Restlovi Erosa iz tajnog arhiva duše

Takvog posla dohvatio se Časlav Đorđević radeći na inverzivnoj analizi nepoznatih erotskih zapisa iz zaostavštine poznatog pisca. Đorđević je u ovaj projekat ušao nakon što je već imao posla sa piščevim Tajnim zapisima koje je priredio u istoimenoj knjizi koja je objavljena 2005. Sa takvim iskustvom on kreće na novi put kroz nered na koji ga navodi pisac Koštane, Gazda Mladena, Nečiste krvi, Božjih ljudi… a sa namerom da proveri sebe kroz Boru i Boru u sebi. Da dopisujući restlove dobijemo nešto novo nepoznato, demistifikantno u odnosu na često i previše kanonizovana tumačenja Stankovićeve proze u moralnosti.

„I započnu muke: nabacuj jedno preko drugog, piši ispravljaj… Pa opet skraćuj, produžuj da se što više nalije, ispuni proživljeno… da se nešto ne zaboravi, da što ne umakne ili da se previše ne ispere i ne izbledi… da se bude na visini… Samoća nesanica… Kreneš pa staneš… u očaj padneš. Ostaviš. I tako skrajnuto stoji (…) u restl zabelešci I to sam ja, Bora Stanković (3. septembar 1927)“, koju nam priređivač daje kao ulaznicu za putovanje kroz ove zapise.

Tu se na samom startu Đorđević našao na podudarnoj liniji koja će mu podjednako olakšati, ali i uvesti ga pred mnogobrojne dileme – kako i šta je Bora započeo, a onda u svojoj sapetosti nije dokrajčio. Lavirint arhiva duše. Nema šta. Čita se to u poglavlju Ono što nije ušlo u priču, gde su piščevi veći pasaži koji nisu iskorišćeni za Nečistu krv, Gazda Mladena, Jovče, Sofke. Komprimirajući svoju tipizaciju likova, Stanković je ostavljao restlove, koji daju mogućnost odvođenja čitaoca u drugom (mogućem) pravcu iščitavanja. Tu je i Posebna priča – Mitka meraklija, koja nam daje kompletnu fresku lika Mitketa iz Koštane, koji se u ovoj drami pojavljuje sveden i u izbrušenom kontekstu dramaturške radnje ovog dela.

„Za ta moja izbacivanja i prekrajanja dosta se i zna. O tome sam sam i sam govorio jednom prilikom. Ali postoji kod mene nešto skrajnuto, nepoznato – neki moji restlovi od nekih priča, za koje samo ja znam… jer mi se čini da je u svemu tome mnogo, premnogo mene (…)“ (I to sam ja Bora Stanković).

Tu je pregršt erotskih scena, oplemenjenih vranjskim sokacima, dvorištima gde miriše bosiok, svetli mesečina i pršti strast (Skadarlijska ševa, Noćna vizija, Divlja i neukrotiva, zamišlja da jaše hata i juri na vetru po stepi, Francuska ljubav itd). Priređivač objavljuje u knjizi i „ilustracije“ na kojima su nage žene, uglavnom reprodukcije slika Monea, Modiljanija, Goje, Vertilera, Pikasa, a koje su se nalazile prikačene uz piščeve tajne zapise. Tu je i Stankovićeva slika iz mlađih dana, na čijoj poleđini je započeta a nezavršena rečenica: „kad bejah, nekad…“

Piščev oprez, gušenje Erosa, ili „vaspitani strah“ u vremenu i za vreme u kome je stvarao, danas daje naličje Stankovićevog lika. Otkriva provokativnu dimenziju „čoveka od krvi i mesa“, kome „ono žensko nije strano“, ali koje je ostalo negde na unutrašnjim obodima piščevog opusa. Zbog načela moralnosti vremena, ili onoga što samo pisac zna i čuva za sebe i od sebe.

Zato Žena na mesečini jeste nova inicijacija za nastavak demistifikantne misije kad je u pitanju Stanković i njegovo delo koje je često bilo okovano u teoretskom modulu prevelikog moralističkog tumačenja. Priređivač Đorđević koji je tri godine radio na sređivanju restlova i njihovog dopisivanja našao se u kontroverznoj ulozi proveravanja, kako kaže, samog sebe: Da li to on govori iz Bore, ili Bora provaljuje iz njega. Restlovi ili komadi duše ili možda tajne Erosa (samo) za ličnu upotrebu. To su dileme sa kojom će se suočiti stručna javnost, ali i svi obični poštovaoci dela Borisava Stankovića, nakon ovog „rasvetljenog“, a do juče „tamnog“ sveta Erosa u njegovom opusu.