Srbija jedina u regionu nema podatke o broju poginulih u ratovima devedesetih

– U ratovima devedesetih poginulo je mnogo ljudi. U prvom talasu poginulih bili su i vojnici na odsluženju redovnog vojnog roka, dakle, mladići od osamnaest i devetnaest godina. Kada su napadi na kasarne počeli, mnogi od njih nisu bili prošli ni vojnu obuku. Oni se jednostavno nigde ne pominju, jer ne odgovara nijednoj strani da kaže da su oni bili njihove prve i najlakše mete ili pak njihove prve isturene oružane snage kojima se najlakše komandovalo političkim odlukama. Realno posmatrano, to su bila takoreći deca i sasvim sigurno nepripremljeni za rat. To je bila generacija koja je odrasla u miru, koja nije znala za rat. Za mnoge od njih situacija u kojoj su se odjednom našli i u kojoj su mnogi i izgubili živote morala je izgledati kao da se nalaze u sred ludnice. Mnogo je lakše sačuvati sećanje na njih kao na okupatorsku JNA, ili ih jednostavno zaboraviti, nego suočiti se sa sopstvenom prošlošću – kaže Nada Sekulić na početku razgovora.

Na kojim izvorima ste zasnovali istraživanje?

– Važan izvor su podaci Ministarstva za socijalni rad i boračka pitanja. Reč je o originalnim spiskovima korisnika porodične invalidnine, s tim što su korisnici to pravo stekli na osnovu učestvovanja i pogibije člana porodice u oružanim akcijama u periodu 1991. do kraja 1995. godine, odnosno do 1999. (korišćena su dva spiska) To je bio moj jedini legitiman i sasvim javan i zbirni izvor za procenu minimalnog broja ljudi koji su poginuli. Ovaj broj ne prikazuje realan broj poginulih, već samo onaj broj koji je država priznala. 2000. godine bilo je 3507 korisnika porodične invalidnine (ovo se odnosi na članove porodica koji koriste invalidninu), odnosno, 2007 „osnovnih korisnika“ (odnosi se na poginule na osnovu kojih se stiče pravo). Dakle, država je priznala smrt 2007 ljudi u svojim oružanim snagama. Međutim, realno taj broj je mnogo veći, to nije nikakava tajna. Zvanični podaci okolnih država (bivših republika) ukazuju da je broj poginulih u oružanim sukobima u tim državama tadašnjim republikama bio mnogo viši. Npr. prema podacima Boračke organizacije Republike Srpske iz 2004. oko 23 000 ljudi poginulo je u sastavu VRS u periodu od 1992. do kraja 1995. Prema podacima ekspertske grupe UN do kraja 1992. samo na teritoriji Hrvatske poginulo je više od 16 000 ljudi (ovo se odnosi na pripadnike svih etničkih grupa). Prema podacima Hrvatskog ureda za zatočene i nestale, do akcije Oluja poginulo je 6790 pripadnika hrvatskih oružanih snaga. Dakle, podaci Ministarstva za socijalna i boračka pitanja pomažu da se utvrdi samo donja linija procene o poginulima koji su državljani Republike Srbije, a ne i realno stanje.

Da li ste koristili još neke izvore?

– Koristila sam i neke podatke Ministarstva odbrane koji ne predstavljaju vojnu tajnu, ali nisu bili prezentovani javnosti, kao i liste poginulih i ranjenih u okviru evidencije Prve armijske oblasti za 1991. i deo 1992. godine, dakle, u periodu dok je postojala JNA. Podaci Ministarstva odbrane (Zbirni pregled zarobljenih, uhapšenih, nestalih, ranjenih, poginulih i umrlih pripadnika JNA u oružanim sukobima do 19.05.1992) pokazuju da je najmanje 2 141 lice nedvosmisleno poginulo samo 1991-1992. godine u oružanim akcijama u sastavu JNA. Naročito značajnim smatram spiskove prijema poginulih na VMA u periodu 1991-1993. Tih lista ima ukupno 1248 i obuhvataju period od kraja avgusta 1991. do kraja 1993. Imajući u vidu da je u navedenom periodu VMA predstavljala ključnu instituciju za prijem poginulih u Srbiji, podaci dobijeni na osnovu ovih lista mogu se smatrati izuzetno važnim i reprezentativnim izvorom.

