Jasenovac vs. Vukovar

Prva je, vrlo znakovito, vezana za Ivu Josipovića. Bio je maj 2006, kada je on tokom jednog tet-a-tet ručka srpskom ambasadoru preneo inicijativu „određenih krugova“ da se počne raditi na trilateralnom političkom aranžmanu Hrvatska – Srbija – Bosna kako bi se povukle i hrvatska i bosanska tužba protiv Beograda. U tome trenutku, Josipović je na prvi pogled čovek iz drugog političkog ešelona. Nije bio u pitanju prvi susret, taj se odigrao neki mesec pre, na večeri kod engleskog ambasadora, gde je predstavljen u svom punom volumenu, kao čovek koji dolazi: profesor prava jednostavne inteligencije i kompozitor avangardne muzike (docnije se moglo čuti i da ga zovu Albinoni, verovatno zbog njegovog bledog lika), nestranačka ličnost ali zastupnik u Saboru na Račanovoj listi bivših komunista, direktor Zagrebačkog bijenala i član pravnog tima u procesu protiv Srbije. Ovo se poslednje našoj strani ni tada ni docnije nije previše dopadalo, ali i tu je pokazivao ambivalenciju – nije pisao tužbu protiv nas nego je samo korigovao i popravljao jedan galimatijas koji su bili napravili dobro plaćeni američki pravnici, a docnije je i nečujno istupio iz tog tima, nalazeći, pritom, da o tome treba da informiše upravo srpskoga ambasadora. Elem, oprezno, ali nimalo nejasno, rekao je da bi predsednik Mesić stao iza inicijative o političkom aranžmanu. I da Mesić već ima neke dobre signale sa bosanske strane. To je, naravno, pojačalo utisak o autoritetu. Vrlo entuzijastično, javljamo Beogradu o ponudi za big deal. Odgovorio je promptno ministar spoljnih poslova Vuk Drašković: on je za, ali ne preduzimati ništa dok se ne izjasne Boris (Tadić) i Voja (Koštunica).

Entuzijazam srpskog ambasadora splasnuo je, međutim, čim je u nekoliko narednih nedelja video da je razgovor sa Josipovićem bio samo iskra koja se ugasila brže nego što se upalila. Ali, novi impuls se javio pomalo neočekivano, sa objavom presude Haškog suda po bosanskoj tužbi, početkom marta 2007. Dok je hrvatska javnost bučno negodovala zbog oslobađanja Srbije od ključnih odgovornosti, šef pravnog tima Zagreba u tužbi protiv Srbije, Ivan Šimonović, izjavljuje Jutarnjem da Hrvatska treba da povuče tužbu. Novu, pomalo šokantnu, priliku srpskom je ambasadoru ovaj ugledni profesor (i budući ministar pravde, danas pomoćnik Ban Ki Muna) obrazložio ne kao stav vlade nego kao lični, ali i kao činjenicu „sa kojom je upoznat premijer Sanader“. Od nas je zatražio tek, kako je rekao, žuto svetlo, kako bi zaustavio procese u Hagu, koji su išli ka tome da sud donese odluku o svojoj nadležnosti. I diskreciju!

Ovoga puta iz Beograda nije bilo ni onakvog glasa kakav je prvi put bio pustio Drašković. Samo se javljao prof. Rade Stojanović, koji je kao trijumfator nad Bosancima išao od novina do novina govoreći da se sa Hrvatima „naveliko pregovara o poravnanju“. Obećana tajnost otišla je dođavola, i autoritet ambasadora kao medijatora.

Dok se dijalog o mogućeg velikom dilu mukotrpno uspostavljao i lako i bizarno kidao, publika se oko ovoga pitanja mobilisala i na jednoj i na drugoj strani. Uspostavljena kao navijačke grupe a ne kao demokratska javnost, uglavnom je bila kočnica za dogovor. U Hrvatskoj je, tako, ideja prof. Šimonovića definitivno gurnuta ukraj, da ne kažemo da je srušena kad je upala u izborni ciklus koji je dolazio te jeseni. Još jedan momentum je propao. Zapravo, možda ne sasvim. Tada se, naime, nešto počelo događati i na srpskoj strani. Krajem te godine, 2007, Boris Tadić je na jednom internom, instruktivnom, sastanku obavestio da se oko tužbi konsultovao sa vodećim državnim pravnim agentima, Tiborom Varadijem i Gašom Kneževićem. Njegov je načelni stav bio da se treba kretati ka političkom aranžmanu, i ispitivati mogućnosti povlačenja tužbe. To je imalo značiti da se u protekle dve godine nije pošlo sa mrtve tačke. Varadi i Knežević dolazili su i u Zagreb, ali, na žalost, nisu uspeli da urade ništa.

Ako se izuzme jedan ambasadorov razgovor sa ministrom vanjskih poslova Jandrokovićem, čitava 2008. bila je potom prazna godina.Stvari su stale, dabome, zbog hrvatskog priznanja Kosova. Oživele su nakon što se sud u Hagu, u novembru te godine, proglasio nadležnim da sudi po hrvatskoj tužbi, i pored toga što je nekad koncilijantni Šimonović sad likovao poput prof. Stojanovića, a zbog pobede nad Varadijem. Temu je nanovo otvorio Dragoljub Mićunović u razgovoru sa Sanaderom, u martu 2009. prilikom posete Zagrebu. Sanader mu je tada i rekao da je – deset godina ranije, kad je Tuđman bio rešio da tuži Srbiju – on lično bio protiv takve tužbe. Isto je ponovio i desetak dana docnije u Beogradu na bilateralnom susretu sa srpskim premijerom Cvetkovićem. Ta je epizoda imala jednu predigru, u kojoj je Cvetković u intervjuu Večernjim novostima – za koji se pričalo da mu ga je od reči do reči napisao Jeremić – rekao da Srbija neće podneti kontratužbu ako Hrvatska povuče tužbu. Tu je ponudu tokom službenog razgovora stavio i na sto Sanaderu, ali je ostao bez konkretnog odgovora.

Finale ove kratke istorije odigrava se nakon Sanaderove posete Beogradu. U maju 2009. jedan će patetični funkcioner dati instrukciju ambasadoru, da ne započinje više dijalog sa hrvatskom stranom o aranžmanu za povlačenje tužbe, „jer smo rešeni da odgovorimo“. Kad pročitaju našu tužbu, neće je zaboraviti pedeset godina! Šta je njihov Vukovar, naspram našeg Jasenovca! Itd. To su bile okosnice stava koji je reflektovao jednu drugu, i drugačiju, politiku od one koja je dotle bila zastupana. (Zastupana, makar naizgled.) Na sreću, ambasador je završavao svoj mandat. Na sreću, takođe, on sada vidi da je ta politika bila privremena, i da pozitivni likovi iz gornje pripovesti o fatamorgani povlačenja tužbi koju ste imali prilike da pročitate, ne odustaju od svoje misije.

Autor je bio ambasador Srbije u Hrvatskoj, 2005 – 2009.