Dobar slušalac

Najbolje kratke, sasvim obične, priče

Palilulska olimpijada kulture svake godine organizuje, između ostalog, konkurs za kratku priču. Ove godine tri najbolje priče, prema mišljenju tročlanog žirija (dr Tihomir Brajović, Svetlana Gavrilović, Saša Ilić), napisali su Katarina Jakovljević, Zoran Miodrag i Uroš Pajović. Danas je, kao i prošle godine, u proŠlom i ovom broju objavio pobedničke priče, zajedno sa obrazloženjima žirija.

Pamti i bolje dane. Čini joj se kako joj je pre bilo bolje, kako je pre češće menjala odelo, mada, kad bolje razmisli, menjala ga je sa promenama vlasti. „Pa mogli bi onda neki izbori“, pomisli Ona i osmehnu se u sebi.

To isto svakog jutra izgovara i Milan. Kod Nje navrati rano ujutro, sa vrelim hlebom i još vrelijim vestima iz <I>Kurira<I>. Sedne čisto da ga prelista, pa ostane dok se hleb i vesti ne ohlade, koncentracija ne padne, a sunce se popne visoko na nebu. Čita od korice do korice. Za sve pare, kako voli da kaže. Nekada ga je zanimao samo sport, ali ga sada interesuju sve rubrike, pa i estradna dešavanja. Primećuje da su stranice crne hronike sve obilnije, a da je tekstova o bilo kakvim uspesima sve manje. „Al’ je nekad bilo bolje…“ propusti tiho kroz sede brkove, sa čim se Ona prećutno usaglasi.

Jedva je zagazio u osmu deceniju, a oseća se sasvim zdravo. Kaže da mu ne nedostaje ništa sem ljudi, ali, kad vidi one koji prolaze pored, nema želju da se druži sa njima skoro podjednako kao što ni oni nemaju želju da se druže sa njim. Najviše mu nedostaje njegova Slavica, koja ga je napustila pre skoro sedam godina. „Sad će sedma…“, tužno izgovori, a ona odmah znade na šta misli, jer je to jedini dan u godini kada Milan ne svrati. Sa njom ima dvoje dece, koje sada viđa samo na slikama; bolji život potražili su u Kanadi, pa mu šalju fotografije svojih porodica. Tada se obraduje unucima, koje još nije video. Deca se nisu vratila od kad su ga napustila. Napustio ga je i pekinezer Riki, koga je posle Slavicine smrti dobio, pa mu je postao najbolji prijatelj.

Milan ode posle podneva, bez pozdrava, ostavljajući mrvice hleba, koje odmah pokupe golubovi koji su ih satima vrebali.

Posle dođu Marko i Jelena. Ili Cile i Micika, kako se međusobno zovu. Po Njenoj proceni imaju po 25 godina, a dolaze već skoro deset. Značajan deo njihovih života skoro da ne propuštaju dan da je obiđu. Više od roditelja primećivala je njihove promene, znala više njihovih problema nego njihovi prijatelji… Čak na sebi ima istetovirana njihova imena uokvirena srcem. To nije uradila svojom voljom, naravno. Bila je tu kroz srednjoškolske probleme, upis na fakultet, ispis sa fakulteta, svađe, zaposlenja, otkaze, abortus… Sigurna je da za abortus ne znaju ni njihovi najbliži prijatelji. Zanimljive su joj priče koje pričaju jedno drugom po stoti put; zanimljivije više nego njima, sigurno. Priče iz osnovne i srednje škole, njihovi počeci, letovanja… nebrojeno puta. Jedino što ih im i dalje čini zanimljivim je ta ljubav, koja se, istina, hladi. Ne tako brzo kao Milanov hleb, ali se oseća znatna razlika u odnosu na noć 14. aprila kad su se smuvali baš tu, kod Nje.

Nestanu na deset dana godišnje. Vrate se preplanuli, i sa solidnom zalihom priča za narednih godinu dana, do sledećeg letovanja. Kako se zaliha priča tokom godine prazni, tako se množe planovi. Načina za dolazak do novca ima mnogo, kao i njihovih snova, mada se njihovi snovi svode na, kako kažu „normalan posao“, i deset dana Sutomora godišnje. Jedina tema koju nikako da pokrenu je – brak. Vidi se da znaju da ih to čeka, ali oni čekaju neko bolje vreme, kad će kod Nje ponosno dovesti i dete.

Uveče dođe veća ekipa. Skupe se kad sve utihne, mada bi bili najglasniji i u okruženju kao što je pilana. Prva tema za razgovor svako veče je marihuana. Na Nju ne obraćaju pažnju, ne smeta im prisustvo starije osobe. Smeta im samo policija, koja ih s vremena na vreme pojuri. Čisto da se sasvim ne opuste.

Sleng za marihuanu menjaju s vremena na vreme, a aktuelno je „završavanje kombinacije“, kako zovu kupovinu droge. Ona se trudi da bude u toku sa njihovim govorom, tako se i dalje oseća mladom. Sigurna je da oni češće završavaju kombinaciju nego školu, jer temu obrazovanja potežu samo u podrugljivom kontekstu. Sledeća tema je kladionica, ali tiketi vrlo često „padnu“, kako kažu, pa u palim tiketima završi mešavina marihuane i duvana, koja potom prelazi u rizlu, pa u njihova pluća. Posle se cerekaju, jer ih od zemlje ne odvaja samo vazdušni đon patika, već i lep osećaj, dok gledaju u nebo, a na nebu nema oblaka, kao što nema ni njihove perspektive.

Oprezno odlaze kući, jer znaju da će onaj ko prvi ode biti ogovaran od strane ostalih. I tako, svaki sledeći, dok ih ne ostane dvojica, trojica. Tad shvate da će sunce uskoro izaći, i da će im roditelji uskoro krenuti na posao, pa odlaze da se ušuškaju u tople krevete.

I tako, ova karaburmska klupa završava svoj dan, svesna da joj je ostalo još samo nekoliko sati do Milanovog dolaska.

Zoran Miodrag, student četvrte godine beogradskog FPN

Govor pretvaren u jednosmerni verbalni šum

Priča Dobar slušalac Zorana Miodraga tematski je srodna prvonagrađenoj priči Katarine Jakovljević, ali je po stilu i proznoj fakturi, a najpre po modelu pripovedanja sasvim osobena. Zajedno sa ostalim nagrađenim pričama na ovom konkursu, predstavlja redak primer literarne imaginacije koja je dosegla do relevantne forme preko koje bi se izrazilo sve ono što čini stvarnost jednog društva, ispričano nikom drugom, do opredmećenom recipijentu priča o ljudskim sudbinama – jednoj klupi u praku. Ovaj zaokret na kraju priče, iako prepoznatljivo sredstvo u umetnosti kratke priče, kod Zorana Miodraga se pokazo kao veoma uspeli momenat retroaktivnog prekomponovanja ispričanog, koje kao da više ne dospeva do nekog ko može da razume ljudski govor većdo stanja u kome se taj govor pretvara u jednosmerni verbalni šum.