Predizborni fast-fud

Srećko Šojić „junak naših dana“ posmatra sa svoje lađe kako selo gori dok se „baba“ neumorno češlja, sprovodeći postupak samoukidanja industrije. Nit se ko uzbuđuje, niti ko reaguje što poljoprivreda poslednja naša uzdanica izdiše, dok sve što je mlado i sposobno hoće što pre da pobegne i što više da se udalji odavde.

Kada je stanovništvo sve starije, a zaposlenih sve manje, sa tendencijom pogoršanja oba procesa priča o penzionom sistemu treba da bude razgovor o njegovoj održivosti. Nije pitanje da li će se usklađivati i na koji način, već da li će ih uopšte biti, i ako ih bude kolike mogu da bude. Dakle, kolike mogu, a kolike treba da budu. Zarade u tekstilu koje se vrte oko minimalne zarade ne izražavaju nivo potrebe radnika, već nivo mogućnosti. Kao što se zarade mogu povećati (ako se izuzme preraspodela putem kolektivnog ugovora) samo povećanjem prihoda i produktivnosti, tako i penzije mogu biti pristojne samo ako se povećaju prihodi fonda, a to je u direktnoj vezi sa stopom zaposlenosti. Sadašnja politikantska igrarija koja se svodi na licitiranje načina usklađivanja služi izbegavanju postavljanja pravih pitanja. Uostalom, a to se tako brzo zaboravlja, 2000. prosečna penzija bila je samo nekoliko procenata manja od prosečne zarade, a ni za jednu, ni za drugu nije se moglo ništa kupiti. Pri tom se takođe namerno i uporno prećutkuje da je prosečna starosna penzija (penzija ostvarena za pun radni staž) u vrlo pristojnom odnosu prema prosečnoj zaradi. U toj magli satkanoj od prećutkivanja i izbegavanja društvo tumara ne razumejući pravu prirodu problema zbog čega se i ne počinje sa njegovim rešavanjem. Prethodni, manje-više uspešni pokušaji da se uhvatimo u koštac sa problemom anulirani su (srećom još uvek ne u najbitnijim elementima) provalom demagoškog pristupa čiji je mehanizam uvek isti, a svodi se na izdavanje čekova bez pokrića. Ako se, i ako će se, što je neizbežno, u decenijama koje dolaze neporekidno povećavati broj korisnika (penzionera), onda se sve svodi na pitanje hoće li se i može li se povećati broj osiguranika (zaposlenih). U vremenu koje dolazi, razvijaće se još neki mehanizmi u ovoj oblasti (dobrovoljlni penzioni kapitalni fondovi, možda jednog dana i obavezni dodatni kapitalni fondovi), ali osnovni problem će trajno ostati odnos broja korisnika i broja osiguranika.

Tako se pitanje zapošljavanja kao prostorom za odgovor na probleme penzionog sistema proširuje diskusijom o potrebi promene demografskih kretanja u Srbiji. Otud je sprovođenje odgovarajuće populacione politike zapravo pitanje svih pitanja. Kada se mnogo više umire nego što se rađa, nestaje, kako bi se to moderno i ružno reklo, ljudski resurs. Kada je tog „resursa“ sve manje, cinici bi rekli, smanjiće se i problem nezaposlenosti (nema ko da bude nezaposlen, zato što nikoga i nema), ali stvarno se događa izumiranje zajednice koja ostajući bez vitalnih nagona traje po inerciji imitirajući život. Ako bi ujutru počelo da se radi ono što treba, mi bi za nekoliko decenija mogli doći do toga da se makar broj stanovnika više ne smanjuje i da se starosna sruktura popravi.

Neki papiri o tome šta bi trebalo da radimo postoje, ali se u vezi toga, kao i u vezi mnogih drugih usvojenih planova ništa ne radi. Zaokupljeni očuvanjem vlasti i računanjem vremena od izbora do izbora (tu se umeću i česti lokalni izbori), ili i kraće, svaka tema čije se rešenje nalazi iza izbornog horizonta gubi na značaju, zanemaruje se i zaboravlja. Ako je za popravljanje stanja u određenoj oblasti potrebno više decenija, time se ne vredi ni baviti. Ako su vesti loše, valja „ubiti“ glasnika. A kroz 20, 30 ili 40 godina ionako nećemo biti tu, pa zašto bi se uopšte time bavili. Mi smo sad tu, a sledeća godina je predizborna. To je sve. Valja pričati o usklađivanju penzija sa zaradama, o nekom autoputu i koridoru, to uvaljati u medijsku prezlu i spremati na tihoj vatri. U masu koja se krčka ubaciti poneki kredit, malo EU, SAD i Rusije uz nesvrstanu zapršku i eto fast-fuda koji je ukusan, nezdrav i posle konzumacije se brzo ogladni. Ali gde je tu pravi život.

Autor je bivši ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku