Šta hoće Ivica Dačić?

Nedelju dana pre te izjave, beogradski dnevni list tradicionalno i višedecenijski naklonjen Rusiji objavio je ekskluzivno saznanje da je Dačić „naprasno“ otputovao u Moskvu u jeku pregovora o vladi. Ista priča ponovila se i ovih dana, samo što sa nešto dramatičnijom notom „po drugi put putuje u Moskvu“. Između dva putovanja, Dačić je na novinarsko pitanje da li postoji ruski pritisak na njega da formira vladu sa naprednjacima odgovorio kontra- pitanjem: „šta mislite da nema pritisaka sa druge strane?“. Posete nemaju veze sa formiranjem vlade, to su sastanci koji se planiraju od šest do 12 meseci unapred i Dačić mora da se drži tog plana, ukoliko želi da poštuje obaveze ugovorene sa stranim partnerima – objasnio je medijima Petar Škundrić, predstavnik stare garde socijalista, po definiciji tvrdolinijaške.

Nasedanje na trikove

Najmanje dve stvari ovde su sporne. Prva, kako je moguće da Dačić, iako u tehničkom mandatu, i dalje ministar policije i vicepremijer, može tek tako inkognito da putuje u Moskvu? Da, uz svu širinu slovenske duše, o tome nema zvaničnih vesti i saopštenja? Kada je, recimo, početkom aprila boravio u ruskoj prestonici, Dačić je sa ministrom za vanredne situacije Sergejom Šojguom dogovorio otvaranje Srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu i susreo se sa patrijarhom Kirilom, o čemu je javnost uredno i detaljno obaveštena. Ako posete nisu zvanične, da li je moguće da se Dačić tamo stvarno ovih dana sreo i sa Miloševićevom udovicom, uprkos njihovom dugogodišnjem političkom neprijateljstvu? Možda i sa osobom sa poternice Bogoljubom Karićem, sa kojom po prirodi resora bezbednosti na čijem je čelu ne bi trebalo da kontaktira, ali je nužno zbog političkih pregovora pošto je Karićeva stranka u koaliciji predsednika Tomislava Nikolića?

– Uveravam vas da nema nikakve komunikacije između Ivice Dačića i profesorke Marković, niti se ona meša u političke odnose u Srbiji. Ne nasedajte na trikove – kaže za Danas blizak prijatelj Mire Marković, koji tvrdi da se svakog dana sa njom čuje telefonom. On kategorično negira mogućnost susreta Dačića i Markovićeve i navodi da je ona okupirana pisanjem nove knjige.

Zanimljivo je da je za Danas o tome izbegao nešto da kaže i Aleksandar Vulin, koalicioni partner naprednjaka predsednika Nikolića. Vulin, koji je nekada u partiji Mire Marković JUL-u bio isto što i Ivica Dačić u SPS Slobodana Miloševića, nije direktno odbio da govori, ali se nije ni javio u rečeno vreme. A među osobama koje su poslednjih nedelja medijski „vaskrsnule“ iz bliske prošlošti je i nekadašnji jugoslovenski ambasador u Moskvi Borislav Milošević, brat pokojnog predsednika, koji je pružio utočište njegovoj porodici početkom dvehiljaditih. Novi predsednik mogao bi da amnestira Miru Marković i Marka Miloševića od sudskih postupaka koji se protiv njih vode u Srbiji, poručio je on preko časopisa Geopolitika. „Što se tiče amnestije – zašto da ne. Predsednik Nikolić time ne bi narušio interese zemlje. Naprotiv, to bi bilo pravedno. Možda se to ne bi svidelo uticajnom spoljnom faktoru. Taj faktor hoće permanentnu satanizaciju Slobodana Miloševića“, kaže Borislav Milošević. U Srbiji su inače, trenutno aktivna dva krivična postupka, jedan za šverc cigareta pred Specijalnim sudom, u kome su na optužnici Mira i Marko, a drugi za nezakonitu dodelu državnih stanova, gde se u odsustvu sudi i Markovićevoj za uticaj na dodelu stana dadilji unuka.

Pogled unazad

Ipak, odgovor na metafizičko pitanje koliko prošlost utiče na sadašnjost, odnosno ima li Slobe posle Miloševića, ne mora da bude isključivo potvrdan. Jer čak i da je tačno ono što je ispričao Milomir Marić – „bio sam glavni urednik magazina Duga, i pozvao sam desetoro najuspešnijih studenata sa Fakulteta političkih nauka, ponudivši im da se okušaju u novinarskom poslu. Među njima je prvi po ocenama nesporno bio Ivica Dačić. Izvanredno je počeo, iskakao je pismenošću i lepim stilom. No 1989. pozvala ga je Miloševićeva žena Mira Marković i uključila ga je u SPS. Odmila ga je zvala Šećerko“ – to ne znači da se prošlost ne da prevazići. Gde je sada tih ostalih devetoro studenata FPN, a dokle je stigao Dačić i da li je to mogao da uradi, a da ne prevaziđe prošlost?

