Socijalizam je, nažalost, je bio bolji

Kada budu razumeli važnu činjenicu da nisu Srbi već su zaposleni, i da je to prva stvar u njihovom identitetu, njihov položaj počeće da se menja na bolje. Kada budu zaista shvatili da su radnici a ne Srbi, napraviće istinske sindikate, a u Srbiji će se stvoriti mogućnost za pojavu prave levice- kaže za Danas Đokica Jovanović, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Jovanović je bio jedan od učesnika nedavne konferencije „Izazovi i perspektive savremene levice u Srbiji“, koja je, prema nekim procenama, jedan od najozbiljnijih skupova na ovu temu u njenoj novijoj istoriji. U organizaciji nemačke fondacije Fridrih Ebert, u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju, govorili su pored ostalih i Latinka Perović, Zagorka Golubović, Nebojša Popov, Srećko Mihailović, Zoran Stojiljković, Miljenko Dereta i Svetlana Slapšak. Skup je „overen“ zbornikom radova, posvećen krizi i budućnosti levice u Srbiji i svetu, koji su priredili sociolozi Ivica Mladenović i Milena Timotijević, inače bivši studenti našeg sagovornika.

„Vlasnik“ ste stanovišta da je levica u bivšoj Jugoslaviji zapravo bila- boljševizam. Pri tom, smatrate da je (pre)dugo praktikovanje levice kroz boljševičku varijantu jedan od osnovnih razloga za njeno zamiranje na globalnom planu.

– Zapravo, boljševizam je praktikovan u Sovjetskom Savezu i istočnom bloku, a u SFRJ je na delu bio neoboljševizam. Uz sve mane koje je imao, jugoslovenski samoupravni socijalizam bio je društvo u kojem su radnici mogli da odlučuju kao nikada do tada. Nikada u istoriji, ni u SSSR-u, ni na Zapadu, radnici nisu imali toliku mogućnost odlučivanja o ekonomiji, finansijama, poslovanju svoje firme.

Ipak, dugogodišnje praktikovanje boljševizma jeste jedan od osnovnih razloga za skrajnutost levice na globalnom planu. Moćni Sovjetski Savez dugo je imao monopol na ideju socijalizma. Takav boljševički poredak je u ideološkom smislu predstavljan kao jedina leva ideja i jedini socijalizam koji nema alternativu. Napravljen je i kompaktni ideološki blok, koji je ušao u hladni rat sa drugim blokom, predvođenim Amerikom, koja je takođe nastojala da pokaže da nema drugog kapitalizma osim njenog, mada je postojao, na primer, dobro poznati kapitalizam skandinavskog tipa. Sam Staljin je, recimo, povukao niz konkretnih poteza kako bi uništio ili oslabio druge socijalističke i leve pokrete koje je, uzgred, smatrao neprijateljskim. Na primer, naredio je nemačkim komunistima da budu protiv socijaldemokrata, a da sarađuju sa Hitlerovim nacistima. Ili je obustavio vojnu pomoć protivnicima Frankovog režima u građanskom ratu u Španiji…

– Dakle, ono ono što je bila moguća leva alternativa kapitalizmu nije uništio kapitalizam, već boljševizam. Boljševizam u istočnom bloku, Sovjetskom Savezu, pa i u bivšoj Jugoslaviji bio je krut, monolitan i neupitan, pa samim tim i veoma nevitalan. On nije dozvoljavao da bilo ko dovodi u pitanje njegove paradigme. Zato svoje kritičare i protivnike strelja, šalje u Sibir i na Goli otok ili ekskomunicira.

Zašto je levica „utihnula“ i u Evropi gde je umela da bude ozbiljna politička snaga?

– Autentična evropska levica danas je „zaglavljena“ na sredokraći između kapitalizma i socijalizma. U želji da se emancipuje od teškog staljinističkog nasleđa, a u nemogućnosti da se potpuno prikloni trijumfujućem kapitalizmu, požurila je „trećim putem“ i zabasala u neoliberalni zabran. Zato britanski laburisti, francuski socijalisti i socijaldemokrate predstavljaju pseudoevicu, a u stvari desnica. Ali, ne bi trebalo izgubiti iz vida da je Zapad dospeo u ekonomsku krizu kada je „izgubio“ svoju levicu. Evropa je, recimo, doživela ekonomski bum 70-ih i 80-ih godina, u vreme evrokuminizma, čija su okosnica bile francusksa i italijanska komunistička partija. Zašto? Zato što je evrokumunizam bio na braniku razorne kritike kapitalističke eksploatacije. Tada kapitalizam nije mogao da „radi šta je hteo“. Nije mogao mnogo da eksploatiše nego je morao mnogo da investira. A kada se dešava gola eksploatacija imate pad, a kada se dešavaju investicije imate rast.

