Veliki vizionar Potočnik je stvarno postojao

Studirao je na Vojno-tehničkoj akademiji u Medlingu u Donjoj Austriji blizu Beča i specijalizovao gradnju zgrada, pruga i mostova. Tokom Prvog svetskog rata služio je u Galiciji, Srbiji i Bosni i Hercegovini. Na frontu na Soči iskusio je teške borbe i poraz vojske koju je služio. Iz rata je pored viših oficirskih činova doneo i tuberkulozu. Nastavio je studije na Tehnološkom fakultetu u Beču, a za specijalizaciju je izabrao rakete. Od 1925. potpuno se posvetio raketnim modelima i svemirskoj tehnologiji.

Uticaj na fon Brauna

Verner fon Braun je rođen 1912. pa se o onom što je radio Potočnik obavestio iz njegove knjige dok je studirao u Berlinu da bi kasnije postao vojni tvorac moćnog raketnog programa nemačke vojske. On je tvorac raketa poznatih kao „fau 2“ (V-2).

Pozorišni režiser Dragan Živadinov poznat od 1985. kao suosnivač umetničkog gibanja Neue Slowenische Kunst (Nova slovenačka umetnost) zainteresovao se za ovu temu kroz „Kozmokinetično gledališče Rdeči pilot“, a onda i radio na projektu „1995-2045-Noordung“. Definitivno je skrenuo pažnju na Potočnika. Onda se pojavila i priča da je Tito došao do dokumentacije Hermana Potočnika. Rešenja koja iznosi Noordung iznenađujuća su i zaokružena strategija za prodor ljudi u svemir. Bavio se gravitacijskim problemima i raketnim pogonom za svemirski motor, zatim tehnikom uzletanja i sletanja rakete. Izneo je i stavove o mogućnosti čovekovog boravka u vasioni.

Navodno, Potočnik je autor niza konkretnih konstrukcijskih rešenja za veštačke satelite i svemirske stanice. Pripremio je nacrt geostacionarnog satelita i neverovatno tačno odredio visinu na kojoj će kružiti satelit (35.900 km) i brzinu njegova kruženja (3.080 m/s), a nazivao ga je „jednostavno kružeće telo koje kao vrh zamišljenog ogromnog tornja čvrsto stoji nad zemaljskom površinom“.

Upravo tako je 1963. pozicioniran američki prvi geostacionarni telekomunikacijski satelit „Syncom“! Verner fon Braun, poznat kao tvorac nemačke zloglasne rakete V2, ali kasnije i proslavljeni konstruktor NASE je samo prokomentarisao: „Udaljenost od Zemlje i približno mesto u svemiru sa zavidnom je tačnošću odredio 1928. penzionisani kapetan austrijske vojske inženjer Herman Potočnik u knjizi „Problem letenja svemirom“. A Potočnik je načelno, ali futuristički pisao o mogućnostima ljudskog prodora prema drugim planetima i dalje prema zvezdama, a to je uključivalo i fuzijski i fotonski raketni pogon koji bi omogućio postizanje brzine svetlosti! Njegova se vizija zapravo već ostvarila kroz geostacionarni satelit, raketoplan i međunarodnu svemirsku stanicu. Potočnikovo svemirsko kolo za život u uslovima veštačke gravitacije čeka na realizaciju.

Smatra se da je uz ruskog fizičara Konstantina E. Cialkovskog, američkog fizičara i eksperimentatora Roberta Godarda i nemačkog teoretičara Hermana Oberta, Herman Potočnik najvažniji pionir astronautike.

