Jedan od osnovnih mitova naše ere jeste da je globalizacija osudila nacionalnu državu na beznačajnost. Globalna finansijska kriza srušila je ovaj mit. Ko je spasio banke, omogućio likvidnost, uveo fiskalne stimulanse i obezbedio zaštitne mreže za nezaposlene da bi osujetio katastrofu što se ubrzavala?
Ko menja pravila o nadzoru i regulaciji finansijskog tržišta da bi sprečio ponovnu krizu? Ko snosi lavovski deo krivice za sve što krene pogrešnim putem? Odgovor je uvek isti: nacionalne vlade. G-20, Međunarodni monetarni fond i Bazelski komitet za superviziju banaka u najvećoj meri imaju sporednu ulogu.
Ipak, mada nacionalna država preživljava, njena reputacija je veoma poljuljana. Intelektualni napadi na nju imaju dva oblika. Prvo, kritike upućuju ekonomisti koji vlade vide kao prepreku za slobodniji protok roba, kapitala i ljudi širom sveta. Sprečite domaće kreatore političkih odluka da se upliću sa svojim regulacijama i barijerama, kažu oni, i globalna tržišta će se starati sama o sebi, u procesu uspostavljanja usaglašenije i efikasnije svetske ekonomije.
Ali, ko će odrediti tržišna pravila i regulacije, ako ne nacionalne države? Laissez-faire je recept za nove finansijske krize i snažnije političke reakcije. Štaviše, to bi zahtevalo prepuštanje ekonomske politike međunarodnim tehnokratama, već izolovanim od posledica politike – stav koji ozbiljno ograničava demokratiju i političku odgovornost.
Ukratko, laissez-faire i međunarodna tehnokratija ne predstavljaju ubedljivu alternativu nacionalnoj državi. Zaista, erozija nacionalne države u krajnjoj liniji ne donosi nikakvu korist globalnim tržištima sve dok ne budu uspostavljeni održivi mehanizmi globalnog upravljanja.
Pre nekoliko godina, sprovedena je Svetska studija vrednosti u kojoj su ispitanici u velikom broju država odgovorali na pitanja o privrženosti svojim lokalnim zajednicama, svojim nacijama i svetu u celini. Ne iznenađuje podatak da je broj onih koji su doživljavali sebe kao građane nacionalnih država umnogome prevazišao broj onih koji su sebe smatrali građanima sveta. Ali, upadljivo je bilo to da je nacionalni identitet bacio u zasenak čak i lokalne identitete u Sjedinjenim Državama, Evropi, Indiji, Kini i mnogim drugim regionima.
Ista istraživanja pokazuju da su mlađi ljudi, visokoobrazovani i oni koji sebe smatraju višom klasom skloniji tome da sebe dovedu u vezu sa svetom. Ipak, teško je pronaći bilo koji demografski segment gde je privrženost globalnoj zajednici snažnija od privrženosti državi.
Uprkos velikom padu troškova transporta i komunikacije, geografija time nije izbrisana. Ekonomska, društvena i politička aktivnost ostaju grupisane na osnovu sklonosti, potreba i istorijskih putanja koje variraju širom globusa.
Geografska udaljenost ostaje podjednako snažna determinanta ekonomske razmene kao što je bila pre pola veka. Čak i internet, ispostavlja se, nije tako bezgraničan kao što se čini: jedna studija pokazala je da su Amerikanci daleko skloniji tome da posete veb sajtove iz država koji su im fizički blizu nego iz udaljenih, bez obzira na jezik, prihod ili druge faktore.
Nevolja je u tome što smo i dalje u vlasti mita o padu nacionalne države. Politički lideri tvrde da su nemoćni, intelektualci osmišljavaju neubedljive sheme o globalnom upravljanju, a gubitnici sve više krive imigrante ili uvoz. Pomenite samo ponovno snaženje nacionalne države, i respektabilni ljudi će okrenuti glavu, kao da je neko predložio oživljavanje kuge.
Zasigurno, geografija privrženosti i identiteta nije fiksirana, već se menjala tokom istorije. To znači da ne treba potpuno odbaciti mogućnost da će se istinska globalna svest razviti u budućnosti, uporedo s transnacionalnim političkim zajednicama.
Ali, današnje izazove ne mogu da prevaziđu institucije koje (još) ne postoje. Za sada, ljudi i dalje moraju da traže rešenja od svojih nacionalnih vlada, koje ostaju najveća nada za kolektivnu akciju. Nacionalna država možda predstavlja relikviju koju nam je zaveštala Francuska revolucija, ali ona je sve što imamo.
Autor je profesor međunarodne političke ekonomije na Univerzitetu Harvard, napisao je delo Paradoks globalizacije: Demokratija i budućnost svetske ekonomije
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
