U srcu sam ponosni klasični muzičar

Hilari Han u Beogradu nastupa u organizaciji Jugokoncerta, u četvrtak 11. februara u Sava centru, zajedno sa Škotskim kraljevskim nacionalnim orkestrom pod upravom maestra Stefana Deneva.

Činjenica da ste sa nepune četiri primili svoj instrument u ruke i od tog časa zapravo potpuno prionuli na svoju neprekinutu i veoma uzlaznu karijeru do današnjih dana zbilja fascinira – čega se od zvukova koje ste proizveli najpre tada, u najranijem detinjstvu, danas sećate?

– Nisam sigurna da u mom sećanju zvuk violine počinje sa mojim učenjem sviranja – mislim da je to zapravo bilo nešto što je odrastalo sa mnom. Međutim, i te kako mi je ostalo u glavi da sam, u vreme mojih prvih meseci vežbanja, kada mi je bilo zadato da sviram celi komadić „Twinkle, Twinkle Little Star“, mislila kako je to jedan baš duuugačak komad. Zapravo, on traje samo minut-dva!

Imali ste retku sreću i privilegiju da vas podučavaju izuzetne pedagoške ličnosti od samih početaka – je li bilo nekog specijalnog tretmana tokom godina saradnje, budući da ste u međuvremenu postajali sve slavnija tinejdžerka-solistkinja?

– Ne verujem da gledam na stvari kroz prizmu „slave“ koju pominjete. Istina jeste da su moji profesori bili predivni ljudi koji su me uputili u toliko toga o karakteru muzike i onom ličnom takođe, o slavnim umetnicima-violinistima koji su mi prethodili, o repertoaru i situiranju sebe kao muzičara. Bio je to veoma pažljiv i nežan razvitak: moji nastupi bili su rezultat novog programa na kojem sam radila i koji sam onda dabome izvodila pred publikom javno da bih ga još bolje razumela; da ne kažem da su se i moje kolege prihvatile tog istog zadatka i podučavale me na delu. Kada mi je gospodin Brodski, moj profesor sa kojim sam radila do 17. godine, prvi put zadao da donesem svoj lični prstored i poteze gudala za komad koji smo pripremali, bila sam zaprepašćena. Činilo mi se da je to nešto što samo profesor može da pokaže, ali sam iznenada shvatila da će to u celokupnoj budućnosti od sada biti samo moja odgovornost kao profesionalnog muzičara. Dakle, kao što vidite, moji profesori su mi uvek prilazili na način koji me je pospešivao. Nisu, mislim, sledili neki pedagoški šablon.

Šta je bilo sa vašim prvim evropskim iskustvima u to vreme – jeste li imali utisak da se publika sa druge strane Atlantika ponaša drugačije nego što ste navikli u svojoj domovini i da li je bilo nekih uočljivih razlika u načinu na koji su u stvar muzike bili upućivani studenti i učenici tamo i ovde?

– Pa, čini mi se da je prvi put to bilo u Budimpešti. Sećam se da sam pred put bila odistinski uzbuđena što odlazim tako daleko, u zemlju gde će svi da govore drugačijim jezikom. Da se razumemo, odrasla sam sa britanskim nastavnikom baleta, ukrajinskim učiteljem violine i tajvanskim profesorom klavira, u to doba već i poznavala mnoge muzičare odasvud, pa sam bila potpuno naviknuta da budem okružena različitim kulturama od one svoje. Ali, ovo iskustvo mi je stvarno pomoglo da progledam zato što Mađarska iz sredine 90-ih nije bila samo drugačija od Amerike, već bitno različita i od sadašnje Mađarske. Na probi, međutim, shvatite da su muzičari ipak u svakom deliću planete isti u neku ruku: muzika im je najvažnija stvar kada rade zajedno i, šta god se dešavalo i kako god išlo, koncert je uvek centralna tema. Predosećala sam to instinktivno, ali nisam ranije imala prilike da to zaista i iskusim.

Publika je najzad i bukvalno svaki put drugačija, od grada do grada u ma kojoj zemlji da svirate, pa ne bih da izvodim neke uopštavajuće zaključke. Ako nešto i primećujem to su stvari u sferi iskazivanja zadovoljstva zbog dobrog koncerta – u Severnoj Americi imaju običaj da ustanu ako im se nešto stvarno dopada, dok u Evropi može da se dogodi da svi slušaoci zajedno pljeskaju u istovetnom ritmu…

Nagrade u vašoj karijeri su gromoglasna stvar – od najranijih godina i to one najuglednije. Kako to ide sa „Grammy“ nagradama recimo u svetu „ozbiljne“ muzike – niko nije pozvaniji od vas da o tome nešto kaže pošto ste dobili ovo priznanje do sada čak dva puta?

– Hm, ta nagrada vam i ne otvara nikakva nova vrata. Jutro pošto sam dobila svaki od svojih „Grammyja“ nisam osećala ništa posebno drugačije u odnosu na ono prethodno jutro i ne bih rekla da sam najedanput dobila mnogo više poziva da nastupam ili sijaset ponuda više da podelim intervjue. Ruku na srce, ono što ovakvo priznanje svakako pomaže jeste to što sam muzičar ima odjednom svest da je uočen i prihvaćen. I to je zaista dobar osećaj. U praktičnom smislu, Grammy zaista vredi zato što slušaocima i izdavačkim kućama podiže veru u umetnike i ohrabruje onog prosečnog posetioca koncerata da istraži još više ili čak sve što jedan interpretator nudi, pa i onda ako nije baš upoznat sa njegovim kompletnim delom. Tako ta nagrada ume da bude jasno prepoznatljiva oznaka kvaliteta.

