Samoubistvo „oblaka u pantalonama“

Palata je izgrađena u ranim tridesetim kao prebivalište više klase sovjetske elite: visoke partijske vođe, vladine ministre, oficire vojske i policije, glumce, pisce, umetnike i uopšte, za sve koje je sovjetski sistem smatrao svojim herojima. To nije bio samo kompleks sa stanovima, nego je to bio grad unutar grada. U njemu je pored 505 stanova, bila pošta, telegraf, banka, praonice, prodavnica, saloni lepote, restoran, škola, dečiji vrtić, zdravstveni centar i bioskop. U stanovima je bilo tople tekuće vode i telefona, što je bilo nezamislivo za većinu stanovnika Moskve. Zgrada je tamna, mada su prvobitni planovi bili da bude bela ili roze. Onda su arhitekte shvatile da je ona u blizini fabričkih dimnjaka koji bi brzo njenu pastelnu boju pretvorili u sivu, tako da je nađen kompromis: zgrada je okrečena u sivo kako se ne bi razlikovala od okoline. Bila je, ipak, okružena cvećem i fontanama.

Iz ovih stanova gde je živela ova komunistička nomenklatura sa porodicama, stotine najviših rukovodilaca nestajali su preko noći i završavali u tamnicama ili Gulazima. Danas se na celoj zgradi nalaze spomen ploče, uglavnom posvećene onima koji su završili na Staljinovim gubilištima, a zgrada je pod zaštitom države. Sa druge strane, u Barsenjevskoj ulici nalazi se pozorište i Klub novinara, kao i spomen ploča piscu Juriju Valentinoviču Trifonovu koji je događaje iz ovih zgrada opisao u svom čuvenom romanu „Dom na naberežnoj“, što je postalo drugo ime celog kompleksa.

Dve zvezde

U zgradi i danas postoji pozorište, na uglu u Ulici Serafimoviča nalazi se bioskop „Udarnik“, zatim slede pošta i veliki supermarket, salon lepote, kozmetički centar i centar za kvarcovanje „Safir“. One u neku ruku, ilustruju ono što preživljava celo postsovjetsko društvo, borbu između komunističke prošlosti i kapitalističke tranzicije. Supermarketom rukovodi zapadna multinacionalna kompanija, a na vrhu zgrade okreće se zvezda. Samo, sada to nije boljševička ili komunistička petokraka, nego simbol superiorne i prestižne nemačke auto – kompanije „Mercedes“. Zamena simbola i na taj način pokazuje ko je trijumfovao i čiji je spomenik na vrhu komunističkog postamenta iz prošlosti.

U ovoj zgradi okončava se u tragičnoj realnosti čuvena lirska i romantična poema Vladimira Majakovskog „Oblak u pantalonama“. Najromantičnija priča u vezi sa istorijom zgrade, to je priča o „Đokondi“, Mariji Denisovoj u koju je bio zaljubljen mladi Vladimir Majakovski. „Doći ću u četiri“, rekla je Marija u čuvenoj poemi „Oblak u pantalonama“. „I viknuo sam njeno ime Maarijaa!“, piše Majakovski. Upravo je ona, koja je mnogo kasnije, 1944. oduzela sebi život u zgradi u stanu 505 u 25. ulazu, bacajući se sa balkona poslednjeg,10. sprata, „razgorela u pesniku vatru srca“ u Odesi 1913. To je ona koja „nije došla u četiri“. Ona se udala, kako je i navedeno u stihovima poeme, ratovala, postala vajar, otišla u Švajcarsku, rodila kćerku, vratila se, udala za zamenika ministra odbrane Šćadenka, opet se razvela i doselila se u Zgradu na obali. Njena skulptura „Spomenik ženama građanskog rata“ stajala je kod fontane u trećem dvorištu. On je nju ovekovečio u poemi, a ona njega u dve skulpture. Sami sebi su oduzeli život – on 1930, a ona 1944. godine.

U bivšim prostorijama koje su rezervisane za čuvare u prizemlju, nalazi se mali muzej koji je posvećen ovoj zgradi i njenim stanovnicima. On je otvoren samo popodne tokom nedelje. Ispod zgrade nalaze se i podzemni hodnici. Neki od njih postoje još od vremana Ivana Groznog. Oni počinju od crkve Svetog Nikole na Bersonjevki. Ispod zgrade prolazi i čuveni „metro 2“ za posebno važne osobe. Taj metro ima samo tri stanice.