Šta ste iz tih lista saznali?

– Pre svega, na osnovu njih se jasno može rekonstruisati gde se i kada najviše ginulo. Posmatrano po mestima pogibije, najviše lica sa lista poginulo je u Vukovaru, a zatim u Bosanskom Brodu i u Sarajevu. U 11.5% slučajeva nije navedeno mesto pogibije. Posmatrano po regionima, najviše osoba je poginulo u istočnom delu Hrvatske (Tenje, Nemci, Orolik, Mirkovci, Borovo, Dalj, Tovarnik, Negoslavci itd. – 18.2%) i u jugoistočnom delu Bosne (Sarajevo, Pale, Foča, Visoko, Trnovo, Ilijaš itd. – 5.2%). Najveći broj je poginuo u oktobru i novembru 1991. godine i u maju 1992, u toku međunarodnog priznavanja Bosne i Hercegovine. Tada dolazi do intenzivnih oružanih borbi vezanih za cepanje Bosne i Hercegovine na tri dela, a tada se formira i SRJ.

Među poginulima najviše ima vojnika na odsluženju vojnog roka (20.5%), dobrovoljaca (14.3%), zatim rezervista (12.3%), aktivnih vojnih lica (9.7%), TO (8.7%) i civila (2.4%). Vojni status nije specifikovan u 31.3% slučajeva (rubrika je ostala nepopunjena), a veoma mali broj čine tela pripadnika oružanih snaga hrvatske ili muslimanske strane.

U znatnom broju slučajeva (28%) vojna pošta poginulog je nepoznata, a u velikom broju slučajeva nije precizno formulisana. Ovaj podatak sam po sebi ukazuje na znatan stepen dezorganizacije unutar same vojske. U toku transporta tela često je dolazilo do gubljenja traga, ne samo o vojnoj pošti, već i o samom identitetu poginule osobe. Na identifikacionim listovima ukupno ima 6.25% neidentifikovanih lica. Jedan od najznačajnijih podataka odnosio se na starosnu strukturu poginulih. Reč je o izrazito mladoj populaciji. Čak 43% poginulih nisu imali više od 23 godine u momentu pogibije, a 16.2% nisu imali više od 20 godina.

Da li je bilo moguće utvrditi kojim socijalnim slojevima pripadaju poginuli?

– Na osnovu ovih listi sa VMA to nije moguće utvrditi, ali iz podataka Ministarstva za socijalni rad i boračka pitanja moguće je napraviti neke procene. Ti podaci jasno pokazuju ko je platio cenu ratnog haosa.

Podaci o izvorima prihoda korisnika potvrđuju da je reč o socijalno nižim slojevima društva. Na nivou cele Srbije, među korisnicima porodične invalidnine 2000. godine (pravo na porodičnu invalidninu nije uslovljeno imovinskim stanjem) u radnom odnosu bilo je 19.44%, penziju je primalo 19.53%, prihode od poljoprivrede imalo je 7.79%, a najveći broj je osnovne prihode sticao na osnovu socijalnih primanja (39.64%).

U ovom pogledu je važan i stepen obrazovanja. Najveći broj korisnika porodične invalidnine ima niže stručno obrazovanje (24.2%), a najmanji broj među njima čine visoko obrazovani (1.74%).

Da li ste videli sve liste poginulih koji su dopremljeni na VMA?

– Da. Mada te liste i dalje nisu zvaničan podatak. To pokriva period 1991-1992. Posle toga se broj poginulih smanjuje i ne vidi se gde su poginuli. Jer od maja 1992. Jugoslavije više nema, pa vojnici iz Srbije i Crne Gore zvanično nemaju pravo da budu van teritorije Srbije. U 1993. ne možete više jasno da pratite podatke.

Da li ste došli do podataka o poginulim dobrovoljcima?