Ima li levice u današnjoj Srbiji?

– U Srbiji definitivno ne postoji levica. Nema je ni na političkom, ni na sindikalnom nivou. Ne postoji zato što su Sine Qua Non levice univerzalne i kosmopolitske vrednosti. Čim takve vrednosti „ustupe“ mesto nacionalizmu levica nužno postaje desnica. Kada su se takve vrednosti povukle pred nacionalizmom u republikama bivše Jugoslavije došlo je do rata. Pri tom je taj rat bio samo dimna zavesa i politički paravan za jednu krajnje prozaičnu stvar: abnormalnu pljačku društvene svojine i svega postojećeg, na korist vodećih multibogataša i političara u svim republikama

A posle rata, u procesu tranzicije, u Srbiji su odbačene sve valjane tekovine jugoslovenske levice. Odbačeni su besplatno školstvo i zdravstvo, socijalna politika, ravnopravnost građana i otvorenost prema svetu. Preuzeto je, međutim, kompletno negativno nasleđe, među kojim i nacionalisticki diskurs, mitsko-podanicki odnos prema partijskim šefovima ili palanački pseudokonzervativizam. Nekada je postojao jedan kult ličnosti, sada postoji mnoštvo partijskih kultova ličnosti. Korupcija i pljačka su u velikoj meri prevazišle korupciju i pljačku u bivšoj Jugoslaviji. Radnici koji su nekada gradili vikendice i išli na more danas štrajkuju glađu ili se sakate. Misle da će na taj način izazvati solidarnost svoje države i poslodavaca, ali u Srbiji solidarnost ne postoji, Vlada i slučajni prolaznici na njih uglavnom gledaju kao na „cirkus“. Šovinizam, fašizam i nacizam postale su svakodnevne pojave. Na žalost, socijalizam je bio bolji.

U vladajućoj SPS sada ponovo tvrde da su oni nova i moderna levica. Čak se verbalno odriču i nekadašnjih velikih nacionalnih ideja ili „heroja“.

– SPS uopšte nije levica. Nije levica zbog nasleđa koje nije levičarsko već je ekstremno desničarsko. Ta partija već par decenija praktikuje politiku i ideologiju ekstremne naci-šovinističke i klerikalne desnice. Proizvodila je i podržavala nacionalizam i šovinizam, počinjala je i gubila balkanske imperijalne ratove, sledbenici njene politike počinili su najteže ratne zločine posle Drugog svetskog rata. U vreme espeeskovske vladavine ubistva, kriminal, nasilje i korupcija postali su folklorna „zabava“. Građani Srbije su dirigovanomom galopirajućom inflacijom temeljno opljačkani, proizvedena je skoro najviša stopa nezaposlenosti u Evropi, kao i novobogataški pljaškaški sloj. Sa SPS-om je krenulo drastično raslojavanje društva i divlji, lopovski kapitalizam. Osim toga, SPS je i dalje nacionalistička stranka, bez obzira što se povremeno udalji od nacionalističke retorike, što automatski znači da nije levica. Da je levica ne bi se vezivala za etnos, nego za stalež, odnosno sve one koji žive od svog rada. Levici ne pripada ni DS, koja je zajedno sa DSS, prilično pedatni i dosledni sukcesor espeosovske politike.

Da li u takvoj situaciji levica u Srbiji uopšte ima nekakvu budućnost?

– Levica u Srbiji ima sjajnu budućnost… ako bude formirana.

Crkva protiv naroda

– Za sunovrat našeg društva izuzetno je odgovorna i crkva, bilo da je reč o pravoslavoj, katoličkoj ili islamskoj religiji. Ne treba zataškavati činjenicu da je SPC odgovorna za promovisanje rata. Njeni sveštenici su tokom rata blagosiljali one koji su ubijali i pljačkali, a nedavno, na Svetski dan borbe protiv fašizma, držali molitvu za srpske fašiste Nedića i Ljotića. Osim toga, sve crkve na ovim prostorima su svojim delovanjem promovisale ideju antikomunizma. I kad god su govorile protiv komunizma govorile su zapravo protiv ljudi koji žive od svog rada, odnosno protiv svoje pastve. Najzad, sve crkve manje ili više žive u besmislenom luksuzu, što religija ne promoviše. Gde je ta karitativna funcija SPS, na primer? Zašto SPC ne da stipendije deci koja ne studiraju teologiju već su, recimo, izuzetni matematičatri? Zašto ne pomognu nekim romskim ili porodicama radnika koji su ostali bez posla? Zašto ne pokazuju čovekoljublje tako što će otići tamo gde ljudi najviše pate, u izbegličke kampove ili među radnike koji štrajkuju glađu?- pita Đokica Jovanović.