S one strane nema ničeg drugog do mora

Paskal Mersije, čije je pravo ime Peter Bijeri, studirao je filozofiju, anglistiku, klasičnu filologiju i indologiju, a donedavno i predavao analitičku filozofiju na Slobodnom univerzitetu u Berlinu. Svoje obrazovanje i mesto rođenja posudio je i glavnom junaku romana Rajmundu Gregorijusu, profesoru klasičnih nauka u bernskoj gimnaziji. Ovaj pomalo karikirani luckasti profesor jednog dana ugleda prizor koji ga podstakne da promeni ustaljenu rutinu svog života i otisne se na putovanje bez jasnih koordinata. Spletom neobičnih okolnosti, on postaje tragač za zapisima, sećanjima i drugim odjecima gotovo zaboravljenog portugalskog pisca i lekara Amadea de Prada, čiji se komplikovani životni put, koji uključuje spašavanje života pomoćnika ozloglašenog Salazara i kasnije učešće u Pokretu otpora, postepeno otkriva kroz rašomonsko višeglasje njegovih preživelih prijatelja, saradnika i rođaka, koje glavni junak uspeva da pronađe u Lisabonu.

Švajcarski profesor klasičnih jezika i portugalski neostvareni pisac u neku ruku su dvojnici koji se nikad nisu sreli, ali su se njihovi životni putevi ukrstili na najzapadnijoj tački Evrope, odakle su moreplovci nekada isplovljavali ka nepoznatom, pitajući šta je s one strane mora. Obojicu ih muče borhesovska nesanica, strah od slepila i smrti, kao i suzbijena osećanja prema ženama poetičnih imena, od kojih neka imaju svoje parnjake u svetu pop-kulture, asocirajući na francusku glumicu Viržini Ledojan ili portugalsku pevačicu Mariju Žoao.

Zaplet koji insistira na misterioznosti, dramatičnosti, neverovatnim koincidencijama i naglim preokretima jeste i naslabija tačka ovog romana, koji bi prevagnuo ka stilu Dena Brauna ili Paola Koelja da nije filozofsko-esejističkih ekskursa koji čine gotovo polovinu inače dosta obimne knjige. Glavna pitanja koja sebi postavljaju junaci Noćnog voza za Lisabon tiču se odnosa slobode volje i određenog oblika uslovljenosti, nekada religioznog a u današnje vreme u većoj meri društvenog, odnosno ispituju mogućnost pojedinca da u svakom trenutku života, pa i onom poznom, raskine okove sačinjene od konvencija ili straha. Kao oblici neslobode navode se i usamljenost, jer podrazumeva zavisnost od drugih, potreba za sigurnošću poznatog, kao i „kič o besmrtnosti“, koji, prema rečima jednog od glavnih junaka, oduzima životu dostojanstvo. Pitanje slobode proširuje se i na položaj pojedinca u represivnom režimu, kakav je u Portugalu postojao gotovo četiri decenije, sve do sedamdesetih godina prošlog veka. Na koji način se suprotstaviti nepravdi i ugnjetavanju, i s druge strane, kako sprečiti da ispravne pobude rode nove zločine, dileme su koje proganjaju junake romana, od kojih su mnogi bivši politički zatvorenici ili njihovi pomagači.

Iz ideje da sloboda znači i neograničen broj izbora, za koje nikad nećemo znati da li su bili pravi, autor izvodi i ključni motiv ovog romana – putovanje. Vraćajući se na mesta u kojima su boravili kao mladi, beleži u svojim zapisima Amadeu de Prado, ljudi pristižu ne samo u to udaljeno mesto već i u udaljenu tačku svoje unutrašnjosti, koja čuva i zametak neostvarenog životnog puta. Slična misao poznatog portugalskog pesnika Fernanda Pesoe upotrebljena je kao moto romana (Pesoa govori o „koloniji nas samih“, mnoštvu lica unutar jedne individue), dok se kroz način na koji se raspliću sudbine junaka sugeriše i da ne postoji jedan pravi put, već samo mogućnost da se „priznanjem pometnje“ prikupi hrabrost za osvajanje slobode.