijateljstvo sa Francuskom i bio bi presrećan da podrži njenu vodeću ulogu u Evropi. Njegovo duboko osećanje za istoriju, tradiciju i religiju učinilo bi da lako shvati zašto pokrajina u kojoj je srednjovekovna civilizacija Srbije dostigla svoj vrhunac i gde su bili verski, kulturni i istorijski spomenici od najvišeg značaja i najveće lepote, znače tako mnogo Srbima. U stvari, on bi verovatno video Kosovo kao značajno za identitet Evrope, sa njenim dubokim hrišćanskim korenima i u velikoj meri hrišćanskom kulturom.

De Golov priličan dar da razlikuje trajne od prolaznih pojava, naveo bi ga da predoči sebi kako Srbi nikada neće zaboraviti Kosovo i da kosovski problem ne može biti trajno rešen pritiscima i pretnjama na Srbiju od strane zapadnih sila. De Gol bi shvatio da trajno rešenje za kosovski sukob može biti postignuto samo kroz istinski kompromis između srpske i albanske strane i da bi to trebalo da bude cilj francuske i evropske politike i ne bi načinio takav radikalan potez kao što je priznanje nezavisnosti dela pravoslavne slovenske zemlje protiv čvrstog i glasnog suprotstavljanja Rusije, i sâme pravoslavne slovenske zemlje, sa kojom je planirao da gradi novu Evropu.

De Gol ne bi mogao da propusti da ne vidi kako će u budućnosti nezavisno Kosovo biti satelit Amerike i poslušni saveznik u sprovođenju njene imperijalističke politike ako treba, čak, i protiv Evrope. I lako bi mogao da zamisli budući sukob između Francuske i Amerike u kojem bi Srbija držala francusku stranu dok Kosovo, naravno, ne bi ni pod kojim uslovima. Niti bi zamišljao da muslimanska religija i civilizacija kosovskih Albanaca imaju mali značaj. On bi prepoznao islam na Kosovu kao silu koja će približiti kosovske Albance muslimanskom svetu i posebno Turskoj sa kojom dele zajedničku istoriju na koju su ponosni. A što se tiče zapadnog pritiska na Srbiju da prizna Kosovo kako bi stekla materijalne koristi od Evrope – De Gol bi takav pritisak smatrao jednostavno odurnim.

Paralela Tadić – Josipović i De Gol – Adenauer

Poboljšanje u odnosima između Srbije i Hrvatske u odnosu na vreme Miloševića i Tuđmana je očigledno, a predsednici Boris Tadić i Ivo Josipović tvrde da su uspostavili lično prijateljstvo. Ali, mnogo trgovine i obrazovnih i kulturnih veza odigravaju se bez podrške srpske i hrvatske vlade. U isto vreme, u obe zemlje, mnogi zakoni, propisi i ustanovljeni načini na koje se rade (i ne rade) stvari, predstavljaju prepreke takvim razmenama. Jasno je da bi progres mogao da bude mnogo brži i da obuhvati mnogo više oblasti. De Golova politika prema Nemačkoj i, takođe, Adenauerova prema Francuskoj, mogle bi da obezbede neke smernice.

Stari De Gol i vrlo stari Adenauer brzo su shvatili da su bliski odnosi od suštinskog značaja za Francusku i Nemačku i za Evropu; mnogo mlađi srpski i hrvatski političari trebalo bi konačno da uvide kako isto važi za njihove zemlje i za Balkan. Po mom mišljenju, postoji dubok nedostatak razumevanja u Beogradu i Zagrebu za ogromne dobitke koje bi bliska saradnja između dve zemlje mogla da im donese u oblasti bezbednosti, političke stabilnosti, demokratskog razvoja i opšteg prosperiteta. Doista, radeći zajedno, oni bi mogli da izvrše veliki uticaj ne samo na regionalne poslove već i na evropske.

