ŽAN-PJER MOREL: Nacionalna književnost je za male zemlje i jezike suviše uzan okvir koji često preti da se pretvori u nacionalizam

Morel je napisao predgovor za Kišovu knjigu Varia, a nekoliko njegovih eseja o ovom piscu prevedno je na srpski jezik.

Prvi i drugi period

Ovaj književni kritičar, esejista i prevodilac, počasni profesor komparativne književnosti na Univerzitetu Nova Sorbona 3 u Parizu, bavio se i jednim od najznačajnijih predstavnika srednjoevropske književnosti, ali i jednim od najznačajnijih pisaca uopšte – Francom Kafkom, o čijim je romanima napisao dve knjige i organizovao međunarodni simpozijum koji će se u julu ove godine održati u Francuskoj.

„Pitanje književnosti srednje Evrope je kompleksno. Sa francuskog stanovišta, postoje dva različita istorijska perioda u ovoj književnosti, koji slede jedan za drugim“, objašnjava za Danas Žan-Pjer Morel. „Prvi period je pre Drugog svetskog rata ali se nastavlja i posle njega, do šezdesetih godina. Način na koji je tada posmatrana srednjoevropska književnost, najbolje opisana nemačkim pojmom mitleuropa, podrazumevao je sve književnosti koje je na posredan ili neposredan način obeležio Beč. Takvu srednju Evropu najbolje predstavlja Franc Kafka koji je pisao na nemačkom jeziku“, ističe Morel i dodaje da je „drugi period novijeg datuma i počinje sedamdesetih godina, posle Praškog proleća i represije koja je usledila od strane Sovjetskog Saveza. U tom trenutku kritika u Francuskoj je, između ostalog, pod uticajem članka Milana Kundere, pod naslovom Kidnapovani Zapad, i okreće se centralnoevropskim i istočnoevropskim zemljama, u to vreme pod sovjetskom vlašću. Tu se pre svega radi o Čehoslovačkoj, Poljskoj, Mađarskoj, a, sa ulaskom Danila Kiša na scenu, i Jugoslavija u to biva uključena. I od tada, a to je bio odlučujući trenutak, pitanje centralne Evrope omogućava da se ponovo osmišljavaju sva pitanja načeta početkom 19. veka o vezama onoga što je nacionalno i onoga što je strano. Dolazi do uspostavljanja jednog trougaonog odnosa između različitih nacionalnih književnosti (kao što su jugoslovenske), univerzalne književnosti – velt literature – o kojoj je sanjao Gete, i, kao trećeg elementa tog trougla, onoga što Kundera zove međusprat, srednjevropske književnosti. Kad je u pitanju nacionalna književnost, za male zemlje i jezike ona je suviše uzan okvir koji često preti da se pretvori u nacionalizam. Znamo da se Kiš u svim svojim tekstovima borio protiv tog zatvorenog, suviše ograničenog karaktera onoga što je on zvao provincijalizmom jednog dela srpske književnosti. Sa druge strane, nivo univerzalne književnosti možda je preširok. Podvukao bih da je to ideja zajednička Kunderi i Kišu. Univerzalna literatura je, kako kaže Kundera, Geteov testament, ali je on ’iznevereni’ testament, a zašto izneveren, pita se Kundera i odgovara – zato što su velike nacije, a posebno Francuska, uspostavile svoju dominaciju na konceptu univerzalne literature. Kiš je takođe uvek govorio – ’Ja sam u stalnom dijalogu sa francuskim piscima – od Rablea do Prusta, pa i dalje, ali’, govorio je on, ’Francuzi sa mnom nemaju dijalog. Jer su pisci iz kojih ja proističem – Ivo Andrić, Crnjanski, Krleža ili Mađar Endre Adi, pisci koje Francuzi ne poznaju’. Pojam srednje Evrope je strateški pojam da bi se postojalo i išlo napred između nacionalnog nivoa, koji je suviše mali i sebičan, i tog tzv. univerzalnog nivoa gde čoveku uvek preti da bude omalovažavan od velikih književnosti kakve su francuska, nemačka, američka“.