– Ko je tu dobrovoljac vrlo je relativan pojam. Neki su bili deo tadašnje teritorijalne odbrane. Ljudi koji nisu bili zahvaćeni neposredno ratnim okolnostima ponekad teritorijalce smatraju dobrovoljcima. U suštini, to je bilo domicilno stanovništvo među kojim većina nije imala mnogo izbora jednom kad se rat zahuktao. Iz intervjua sa ratnim invalidima saznajemo da je ogromna većina u rat otišla zato što su bili mobilisani. Ne samo da u vojnim knjižicama piše da ih šalju na vojnu vežbu, već su mnogi stvarno i misili da idu na vojnu vežbu ili nešto tome slično, ne znajući šta ih zapravo očekuje, kakav pokolj i haos. Posle toga im je u vojne knjižice upisano da su bili dobrovoljci. To su nedopustive stvari i ukazuju na ogromne propuste države prema sopstvenim građanima. Naša država je i danas jedina država u regionu koja nema ni okvirne podatke o broju poginulih u ratovima devedesetih. Bukvalno jedina. Reč je, međutim, o obavezi države koja ne zastareva.

Šta ste utvrdili kad je reč o paravojskama i njihovim vojnicima i komandama?

– Iz razgovora sa ratnim vojnim invalidima saznajemo da je u ratnim situacijama na nekim ratištima bilo izuzetno puno korupcije. Na ratištu u Istočnoj Slavoniji bilo je puno krađa. Bez obzira na to što se zna da u svim ratovima postoje takve situacije, da nije vladao haos sigurno je da bi bilo mnogo manje žrtava. Sprega između države i takozvanih paravojnih formacija, koje uopšte nisu bile paravojne jer ih je velikim delom, pogotovo one „najelitnije“, zapravo država organizovala, bila je neverovatno jaka. Na osnovu svedočenja oficira koji su bili u tim područjima, naročito u Slavoniji, paravojne formacije su bile u poziciji da kontrolišu i oficire i celokupne lokalne zajednice na području gde su delovali bez mogućnosti da se na njih utiče. To nije bilo samo na početku rata, već se nastavilo i kasnije. Neki ljudi sa kojima sam razgovarala svedoče da su, nakon Oluje pošto su prebegli u Srbiju, bili hvatani od strane pripadnika paramilitarnih formacija i protiv svoje volje odvođeni na ratišta u Hrvatskoj. Nisu im dozvolili ni da se oproste od svojih porodica. Prevozili su ih u Istočnu Slavoniju u kamionima, isporučivali paravojnim formacijama na terenu, primoravali da prolaze novu obuku, pri čemu su neki bili izloženi i batinama i šutiranjima i svakojakim ponižavanjima.

Odakle Vam sve te informacije?

– Dobila sam ih od ratnih invalida i učesnika oružanih snaga radeći intervjue sa njima. Uradila sam između sedamdeset i osamdeset intervjua. Svi intervjui nisu ušli u knjigu. Svaki intervju je trajao po nekoliko sati. Često sam se sa intervjuisanim viđala po nekoliko puta. Obično se događalo da na početku čovek uopšte ne želi da priča. Svoju poziciju većina mojih sagovornika doživljava kao do te mere marginalizovanu da im ne ostaje društveni prostor u kome mogu bilo šta da artikulišu. Ratni vojni invalidi istovremeno su sumnjičavi da svako ko je zainteresovan za njih hoće da ih na ovaj ili onaj način iskoristi. Moje iskustvo je da kad jednom odluče da progovore, onda priča može da teče satima, sa gomilom detalja koji svedočenju daju autentičnost i uverljivost. Kada se sve te priče ukrste, postaje jasnije šta je značilo biti u ratu. To bi javnost u Srbiji morala da zna da nam se u budućnosti takve stvari ne bi ponovo desile.

Potresna svedočenja

– Ovo istraživanje sadrži i životne priče i razgovore koje sam vodila sa učesnicima rata i ratnim vojnim invalidima – kaže Nada Sekulić. – Jedan od mojih sagovornika bio je i oficir koji je u to vreme radio na VMA na prijemu i identifikaciji tela. „Sećam se“, ispričao mi je, „jednog dana stigla su dva helikoptera, unutra njih desetak-dvanaest mrtvih.. Tražio sam od dežurnog oficira da mi obezbedi da se oni prevezu s heliodroma do sudske medicine, ali niko nije reagovao. Šta sam mogao, naredio sam tehničaru da me prati i na leđima smo ih nas dvojica preneli. Radili smo tog dana, ne znam ni sam koliko… Počinjalo je od vozača – od njega smo uzimali sve podatke koje je imao o umrlom: ko je to. Tela su često bila u veoma lošem stanju. Tu je često bilo ogromnih problema, ko je to… Oni često pojma nemaju, npr. voze dva mrtva čoveka, ali ne znaju ništa o njima. Onda mi pokušavamo da nađemo te papire, tražimo po vrećama u kojima su tela, tih papira često nije bilo, ali trebalo bi da uz mrtvog bude poslat papir sa lekarskom dijagnozom, ako je negde prethodno primljen živ i lečen… Što se tiče identifikacionih dokumenata koje bi vojnici trebalo da imaju sa sobom – vojne knjižice, pločice, to ništa nije funkcionisalo…“