Praktično, u prvim nedeljama posle petooktobarskog pada s vlasti porodice Milošević 2000, počela je borba za nasleđe, odnosno kontrolu nad njegovom partijom ili njenim ključnim delom. Prvi je istupio Milorad Vučelić, već prvih nedelja po 5. oktobru 2000, lansirajući vest da će od SPS stvoriti novu savremenu stranku „Evrolevica-centar“. Istom tom Vučeliću, sa kojim je od sklapanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. bila u otvorenom sukobu, Mira Marković je poverila organizovanje Miloševićeve sahrane, kao i to da se postara da se Dačić ne približava grobu. Vučelić je šest meseci nakon toga, na prvim i jednim pravim unutarstranačkim izborima u SPS, decembra 2006. izgubio od Dačića. Dve godine kasnije sa Vulinom registrovao je Pokret socijalista i nastavio da se bavi idejnim radom kroz časopis Pečat, sada vrlo bliskom Vojislavu Koštunici. Sličnu stvar pokušao je i sada zaboravljeni Branislav Ivković sa Socijalističkom narodnom strankom i bliskošću sa DS (Ivkoviću se sudi u postupku za stanove kao i Markovićevoj). Pokušaj Zorana Lilića sa Srpskom socijaldemokratskom strankom, niko nije ni uzimao previše ozbiljno. Zašto je Dačić uspeo ne samo da preuzme stranku nego i da od nje stvori ono što su naklonjeni analitičari priželjkivali za Koštuničin DSS, nakon što je Koštuničina izborna pobeda nad Miloševićem donela smenu režima? A to je stranka srednje veličine, koju svi žele u vladi, poželjan partner svima u ko zna koliko mandata i izbornih ciklusa, možda ne glavni, ali sa mnogo ministarskih mesta i uticaja na politiku?

Tri ponude

Nije stvar samo u marketinškoj veštini kojom je lideru SPS pošlo za rukom da od 22 mandata na izborima 2000. sada dobije duplo više – 44. Veština kojom je Dačić SPS-u doneo 18 godina na vlasti (jer, sem od 2000. do 2004. praktično od 1990. socijalisti ili vladaju, ili učestvuju u vlasti, ili se pitaju i kada podržavaju manjinsku vladu), jeste umeće sklapanja savezništva i podrške u pravo vreme. Tu ne treba potceniti ni lični rad, jer zaista, svako ko je i u vreme dok je Milošević bio formalni šef partije u haškom pritvoru svraćao u sedište SPS, mogao je da se uveri da je tamo Dačić jedini koji stalno sedi i sa kojim može da se dogovori o bilo čemu – o benzinu za stranački auto za putovanje na tribinu, o saopštenju i stavu stranke, o koaliciji…

I tako, u prelomnim trenucima, Dačić je donosio odluke koje su se pokazale politički probitačnim, a one su, sledstveno novoj političkoj eliti, bile moguće i zahvaljujući ličnim vezama na raznim političkim stranama, još od školskih dana. (Noć peti na šesti oktobar proveo je kod školskog druga Tahira Hasanovića, tada funkcionera Nove demokratije, članice pobedničkog DOS). I to odluke bez skurpula – pošto je na Miloševićevom imenu na izborima 2004. uveo socijaliste u parlament, skinuo je sa liste kandidate iz udruženja „Sloboda“ i praktično preuzeo stranku, ali tako da sačuva one koji donose glasove zbog svojih simboličnih veza sa Slobinom erom. Podržao je Koštuničinu manjinsku vladu, za šta i nije bila potrebna posebna dalekovidost, jer se među socijalistima pričalo da bi oni umesto Slobe najradije izabrali Koštunicu na čelo SPS. Međutim, ulazak u vladu sa demokratama 2008. sadržao je i jedan dalekovidi element, Deklaraciju o političkom pomirenju SPS i DS, potpisanu dva meseca po uspostavljanju kabineta Mirka Cvetkovića.

Četiri godine kasnije, uzimajući po želji i potrebi i od Miloševićevog nasleđa i od demokratske legitimacije, Dačić ima najjaču ponudu za novog predsednika i starog saveznika Nikolića. Jer o vladi ne odlučuju međustranači pregovori, to je više-manje stvar detalja, nego upravo Nikolič, pred kojim su po svemu sudeći tri ponude. Jedna Borisa Tadića i zvaničnog DS, koja sadrži to da će demokrate nastaviti da vode priču o ulasku u EU i severu Kosova. Druga, Dačićeva, koji je napravio blok sa Mlađanom Dinkićem, da bi takođe ojačao legitimitet da vodi pregovore sa Briselom, ali uz to nudi i veze sa Moskovom. Treća, Nikolićevog partijskog naslednika Aleksandra Vučića i verovatno nezvaničnog dela DS oličenog u Miodragu Rakiću, bivšem šefu predsedničkog kabineta, koja smatra da prilika za veliku koaliciju SNS i DS ne sme biti propuštena. Sva tri ponuđača na razne načine šalju predsedniku signale. I to od stambene medijske afere o investicijama Dragana Šutanovca ispod koje se da naslutiti spremnost da se „žrtvuje“ ministar odbrane ako je to problem, toga da je Dačić spreman da se pokloni Moskvi, ako bude trebalo, pa do Dinkićevog pojavljivanje u Specijalnom sudu i rečite odbrane funkcionera naprednjaka, bivšeg Tadićevog prijatelja Gorana Kneževića. Poslednju reč imaće predsednik, a on, kao što vidimo na primeru posete Briselu, gde se na tamošnji zahtev izjasnio da će kosovske pregovore da vodi premijer, još osluškuje.