A koji je kvalitet presudio da izađete van granica svoje oznake serioznog artiste i udružite se u kreativnosti sa bendom tako značajnog alternativnog kapaciteta kakav je …And You Will Know Us By The Trail Of Dead, ili da snimate i podelite scenu sa folk autorima kakvi su Džoš Riter ili Tom Broso?

– Znate, za mene je svaki kolega muzičar – kolega, ma kojim muzičkim ili umetničkim žanrom da se legitimiše. Zapravo, obožavam da učim, posmatrajući tehnike rada i stvaralačke procese drugih talentovanih umetnika, a to me onda stimuliše i inspiriše kao neka nova ideja. U stvari, saradnja sa muzičarima koji ne pripadaju „klasici“ podstiče me da improvizujem i slušam zvuk na bitno drugačiji način, uključujući tu i mnoge kompozitore koje sam prihvatala bez mnogo udubljivanja u prošlosti. Međutim, ja sam pre svega ponosni klasični muzičar u svom srcu, pa je i ponajveći deo onoga čime se bavim upravo iz domena umetničke muzike.

Da li biste mogli da nam otkrijete ponešto od svoje svakodnevne rutine veoma angažovanog serioznog umetnika – je li vaš ritam baš bez i jednog trenutka slobodnog vremena kada ste na turneji i, recimo, svirepo odsečen od bilo kakvog opuštanja?

– Volim da radim u stabilnom ritmu, nikako ne u užurbanim naletima. Idealno je da moj dan počinje nakon 9-časovnog sna, da sadrži bar neki razgovor o stvaranju i prirodi umetnosti, sa drugim kolegom-muzičarom, drugim umetnikom, kompozitorom ili posvećenim slušaocem, da uključi nešto vežbanja, obezbedi mi vreme da probam delo čije me izvođenje uskoro očekuje ili da radim na onome što planiram da predstavim u još daljoj budućnosti. Veoma se trudim da održavam neprestani kontakt sa svojom porodicom i prijateljima, a i da barem povremeno obiđem neke muzeje. Najzad, i sama imam projekte u koje sam periodično uključena, u različitim trenucima tokom godine – znate ono, neki snimci da se urede, video zapisi da se dodaju za YouTube, intervjui sa kompozitorima za Sequenza 21 sajt, poneki članak koji sam zamoljena da napišem, pa evo i neki intervju za medije, foto snimanja i pojavljivanja na televiziji, sve to zajedno dodaje se u celi opisan miks. Zaista volim raznovrsnost i šansu da je ostvarim putujući i srećući toliko mnogo zanimljivih ljudi širom sveta.

Prokofjev za Beograđane

Postoji li neki mali ritual pred nastup, neko malo lično sujeverje?

– U stvari se samo trudim da budem odmorna, dobro pripremljena i sita – to bi zaista bilo sve!

Koji bi onda bili vaši najomiljeniji među svim kompozitorima, bilo da potiču iz davnina ili stvaraju baš ovog časa?

– Nekako mi je oduvek bilo teško da odaberem ono najomiljenije u bilo čemu – tu spadaju i kompozitori bez sumnje! Zapravo se osećam veoma privilegovano što pripadam profesiji u kojoj ona raznolikost koju pomenuh maločas dolazi do izražaja na toliko mnogo načina. Privilegovano takođe zato što imam pristup repertoaru iz svih delova sveta, epoha, stilova i autorske imaginacije, izuzetne osobenosti u tolikoj meri da ne mogu uopšte ni da počnem da govorim o razlikama među njima. Ne samo tek neko delo ili neki specijalni kompozitor – mene u stvari oduševljava udruživanje svih tih elemenata u perspektivi. Zato baš, ma koliko dugo poznavala neko delo, kada mu se vratim nakon rada na nečemu sasvim drugom, nešto novo mi se odistinski ukaže svaki takav put.

Pa kako onda to „radi“ u vezi s Prokofjevljevog Violinskim koncertom koji izvodite u Beogradu i da li ste ovde takođe ulovili sebe kako vas je nešto sasvim neočekivano novo dograbilo i oduševilo u njemu ponovo?

– Moj profesor Jaša Brodski svirao je jednom davno upravo ovaj koncert dok je još bio student Ežena Isaja, nastupajući u Parizu praktično pred Prokofjevom lično. To je zapanjujuća priča! Pošto je, dabome, znam od samog početka kad sam se uopšte latila tog dela, razumljivo je da se osećam prilično povezana sa njim. Nije reč o dugačkom delu, ali ono sadrži toliko mnogo sastojaka koji su jedinstveni na violini i ostavljaju neobično snažan utisak. Svaki stav ima zadirkujući šarm dok izražava svoje raznolike i duboke emocije i ja izistinski uživam svirajući sve to, jer ovaj koncert jednostavno nekako uvlači publiku u sebe. Ima taj magičan efekat. Pošto ovog Prokofjeva br. 1 već neko vreme nisam izvodila uživo, bilo mi je pravo zadovoljstvo da ga obnovim i – naravno, kao i sva ona druga dela o kojima smo govorili i kojima se vraćam nakon nekog vremena – on mi i te kako pokazuje i svoje druge strane.