Islam i smrt

U filmu je prisutna samo jedna devojka muslimanske veroispovesti, koja priča kako ju je maltretirala njena familija i kako je muž/stric (za koga joj je naređeno da se uda) tuče. Ovo je, nažalost, svakodnevica u mnogim muslimanskim familijama širom Evrope. U Britaniji, u kojoj, kao i u Holandiji, broj muslimana raste iz dana u dan, mlađe generacije su, ipak, počele da ustaju protiv ovog primitivizma i da se suprotstavljaju „nameštenim“ brakovima, odlazeći od doma sa čovekom koga vole. Primetno je i da su neke udate žene počele da se brane od svojih supruga-rođaka-nasilnika. Mnoge od njih su, kako zvanično navodi Skotland Jard, morale da promene svoja imena, i da se sa izabranicima svoga srca presele u drugi grad. Neke od familija, međutim, angažuju privatne detektive da „otpadnice“ nađu, i da ih ubiju. Baš tako, brat želi da ubije sestru, otac hoće da ubije kćer, sve zbog toga što je „izdala religiju“ i „osramotila porodicu“… Tužno je to što neretko i uspevaju.

Van Gog je sasvim plemenito ustao protiv ove religije. Dobio je upravo ono što, po Kuranu, i zaslužuje – smrt. Naime, 2. novembra 2004, izvesni Muhamed Fahmi Bujeri presreo ga je na putu za posao, i upucao ni manje ni više nego osam puta. Možemo samo da pretpostavimo količinu mržnje koja je potrebna da bi neko upucao nekoga osam puta. No, ni to nije bilo dovoljno za Muhameda. Van Gog je, ipak, bio ateista, bezbožnik, protivnik Velikog Alaha. Muhamed je potom prišao beživotnom telu ovog jadnog čoveka i prerezao mu grkljan. Ni to nije bilo dovoljno. Nastavio je da kolje i da kolje, te je skoro odrubio glavu ovom nesrećnom ljudskom biću. Čak ni to nije bilo dovoljno za Muhameda, ne! Naposletku je zabio čak dva noža u Teov grudni koš! Jednim od noževa je čak i „prikačio“ poruku kojom preti istom sudbinom Ajan Hirsi Ali, ženi iz Somalije koja je dobila azil u Holandiji kada je pobegla iz svoje rodne zemlje u kojoj se ženama odsecaju klitorisi. Danas je Ali žestok protivnik islama, a Muhamedu se, izgleda, činilo da je sasvim u redu odseći nekome deo tela.

U Nemačkoj se, otprilike u isto vreme, desilo sledeće. Muž je tukao ženu, ova ga je tužila, došli su na sud… Kako je na ovu normalnu situaciju reagovao sudija? Šta je uradio? Ništa! Zašto? Zato što je to muslimanska porodica, a po toj religiji, muškarac ima potpuno pravo da tuče ženu! Jednim potezom ovaj nazovi-sudija uveo je, tako, šerijat u jednu sekularnu državu. Sličnih priča ima svuda. U Holandiji danas ima više od dva miliona muslimana. Jedan češki umetnik je napravio briljantnu parodiju u Strazburu, napravivši maketu Holandije iz koje vire samo vrhovi minareta. U Ektonu, u zapadnom Londonu, čovek ponekad pomisli da je u Saudijskoj Arabiji, čisto zbog broja ljudi u religijskim muslimanskim nošnjama i žena kojima se i oči jedva vide.

Ono što je najstrašnije jeste činjenica da određeni broj pseudoliberala, koji smatraju kako je islam „potlačen“ u Evropi, te da svaku religiju treba tolerisati, često govore na način koji je kompletno uvredljiv kad je reč o sećanjima na sve žrtve ove religije. Najveći umovi sveta, od Karla Popera do Danijela Deneta, dokazali su nebrojeno puta koliko je opasno tolerisati besmislice, ali retko ko sluša genije. Desi se, doduše, da se neko ipak za slobodu od religije izbori, ali uglavnom iz pogrešnih razloga. Švajcarska je tako rešila da stane na put islamu, te je zabranjena izgradnja džamija. Ovaj potez, pak, pozdravljen je uglavnom od desničara i konzervativaca, kojima se ne sviđa islamski konzervativizam te žele neku svoju, hrišćansku varijantu. Zašto nije zabranjena izgradnja hrišćanskih crkava u isto vreme? Sličan je slučaj i sa Gertom Vildersom, konzervativnim holandskim političarem koji se svojski bori protiv islama, ali samo zato što ne voli strance i strane ideje.

Banalno rečeno, učiniti dobru stvar iz loših razloga nije dobro.

Autor je lingvista, magistar evropske kulture i odgovorni urednik žurnala Humanicus (www.humanicus.org)