O narcizmu – ili da li smo počeli kao "narcisi"

Tema narcizam budi radoznalost i znatiželju i zato smo je uvrstili u ciklus naših predavanja „Psihoanaliza našeg doba“. O narcizmu se malo zna, jer se taj pojam često vezuje za nešto što je nedovoljno prihvatljivo, ponekad zastrašujuće. A narcizam je samo jedan sled u našem razvoju, sve dok ne poprimi oblike bolesti, kao i svi drugi aspekti našeg unutrašnjeg sveta.

Kad se pojam narcizam koristi u svakodnevnom govoru, obično ima negativnu konotaciju, opisujući osobu kao samodovoljnu, zaljubljenu u samu sebe, nedovoljno osetljivu na druge ljude. To baš ne odgovara istini. Bez narcizma ne bismo bili živi. On nam omogućava da se borimo i izborimo za sebe, stvaramo, uživamo u ostvarenom, imamo ambicije i stvaramo budućnost. Naravno, sve što izlazi iz granica onog što je uobičajeno, razvojno utemeljeno ili očekivano, može da predstavlja problem, koji, ako se ne tretira na vreme, postaje poremećaj.

Frojd (S. Freud) je narcizam opisao u najranijim stadijumima života, kada ne postoji jasna granica između onoga što je Ja i ne-Ja, kada se nisu izgradili odnosi sa važnim osobama u našem životu, u psihoanalitičkom rečniku poznatijim kao objekti, a ni vlastito Ja još nije razvijeno. Oni koji se bave posmatranjem beba, kao i teoretičari, kažu da se beba nalazi u tzv. okeanskom osećanju, stanju blaženog jedinstva sa čitavim svetom. Ali, avaj, sve što je lepo kratko traje, pa tako i ova faza. Razvoj se nastavlja i beba se suočava sa prvim pokazateljima da život nije blaženo okeansko osećanje i polako se kreće ka uspostavljanju odnosa sa majkom, koja se u psihoanalizi naziva primarni objekat. Potom preko dojki, u psihoanalizi poznatih kao parcijalni objekti, a onda i majke kao celovite osobe uspeva da prihvati dve odvojene osobe. Drugim rečima, dug je put jednog novorođenčeta od toga da kosmos svodi na sebe, do toga da pored njega postoji još neko – u ovom slučaju majka kao posebna osoba, van njega i nezavisno od njega. Na tom putu dete poima da je libido (opšta oznaka za fizičku energiju i energiju seksualnog nagona najšire gledano) vezan za majku koja zadovoljava sve njegove potrebe. Međutim, dete poima da od majke može i da „odustane“ zbog različitih osujećenja (frustracija) i da na mesto majke ponovo postavi sebe.

Postoji vrlo bliska i tesna veza između majke i bebe koja je, pre svega, usmerena prema dojci. Tako je dojka istovremeno nešto što budi zadovoljstvo ali i frustraciju. Zadovoljstvo zbog toga što omogućava detetu da utoli glad, oseti sitost, sigurnost, omogući mu taktilni kontakt sa majčinim telom, sačuva mu u sećanju neponovljivi miris majke… Koliko je odnos sa dojkom/majkom važan potvrđuju posmatranje beba i iskustva majki. Naime, majke koje nemaju mleka i dohranjuju svoje bebe mogu sasvim da zadovolje sve pomenute potrebe deteta tako što decu neće hraniti samo flašicom, nego će pri hranjenju, skidajući grudnjak, dozvoliti detetu da se igra dojkom, oseti miris, zagrljaj. Bebu frustrira kada se malo kasni sa trenutnim zadovoljavanjem njegove potrebe da sisa, kada majka nema dovoljno mleka, ali tu je danas dohrana, kada je majka iz nekog razloga neraspoložena (porodiljski bluz) ili postoji neki drugi uzročnik neraspoloženja i/ili napetosti (otac je često odsutan, premor, različita neispunjena očekivanja vezana za pol deteta, „narav“ deteta, stav šire porodice, težak porođaj, ragade od dojenja…). Da pojednostavimo, odnos beba-majka je dvosmeran, interaktivan odnos u koji svako od učesnika unosi svoje potrebe, očekivanja, zadovoljstva ili nezadovoljstva. Stav malog deteta prema bilo kojoj frustraciji otkriva mnoge stvari od kojih su ljubav i poverenje u majku najznačajnije.

Od ovog odnosa umnogome zavisi da li će se beba razvijati na zdrav način, kada je narcizam normalni deo razvoja, ili će se razvijati kroz konfliktan odnos koji budi patologiju narcizma.

Ako razvoj krene ovim putem, možemo da razmišljamo o tome da su ove osobe ostale 'zaglavljene' u razvoju, sa krhkim identitetom, sa nedostatkom sigurnosti u sebe, umanjenim osećanjem sopstvene vrednosti i samopoštovanja. Ovim osobama nedostaje vera u sebe, imaju strah od odvajanja kao i nesposobnost dobrog promišljanja o sebi i drugima. Kao posledica se javlja fragmentacija (rasparčavanje identiteta) ličnosti. Fragmentacija ličnosti može da rezultira različitim ponašanjima od agresivnog do stidljivog, a sve u cilju ispoljavanja želja na grandiozni način. U komunikaciji sa drugima oni opažaju ono što se uklapa u njihovu predstavu sebe, ukoliko to izostane, osećaju se prazno i depresivno. Njihova osećanja zadovoljstva opstaju samo dok im se neko divi, a kada divljenje prestane, padaju u svoju duboku tamnu unutrašnjost u kojoj postoji bes koji ispoljavaju na buran način. Osobe sa narcističkim poremećajima nisu sposobne da saosećaju sa drugima, te se drugi ljudi ne smatraju osobama kojima se treba posvetiti. Kako su rano osujećeni u odnosima davanja-primanja, odslikavaju taj izostanak kroz dosadu i besmisao, a kako bi to zatrpali ulaze u burne međuljudske odnose jer na taj način osećaju da život postoji. No to kratko traje jer svako vezivanje nije moguće iz straha od napuštanja. Ove osobe mogu biti vrlo uspešne u svom poslu upravo iz razloga u kojima im vezivanje nije potrebno. Zbog sklonosti manipulaciji koja proističe iz potrebe da zavedu druge ljude kako bi im se divili i kako bi se takmičili sa njima oni uvek imaju svoje poklonike koji u njima vide izvore sopstvenih nemoći.

GLOSA: Osobe sa narcističkim poremećajima nisu sposobne da saosećaju sa drugima

GLOSA: Bez narcizma ne bismo bili živi. On nam omogućava da se borimo i izborimo za sebe, stvaramo, uživamo u ostvarenom, imamo ambicije i stvaramo budućnost

Autor je trening analitičarka Psihoanalitičkog društva Srbije