Kao pomirenje između posleratne Francuske i Nemačke, i između posleratne Srbije i Hrvatske ne bi trebalo da bude vođeno samo pragmatičnim obzirima ili zasnovano isključivo na ekonomskim interesima. Valja da ima moralne osnove i bude okrenuto i prema prošlosti i prema budućnosti. Da li je to preveliki zahtev? Niko ne bi trebalo da očekuje od hrvatskog predsednika da pokaže razumevanje za pokušaje hrvatskih Srba početkom devedesetih godina da otcepe delove hrvatske teritorije. Ali bi on, možda, mogao da sledi De Golov primer kada je odao priznanje hrabrosti Nemaca koji su se borili protiv Francuske i da učini isto bar za neke od Srba koji su se pobunili protiv Tuđmanovog represivnog režima. Hrvatski predsednik bi, takođe, mogao javno da izrazi razumevanje za neke od motiva Srba, posebno one ukorenjene u istinski tragičnu sudbinu Srba tokom Drugog svetskog rata pod vlašću hrvatskih fašista.

Srpski predsednik trebalo bi, takođe, da se ugleda na De Gola i da teži ka sličnoj velikodušnoj objektivnosti. Da, bio je zločin izgnati srpsko stanovništvo tokom operacije „Oluja“ od hrvatskih snaga u leto 1995. i to doista ne sme nikada da se zaboravi – kao što je predsednik Tadić nedavno rekao. Ali on je, takođe, trebalo da prizna kako većina hrvatskih vojnika nije počinila nikakve zločine, ne mali broj je pokazao priličnu hrabrost, a svi su verovali, s pravom ili ne, da se bore u pravednom ratu da oslobode okupirane delove svoje zemlje.

Moderna Francuska i moderna Nemačka vode poreklo od srednjovekovnih kneževina i kraljevina, a isto tako i moderna Srbija i Hrvatska. Ako je De Gol smatrao od značaja da govori, između ostalog, o ratovima u ranom Srednjem veku u kojima su se preci savremenih Francuza i Nemaca borili zajedno, ne bi li srpske i hrvatske vođe morale bar da potcrtaju primere saradnje između ova dva naroda iz skorije prošlosti? Ma koliko to čudno moglo zvučati posle užasnih događaja iz devedesetih godina, bilo je kroz istoriju, a posebno u devetnaestom i dvadesetom veku, mnogo više saradnje nego sukoba između Srba i Hrvata – mnogo, mnogo više nego između Francuza i Nemaca. Da dam samo jedan od mnogih primera: brojni istaknuti hrvatski umetnici dugo su vremena živeli i radili u Beogradu.

Loše prognoze za Belgiju i BiH

A šta je sa De Golovom vizijom Evrope i današnjom Bosnom i Hercegovinom? To može da izgleda kao budalasto ili krajnje teško pitanje, ali nije ni jedno ni drugo.

De Gol sasvim sigurno ne bi bio iznenađen stvaranjem novih nacionalnih država u Evropi posle završetka Hladnog rata. I mada je verovao u evropsku saradnju, bio je veoma mnogo protivan svim naporima da se stvore nadnacionalni identiteti ili zajednice. Njegovo shvatanje da je nacionalno osećanje ili, doista, nacionalizam najmoćnija snaga u politici i istoriji, u njegovo je vreme mnogima izgledalo konzervativno, u stvari, reakcionarno. No, bilo dobro ili loše, potonja istorija pokazala je da je uglavnom tačno i definitivno je istina danas. Jedini izuzetak, nažalost, nije neki moderni ili post-moderni liberalni i prosvećeni nadnacionalni identitet već duboko nazad okrenuti radikalni islam koji doista često prekoračuje granice muslimanskih država i ujedinjuje muslimane različitih nacionalnosti. I dozvolite mi da dodam kako je De Gol bio skeptičan što se tiče islama i demokratije i u vezi sa državama koje ujedinjuju muslimane i hrišćane.

Moglo bi se tvrditi da je Belgija zapadnoevropska zemlja koja danas ima probleme najsličnije onima u Bosni. De Gol je dobro poznavao Belgiju i predviđao je da će se naposletku raspasti na flamanski i valonski deo i da će se ovaj potonji prisajediniti Francuskoj (pre nego što bi postao nova država Valonija). Smatrao je Belgiju za veštački savez nametnut od Britanaca a njeno jedinstvo čuvano od strane spoljnih sila. Ali, on se nije javno zalagao za raspad Belgije niti je, suvišno je reći, ikada pomišljao da promeni njene granice vojnom silom.

Stoga izvedite vlastite zaključke o tome šta bi bili De Golovi stavovi o Bosni.