Pulska Arena u Kjubrikovoj Odiseji

Na inicijativu Dragana Živadinova po Hermanu Potočniku Noordungu je imenovana ulica u Ljubljani, a podignut mu je spomenik u Mariboru. Živadinov prenosi šta mu je Artur Klark rekao 2001. „Neverovatno je da narod kojemu pripada i država gde se rodio Noordung ne shvaćaju da iz njihovih krajeva potiče jedna od najfascinantnijih osoba 20. stoljeća. Pa jedan njegov satelit, kojega su Klark i Kjubrik preuzeli iz njegovih skica, za film ‘2001: Odiseja u svemiru’ izgleda kao pulska Arena.“

Možda najveći uticaj na Potočnika imao je Obert, koji je pomogao da Potočnikova knjiga bude štampana 1928. u Berlinu. Projektovana Potočnikova svemirska stanica ima tri dela – stambeno kolo, sunčevu elektranu i posmatračnice. U stambenom kolu trebalo bi da postoji normalna atmosfera i gravitacija kao na Zemlji. Živadinov je u svom Noordung biomehaničkom pozorištu postavio glumce u uslove nulte gravitacije. Geostacionarni satelit je nesporni Potočnikov izum, ali je za projektovanje svemirske stanice koristio ranije predloge, ali sa takvim pojedinostima da su kasnije mnogi samo kopirali njegova rešenja.

Zanimljivo da je Potočnikova knjiga imala samo jedno izdanje u Nemačkoj zato što ju je oštro kritikovao veliki austrijski autoritet i pionir u svemirskoj tehnologiji Gvido fon Pirke (Guido von Pirquet). On je našao neke greške u tabelama o karakteristikama i efikasnosti raketa. Rusi su shvatili značaj knjige i već 1935. pojavio se ruski prevod.

Literarna imaginacija

Čitava ta priča inspirisala je slovenačkog režisera Žigu Virca da uz veliku dozu „licencije poetike“ izađe s tvrdnjom kako je Josip Broz Tito prodao tajni svemirski program Amerikancima, pa je tako Nil Armstrong mogao da ide na Mesec. Ta „Titova svemirska tajna“ je prema Vircovoj imaginaciji smeštena u navodni podzemni svemirski centar, najveći u Evropi, u nekadašnjoj vojnoj bazi „Željava“! Čitav plan se navodno vodio pod konspirativnim imenom „Objekt 505“. Navodno je Tito, posle sukoba sa Staljinom, iskoristio dnevnike inženjera Hermana Potočnika i razvijao projekat leta u svemir, da bi ipak od svega odustao i tajne prodao Amerikancima.

Dokumentarac Žige Virca, nazvan „Hjustone, imamo problem!“, trebalo bi da se pojavi u bioskopima na proleće 2013. godine. Fabula filma zasniva se na nekim činjenicama, kao što je let Jurija Gagarina u svemir i bes Kenedija što su preteknuti u doba hladnog rata, zatim deo gde Artur Klark lista Potočnikovo delo „Problem vožnje po vasioni“. Navodnih tajnih dnevnika koje je Tito prodao Amerikancima nigde nema.

Javnost je dodatno uzburkalo objavljivanje delova nedovršene drame, zapravo triler „Hjustone, imamo problem“ Žige i Boštjana Virca na YouTubeu, gde ga je videlo na stotine hiljada ljudi za nekoliko dana. Stručnjaci su odmah rekli svoj stav: to je preslobodna interpretacija koja nema veze sa stvarnošću. Žiga Virc se na takve komentare brani iznoseći: „Pa i Albert Ajnštajn je rekao kako znanje nije bitno. Bitna je samo mašta“.

Željave više nema

Reditelj Žiga Virc tvrdi da je baza Željava imala ozbiljne potencijale za svemirski program i da je to bila baza za supersonične avione i druge napredne tehnologije. Ta priča je zasnovana na „javnoj tajni“ u vreme SFRJ da se u unutrašnjosti planine Plješevice kod Bihaća nalazi podzemni grad. Vojnicima koji su služili vojni rok u Željavi bio je zabranjen pristup.

Ovaj novinar je bio u toj bazi 15. maja 1992, dan pre nego što je 16. maja 1992. godine nestala u nizu eksplozija. Činjenica je da je tu bio veliki podzemni aerodrom sa nizom pratećih prostorija u kojima su se popravljali i opremali moderni aparati. I naravno da je tu bilo mnogo izuzetnih stručnjaka. Sve ostalo je fikcija koja ima jednu dobru dimenziju, a to je da je konačno Potočnikovo delo postalo hit i to 84 godina posle štampanja u Berlinu.