Putokaz za izlaz

O tome koliko je pojam srednjoevropske književnosti danas značajan i ko su njeni predstavnici, Žan-Pjer Morel kaže: „Istorijski gledano to je pojam koji podrazumeva veliki broj pisaca iz 20. veka. Pored Kafke tu je i Herman Broh, Vitold Gombrovič, koji bi pripadali prvom talasu, a drugi bi danas predstavljali pisci kao što su Kundera, Kiš, Peter Estrehazi u Mađarskoj, ali, rekao bih, ne samo oni nego i Borislav Pekić ili David Albahari, koji su emigrirali. To su pisci koji čine da mi u Francuskoj shvatamo da postoji nešto jako originalno u književnosti, što postoji uporedo sa velikim nacionalnim književnostima. I kad razmišljamo o tim piscima u Francuskoj, to su pisci koji su, svaki na svoj način, uspeli, da tako kažem, da usklade veoma veliku brigu za formu i za novi način prikazivanja, sa jedne strane, i, sa druge strane, politička i etička razmišljnja. To su autori koji su omogućili francuskoj literaturi da izađe iz okvira ’novog romana’. Kiš i Kundera smatrali su da je ’novi roman’ bio veoma interesantan zbog inovativnosti forme, ali on nije dozvolio da se pokrenu pitanja koja se tiču savremene Francuske a oni su pokušali da prevaziđu taj ćorsokak. Postoje, naravno, izuzeci kakav je Klod Simon, veliki romanopisac koji je umeo da uskladi neprestanu formalnu inovaciju i pitanja koja se tiču istorije Francuske“.

Detinjstvo u KiŠovom delu

Na pitanje kako se zainteresovao baš za Danila Kiša, Žan-Pjer Morel priznaje: „Ja nisam otkrio Kiša na samom početku. Prvi njegov prevod na Francuski bio je Bašta, pepeo 1975, iako je knjiga objavljena desetak godina ranije, a ja sam do nje došao tek 1979, kada je objavljen i prevod Grobnice za Borisa Davidoviča. Pisao sam književne kritike u najpoznatijem francuskom časopisu koji je izlazio dva puta mesečno i koji je tada uređivao Moris Nado, a u njemu je objavljivana najozbiljnija kritika književnosti, ali i umetnosti uopšte. Zanimljivo je da je prva Kišova knjiga objavljena kod Galimara, najveće izdavačke kuće u Francuskoj, a prošla je skoro nezapaženo. A Grobnica, koja se bavila najstrašnijim aspektima staljinizma i antisemitizma u Staljinovo doba, privukla je veliku pažnju kritike. Grobnica se, naime, pojavila u trenutku kada se promenila klima među francuskim intelektualcima, koji su do 1976. bili pretežno levo, marksistički i komunistički orijentisani, a od tog trenutka oni bivaju antitotalitaristički i antikomunistički nastrojeni . Dakle, 1979. godina bila je okvir da se prihvati literatura Danila Kiša. Kod mene, međutim, nisu u pitanju bili ideološki i intelektualni razlozi zbog kojih sam bio dirnut Kišovom literaturom, već pre svega estetski. U Grobnici nije bilo teorije, filozofije, istorije – knjiga je pre svega pružala osećanje. Kiš je omogućio da se na fizički način oseti sudbina čoveka koji je prošao kroz Staljinovu mašineriju, da se fizički oseti isleđivanje ili političko ubistvo ili, kako izgleda postaviti klopku nekome“, ističe Morel, prisećejući se još uvek živog i za njega uzbudljivog otkrića Kišove literature.

„I, pošto sam sa velikim entuzijazmom pročitao Grobnicu, potražio sam i sve drugo i sa Peščanikom otkrio sam ratni triptih – Rane jade, Baštu, pepeo i Peščanik. U čitavoj modernoj literaturi, od Prusta, nikada nije bilo toliko interesovanja književnosti za detinjstvo, za snove iz detinjstva, za odnose sa ocem i majkom. Naravno, drugačije je predstavljen rat kada pripovedač ima 40, kao što je slučaj sa Prustom, ili kada ima četiri godine koliko je Kiš imao. Rat, naravno, duboko obeležava to dete, ali ono što je zadivljujuće jeste da Kiš ne piše o strahotama rata, koji se ponekad pojavljuje na žestok način, već o ratu viđenom od deteta koje najčešće čita, ide u školu, sanja kao i sva deca njegovog doba. Mislim da postoji još samo jedan veliki umetnik sa kojim bismo u tom smislu mogli da ga uporedimo. U pitanju je ruski sineasta Andrej Tarkovski i njegov film iz 1964. godine, Ivanovo detinjstvo, u kome je rat takođe dat iz perspektive deteta, ali sa naglaskom na njegovim snovima pre nego na stvarnosti oko njega“.