„Kuće ne obara… ali i ne podiže“

Pre 102 godine u Njujorku su radnice marširale tražeći „hleb i ruže“. Od tada su razlozi zbog kojih je 8. mart obeležavan bili veoma različiti. Žene su zahtevale pravo glasa, pravo na iste plate i uslove rada, zabranu eksploatacije dečijeg rada, pravo na slobodno vreme. Petrogradske radnice su 8. marta 1917. započele tzv. februarsku revoluciju (razlika između gregorijanskog i julijanskog kalendara). Neka prava su izborile. Ženski praznik je prekrivan različitim ideološkim konceptima – aktivističkim, klasnim, potrošačkim, zabavljačkim, sajber… Ali, žene su s proleća imale svoj dan i pre no što su radnice digle glas protiv eksploatacije ženskog i dečijeg rada. O ženskom praznovanju, revenanju za Danas govori etnološkinja Miroslava Malešević.

– Revena je prvenstveno običaj udruživanja grupe muškaraca – obično na vašarima, posle obavljenog nekog posla ili o praznicima, kad se manje radi – da zajedno jedu i piju, a potom podjednako učestvuju u izmirivanju troškova takve gozbe. Sama reč je persijsko – turskog porekla i verovatno je da je revenanje stiglo na Balkan sa Turcima. Vuk Karadžić kaže za ovaj običaj u Srpskom rječniku da „kuće ne obara… ali i ne podiže“. Revenanje je dočekalo i naše vreme u delovima Srbije, Hrvatske i Bosne.

Ipak, postojala je i ženska revena, kolektivno gošćenje koje su žene priređivale jednom godišnje u sopstvenu čast.

– Jeste, praktično na celom balkanskom prostoru. Ja sam, recimo, o reveni pisala na osnovu terenskog istraživanja u Vojvodini, u nekim banatskim selima. Za razliku od muške varijante u kojoj je kolektivno jelo i piće samo sebi svrha, na ženskoj reveni je obilje hrane i pića tek predložak, „scenografija“ za mnogo složeniju ritualnu predstavu koju su izvodile jedanput godišnje u okviru preduskršnjeg obrednog kompleksa. Sa sigurnošću mogu reći, na osnovu istraživanja na terenu, da su žene u Banatu revenale u čitavoj prvoj polovini XX veka. Kasnije je ovaj običaj lagano uzmicao pred socijalističkim praznicima.

Kad se tačno revenalo i kako je to izgledalo?

– Revena se održavala na takozvani Čisti ponedeljak, kao pokladna svetkovina kojom se završavao period mesojeda, uoči uskršnjeg posta. Pošto bi pripremile hranu za revenu, obavile veliko čišćenje posuđa i svega što je bilo u dodiru sa mrsnom hranom, žene bi se okupljale u kući domaćice koju su za tu godinu izabrale i otpočinjale sedeljku. Na jednoj reveni okupljalo se deset do dvadeset žena, najčešće povezanih rođačkim i susedskim vezama. Istovremeno bi se revenalo na više mesta u selu. Često bi se grupa žena, posle službe u crkvi, uputila ka obližnjoj krčmi „da operu zube“ (rakijom). Muškarcima je na reveni bio strogo zabranjen pristup. Onaj koji bi pokušao da uznemiri revenanje izlagao se velikoj opasnosti. Rizikovao je da na sopstvenoj koži oseti agresivni nasrtaj ženskog kolektiva koji bi ga ismevao kroz pesmu, viceve, ponižavao skarednim seksualnim primedbama, a ponekad i fizički zlostavljao. Količina i vrste grupne ritualne agresivnosti nisu se mogli unapred predvideti. Pošto bi znatiželjnika verbalno zastrašile dešavalo se i da ga razgolite i u tako nedoličnom stanju izbace na ulicu da postane predmet viceva celog sela. Ali, sva ženska obešenjaštva su se završavala tog dana. Već sutradan istog muškarca žene bi smerno pozdravljale, ali u „noći veštica“ muškome je mesto što dalje odatle, jer toga dana žene su uživale jednokratno pravo da se ponašaju raspusno, nedolično, neumereno, da „izađu iz sebe“, da čine „remet“…

Koliko je konzumiranje alhohola uticalo na revenanje?

– Alkoholna stimulacija je sigurno ubrzavala transformaciju u „drugo ja“, odnosno u ponašanje koje je ritual revene zahtevao. Osim jela i pića, ženski skup je ceo mali teatar, u kojem su se smenjivale na licu mesta smišljene i odigrane scene: kartanje, seksualna igra između „muškarca“ i „žene“, ili navodno oplakivanje, razgolićavanje, brijanje i kupanje tek umrlog ljubavnika. Sve uloge igrale su žene, a samo žene su bile i publika. Igrokazi su uvek varijacije na temu seksualnosti i odnosa između polova. Pojedinačni smisao za komičnu improvizaciju odlučujuće je oblikovao opštu atmosferu sedeljke. Podgrevanje raspoloženja, osim pesama i šala „bezobraznog“ sadržaja, podsticano je stalnim fizičkim dodirom – grljenjem, štipkanjem, pipkanjem „muškarca“ i „žene“, što je izazivalo salve smeha.