Život kao lift

Život tih ljudi u Staljinovom sistemu bio je tih godina sličan liftu: išao je sve više i više, do samog vrha, a onda se odjednom sunovratio na dole, bez ikakve nade da bi taj pad mogao da bude sprečen ili zaustavljen. Procenjuje se da je jedna trećina stanovnika palate, njih oko 700, bile žrtve Staljinovih čisti, a da je polovina od njih streljana.

Muzej ima samo dve sobe. Prva soba je mala izložba izgradnje zgrade i njenog arhitekte, kao i fotografija stanovnika zgrade, uključujući i Staljinovu porodicu, odnosno njegova porodica iz drugog braka sa Alilujevnom, kćerka Svetlana i sin Vasilij. Živela je tu i majka Staljinovog naslednika Nikite Hruščova koji je vodio proces destaljinizacije. Na zidovima su okačene fotografije i spiskovi poznatih stanovnika zgrade koji su završili kao Staljinove žrtve. Druga soba je rekonstrukcija jednog stana iz tog vremena u kojem se nalazi originalni krevet koji je dizajnirao sam athitekta zgrade, kolekcija nameštaja i drugi predmeti koje su poklonili stanovnici zgrade. Nameštaj u svim stanovima je bio isti, tipski i težak.

Ponos antikomunista

Ovaj muzej nije samo po tome neobičan. Na neki način, njime se ponose antikomunisti i antiboljševici, mada ga neguju potomci staljinističke elite. Za kritičare Staljinovog vremena, ova zgrada je dokaz da je to sistem u kojem nije bilo nevinih ili u najmanju ruku, onih koji nisu bili odgovorni za stvaranje sistema koji je i same njih uništio. Oni tvrde da ovakav muzej ne može da izazove osećanje velikih tragedija čije žrtve su nepravedno patile ili okončale život, ne poput osećanja u Aušvicu, Buhenvaldu ili Treblinki. Ili na Piskarevskom groblju braniocima Lenjigrada. „Ovo je podsećanje na sistem koji uništava one koji su ga sami stvarali i gradili. Teško je reći da su sve žrtve bili denuncijanti koji su potkazivali svoje susede ili da su imali krvave ruke, ali budući da su smatrani najzaslužnijim za uspostavljanje sistema, njihova žrtva pre je osveta njihovog dela, nego stradanje bespomoćnog i nedužnog čoveka“, pišu novinari ruskih medija.

– Poset muzeju podsetila me je na klasičnu pripovetku Artura Kestlera, piše jedan posetilac. „Kada je bivši monarhista shvatio da je njegov sused u ćeliji niko drugi nego njegov islednik Rubašov, oduševljeno je počeo da tapše po zidu: Bravo! Vukovi su počeli da jedu jedni druge“. Možda nisu bili krivi za ono za šta su optuženi, ali nisu bili nedužni. Na ovom mestu nema herojstva. Nema ni saosećanja sa žrtvama. Osim razmišljanja o okrutnosti sistema i okrutnosti vlasti. Ovo mesto, zapravo, opominje ljude koji su u vlasi i na vlasti da paze kakav sistem prave jer i oni sami uvek mogu da postanu žrtve svoga dela, ukoliko njihov sistem od velikog broja ljudi čini žrtve“, zaključuje on.

Sveopšte ćutanje

– Mi smo sve znali, ali su svi ćutali. Bilo je nemoguće da se govori o tome šta se događa, jer su svi osluškivali i prijavljivali jedni druge. Ljudi su nestajali, a mi nismo ništa govorili, svedoči 75-godišnja Ana Lebonova koja je sada kustos muzeja, a i sama je provela detinjstvo u ovim zgradama. Jedan od stanovnika je i Miša Litvinov, sin Staljinovog ministra spoljnih poslova Maksima Litvinova. Miša se seća da je njegov otac spavao s pištoljem pod jastukom, čekajući lupanje na vratima.

Danas je ova zgrada prvoklasna nekretnina sa stanovima koji koštaju stotine hiljada dolara. Moskovska nova elita i bogati zapadnjaci su među vlasnicima. Za neke od njih, to je pitanje prestiža – da nađu skrivene ličnosti koje su živele u njihovim stanovima. Za druge, to je razlog da osveštavaju stanove pozivajući sveštenike da ih očiste od zla. Neki nastavnici dovode i đake u muzej. Olga je zapanjena koliko malo oni znaju o tom vremenu. „Ova strašna televizija ubija njihov razum. Generacije koje rastu uz sadašnju televiziju nije briga za to. Oni su sasvim ravnodušni“, kaže Olga Trifonova.