Kako smeniti načelnika komunalne policije

Da se odvališ od smeha, odnosno da to učini neko ko je učestvovao ili izveštavao sa gotovo svih većih političkih uličnih događaja od devetomartovskih demonstracija pre četvrt veka. Tu gde su svojevremeno odjekivale velike parole, gde se klicalo Kosovu, kralju Karađorđeviću, gde se skidala petokraka sa krova i stavljao dvoglavi orao, gde je preko puta paljena skupština, gde je poručivano ko će visiti na Terazijama, skandirano „Slobo, Sadame“, gde su bile šetnje uz Bregovićevu „Mesečinu“, gde se išlo samo „kontradesno“, gde je „đinđomobil“ vozio ozvučenje sa Vukom Draškovićem koji je držao govor na engleskom, gde je Zoran Đinđić obećavao da ćemo imati normalne plate i penzije i moći decu da vodimo na more, Vojislav Koštunica se zaklinjao da mu je Haški tribunal deveta rupa na svirali, a Šešelj puštao pesme sebi u slavu…

A sada „načelnik komunalne policije“ i to u atmosferi koja deluje spontana, haotična, i nekako slučajna, kao da su ljudi malo zastali izašavši iz kuće u grad. Jeste, deli se primerak štampanih novina o slučaju Savamala, kao što je nekad Čedomir Jovanović delio bilten Promene. Jeste, dele se besplatno plastične pištaljke, mada ih neki prodaju i po sto dinara. A protestanti kao da su došli da posede u parku i malo se vide. Pričaju međusobno, ne slušaju govornike, ne obraćaju pažnju na poznate face, poveli decu i kučiće, i deluje da ih ima malo. Niko tu ne pali masu, niko ne proizvodi emocije zvučnim političkim porukama, niko se uopšte i ne trudi da se istakne. Za podizanje atmosfere tu su bubnjevi, tu je muzika i jako ozvučenje i tu je povremeni poklik „Ne damo naš grad, čiji grad, naš grad“.
Ali, ispostavilo se, sve ovo samo deluje opušteno. Kad je kolona počela da se postrojava, posle kratkih i mlakih govora – odjednom masa narasta do nesagledivih razmera.
Odjednom se pronosi da se ide kroz Terazijski tunel. Ne pamti se da su demonstranti išli kroz tunel. Čak i onda kada je Đinđić poveo malobrojnu kolonu pred Hajat gde se promovisala knjiga Mire Marković, išlo se preko Brankovog mosta. Put nazad je doduše bio u stampedu, pošto je policija pojurila masu, a udarac pendrekom po leđima dobili Đinđić i Milan Veruović.
A ispred Terazijskog tunela, očekivano, malobrojni pripadnici policije. Stoje i regulišu saobraćaj, baš na mestu gde je napravljena legendarna fotografija demonstranta koji leti u vazduh pošto se na njega zaleteo automobil sa vozačem besnim što ne može da prođe. Naravno, to je bilo u zimu 1996-97, pre tačno 20 godina.
Sada se, međutim, sve odvija mirno i sinhronizovano, kolona ulazi u tunel. I tu postaje jasno da ništa ovde nije neozbiljno, i da to što nema velike političke priče, ne znači uopšte da priča nije ozbiljna. Postaje očigledno da protest ima jako i ozbiljno medijsko praćenje – na desetine novinara i foto-reportera neometano se kreće oko čela kolone i mirno radi svoj posao. A, ulaskom u tunel, demonstranti pokazuju da svako ima svoje vreme, i svako ima svoju borbu i svoju organizaciju… Jer, kad su demonstranti grunuli sa uzvicima „Čiji grad, naš grad“ u tunelu, to je bio odjek kao na najjačoj rejv žurki. Ili filmski rečeno, kao u gradu Zilionu pre nego što su napale mašine.
I kolona je tako prolazila kroz odjek, predvođena kamionom sa zvučnicima i devojkom koja je mahala zastavom na kojoj je pisalo NDB – Ne davimo Beograd. U pratnji momka na biciklu sa zastavom na kojoj je bila ljuta patka. Zadnji deo kolone nije se pojavio iz Terazijskog tunela, kada je prednji već bio kod Ušća na novobeogradskoj strani.
– Kolika je policijska procena?, pitala sam ljubaznog policajca, koji verovatno skup pokriva u skladu sa pravilima OEBS, bez i najmanje oštrine koju su imali Miloševićevi policajci.
– Trideset hiljada, gospođo, najmanje, odgovara on kroz par sekundi oklevanja, i dodaje, možda poneka hiljada i više.
To je odziv koji bi trebalo da zabrine svakog načelnika komunalne policije. To je odziv koji bi trebalo da zabrine i sve političare u Srbiji. Jer, u subotu niko nije šetao zato što mu je obećan posao u nekoj budućnosti, ili sendvič ili već šta god. Niko nije nastupio kao deo bot političke vojske. Da je SF film, bili bi to Pobunjeni građani protiv Bot republike, recimo. Da li možemo da se kladimo čije su šanse za pobedu veće?