Najvažnija odlika celog skupa je „izvrnutost“. Ponašanje žena ni u čemu ne nalikuje ponašanju „valjane“ žene u svakodnevnom životu patrijarhalne sredine. U toj izokrenutoj stvarnosti iz koje je muškarac potpuno izopšten, društvenim životom upravlja moćni, bezobzirni, samodovoljni kolektiv međusobno u svemu izjednačenih žena. Takvo okretanje poretka naglavačke, kad naizgled prestaju da važe dotadašnja pravila, prava i obaveze, tipične su odlike tzv. rituala prelaza. Iako se revena vezuje za hrišćanski kalendar, njen sadržaj i vreme održavanja ukazuju na mnogo starije, pagansko poreklo, na vrstu kolektivnog sezonskog rituala kojim su se obeležavale promene u godišnjem proizvodnom ciklusu: početak nove sezone, poljskih radova i sl.

Da li su sve žene učestvovale u revenanju?

– Svaka kuća imala je svoju izaslanicu na revenanju. Brojem i razmeštajem sedeljki bilo je pokriveno celo selo. Žene su uspostavljale magijske veze sa silama prirode. Ritualna otkačenost je bio njihov magijski zadatak za dobrobit cele zajednice. Stoga se učešće na reveni nije ni moglo odbiti, niti je kakav naročito strog muž ili svekar imao pravo da zabrani ženi revenanje. Povratak sa revene u „sitne sate“ i u alkoholisanom stanju nije smatran nepristojnim. Sutradan se to nije pominjalo. Slobodno ponašanje i pevanje „bezobraznih“ pesama nisu doživljavani kao nemoralno ponašanje, već kao društvena obaveza koja ima svoje puno magijsko-religijsko opravdanje: da podstakne opštu plodnost i obnovu života u prirodi na prelasku u novo kalendarsko razdoblje. Seksualnost se, na primer, vezivala sa plodnošću, a same učesnice su bile zrele ili stare žene, dakle one koje su svoju plodnost već potvrdile. Njihova uloga u ritualu jeste da sopstvenim primerom stimulišu rađanje i rast u prirodi. U istom ključu treba čitati i obilje hrane i pića i preterivanje svake vrste: da se, dakle, principom imitativne magije, ostvari isto takvo obilje u svakodnevnom životu, na opšte dobro čitave zajednice.

Neuspela simbioza sa 8. martom

– Nakon Drugog svetskog rata revena bledi. Iz godine u godinu se revene proređuju, žene počinju da izbegavaju te sedeljke. Nestajanjem religijske dimenzije obreda, prvog i najjačeg pokrića za besprimernu pustopašnost, broj učesnica nužno počinje da se osipa. Više po inerciji poslednje zabeležene revene održale su se do početka osme decenije XX veka. Kao razlog gašenja običaja žene koje su ga praktikovale navode proslavljanje 8. marta. U nekim selima je bilo pokušaja da se od ta dva napravi zajednički ženski dan, ali oni su brzo propali. Primer sa jedne takve posleratne zajedničke proslave dobro ilustruje i zašto su propali. Žene koje su proslavljale „ravnopravnost“na skup su došle sa muževima, viđenijim ličnostima u selu, držale su se po strani, „dostojanstveno“, odbijale da prave šale na račun muškaraca itd. Prisustvo muškaraca je zapravo bitno narušilo atmosferu revene. Uloge su se na paradoksalan način zamenile: osnovni ton proslavi dana „nove, oslobođene i s muškarcem ravnopravne žene“ davali su zapravo njihovi muževi, dok su one „u senci nosilaca društvenog preporoda“ demonstrirale tihu, tradicionalnu ženstvenost. U isto vreme, njihove tradiciji odane drugarice bile su u ovom kontekstu oličenje slobodnog i nesputanog ponašanja. U toj zbrci je revena izgubila svoj prostor, ženski „dan raspusnog življenja“ povukao se pred 8. martom, „danom za mušku finoću.“

Mitski predložak drugačije društvene realnosti

– Kad se pažljivo razmotre elementi rituala: ženski kolektiv u neobuzdanom veselju, zajednički poduhvat za dobrobit celog sela, izopštavanje muškarca i njegovo svođenje na nivo seksualnog objekta, vrlo ubedljivo se u njima očituje jedan moćan arhetipski obrazac, jedna slika jake, slobodne, nezavisne žene, kompletne i bez svog muškog parnjaka. Ipak, ta slika koju ritual priziva nije nastala iz ideje o nekoj stvarnoj superiornosti žene, niti je ona tu izraz podizanja glasa protiv postojećeg rodnog poretka. Pre bih takav lik žene okarakterisala kao nesvesni izbor oslobođene prave prirode, kao mitski predložak neke drugačije društvene realnosti zasnovane na drugačijim principima od onih koji su trenutno prividno poništeni. Aktiviranje upravo takve mitske slike, upravo žene slobodne od muške kontrole, omogućava da ritual progovori o društvenoj stvarnosti i odnosima s kojima je u neposrednoj vezi, da na svoj specifični jezik prevede i iskaže postojeću društvenu situaciju žena i prirodu problema i konflikata projektovanih u njegovu sadržinu. Nije u pitanju samo oponašanje onoga što muškarci čine, a što je „dobroj“ ženi bilo zabranjeno: da pije, puši i peva ‘bezobrazne’ pesme, nego je pre svega reč o inverziji moralnih seksualnih normi patrijarhalnog sela, koja se najbolje očituje u načinu na koji se muška uloga parodira.

U jednokratnoj slobodi, pravu žene da na trenutak izađe iz okova uloge i među sebi jednakima izrekne svoje intimne misli, osećanja ili želje o kojima se u redovnom životu ćuti, da bi se posle katarze s lakoćom povinovala pravilima dvostrukog morala, mislim da se krije pravi smisao ovog ženskog dana i njegova implicitna socijalna funkcija.