– Svedočenja tog oficira – nastavlja Nada Sekulić – o susretu sa roditeljima poginulih koji bi dolazili da identifikuju mrtve krajnje su potresna. Npr. jedna od tih priča odnosila se na mladića koji je zapravo bio ranjen, ali su roditeljima javili da je verovatno poginuo, tako da je otac došao da ga identifikuje. Ceo taj postupak je bio komplikovan i oficir sa kojim sam razgovarala ispričao je to sledećim rečima: „… Bio je to veliki nemar i maltretiranje porodica – neko im je tamo javio da im je dete poginulo, a taj ne zna ništa više, ni gde je, ni šta je u pitanju… I desilo se da sam ja tog dana uspeo negde da nađem tog mladića živog… Otac mi je govorio dok sam pokušavao da mu otkrijem trag „Da je meni samo da ga nađem, pa neka on meni nema ni ruke ni noge, ja ću njega držati u rukama…“. To je nešto strašno. Posle mi je doneo flašu rakije, prinudio me da to uzmem, tu domaću rakiju, rekavši mi: „Vi ste meni doneli sreću.“

Briga o invalidima nije uvažavanje Miloševićeve politike

Kako su zakoni rešili položaj ratnih vojnih invalida?

– Njihov položaj se još uvek reguliše u osnovi modifikacijama zakona koji je postojao nakon II svetskog rata. Zakon iz 1998. posebno reguliše status učesnika ovog rata, ali se zapravo nadograđuje na taj stari zakon. To su za ratne vojne invalide bili povoljni zakoni. Socijalistička Jugoslavija je valorizovala bol i telesno oštećenje koje su ljudi pretrpeli u ratu. U tome se svi odreda ratni invalidi slažu. Međutim, sa ratom iz devedesetih nastala je nova situacija, Srbija je u osnovi bila poražena strana, a broj invalida prema kojima bi država morala da ima obaveze naglo je porastao. Tako deo onoga što sleduje invalidima stoji samo na papiru, a procedure pomoću kojih se realizuju određena prava su komplikovane i nisu prilagođene mogućnostima kretanja invalida. Do danas nije napravljen novi zakon. Nacrt zakona je u proceduri više godina. Sve mere koje je država preduzimala u poređenju sa zakonom posle II svetskog rata vode smanjivanju pojedinih prava ratnih vojnih invalida.

Kod nas još uvek ne postoji svest o tome da uvažavanje ratnih vojnih invalida kroz društvenu brigu za njih, ispunjavanje obaveza prema njima i kolektivno sećanje nije uvažavanje politike Slobodana Miloševića i njegovih aspiracija, nego dug države prema sopstvenim građanima. Na primer, na sajtu Vojske, koji sam pratila, nema ni reči o ratnim vojnim invalidima kao da ova zemlja nije učestvovala u krvavim ratovima. Vojska bi morala da pokaže interes bar za decu poginulih i trajno oštećenih. Time što se predstavlja kao deideologizovana, vojska pokazuje samo koliko i danas robuje ideološkim nalozima sramno ćuteći o svojoj ne tako davnoj prošlosti.

Ponovljena stradanja

Nažalost, u istoriji Srbije enormna stradanja ljudi u mnogobrojnim ratovima se stalno ponavljaju. O njima se uglavnom govorilo kao o herojstvu srpskog naroda kad je u pitanju odbrana otadžbine. Međutim, nikada tako složene stvari kao što je rat ne zavise samo od nečijeg herojstva, a granice „otadžbine“ u krajnjoj liniji markira i određuje politika, pa se zapravo radilo o ratovima za različite otadžbine….. Da ne pominjem da ima i veoma različitih „heroja“.