Car je go. To studenti jasno vide i glasno kažu. Na nama starijima je da ih podržimo uvek, posebno kada je teško a oni govore tako važne stvari.
Istina ne može da se uguši, pogotovu ne ona koju bi mogli nazvati društvenom istinom, to znam kao sociolog. Kad god je to neko činio, završavalo se teškim stanjem koje je imalo posledice po onog ko je do tog stanja doveo, kaže dekanka Filozofskog fakulteta u Nišu Natalija Jovanović, koja se može sresti na „Protestu protiv diktature“, što je prilična retkost među čelnicima državnih univerziteta i fakulteta u Srbiji.
Podrška studentima je osnovni motiv zbog kojeg ste na protestima?
– Da. Uvek sam bila uz studente, i razumom i srcem, a moja je obaveza da to budem posebno u teškim vremenima. Bilo je teško devedesetih, a i sada je. Uvek se osećam pozvana i prozvana da budem na strani pravde i da se suprotstavim ugrožavanju dostojanstva građana, tako me savest uči. A ja tako učim i svoje studente, i svoju decu i unuke. Protiv sam bilo kog nasilja i primene bilo koje sile, a svedoci smo nasilja nad zdravim razumom, kao i nad medijskim prostorom, što je nedopustivo. Bilo je takvog nasilja u predizbornoj kampanji, a ima ga i sada, kroz prilično sramno izveštavanje o studentskom protestu – koje je i minimalno i neobjektivno. Mi zaista živimo u medijskom mraku, to je činjenica. Ovo su, dakle, bili „kobajagi izbori“ na kojima je po svim parametrima dominirala volja jedne političke partije, čak jedne političke ličnosti. Takve situacije se uvek završavaju u samovolji, a to nipošto nije dobro. Ako hoćemo da Srbija bude zdravo društvo, onda bi bilo neophodno da se sada formira Vlada nacionalnog jedinstva, koja bi pripremila fer i ravnopravne izbore na svim nivoima – i predsedničke i parlamentarne.
U javnosti se, pak, može čuti da na ovim protestima ne učestvuje većina studenata u Srbiji, pa i da oni po suštini i nisu studentski?
– Takvi komentari su izraz loših namera onih koji pokušavaju da ne vide stvarnost. Činjenica je da ovo jesu dominantno studentski protesti. Pred tim mladim ljudima je budućnost, a pre svega ključna životna odluka – ili će se izboriti za regularno društvo u kojem će moći normalno da žive, ili će otići u neku drugu zemlju, u kojoj će moći da imaju budućnost. Niko više ne sme zatvarati oči pred činjenicom da je Srbija u samom svetskom vrhu zemalja po odlivu mozgova. Ja lično ne znam nijednu porodicu iz mog šireg okruženja iz koje neko, obično mlad i perspektivan, nije otišao ili se sprema da ode. Ukoliko vlast žmuri nad ovakvom činjenicom, to je pogubno za ovu zemlju i sve nas.
Zašto, onda, na protestima nema više univerzitetskih profesora, dekana, rektora…?
– To i nije toliko važno. Važno je da su studenti tu. Ovo je njihova energija i njihov protest. Ovo je njihov ispit zrelosti i da li će ga položiti ili ne zavisi samo od njih. Mi smo tu „samo“ da ih podržimo, da im čuvamo leđa, ali oni su nosioci svega. I to je ono najbolje što je ovaj protest dao. Dobro je što u ovim kolonama nema stranačkih funkcionera.
Zahtevi studenata su u početku bili prilično konkretni i oročeni, a onda su prošireni i „narasli“. Da li je bolje da zahtevi na ovakvim događajima budu realni ili je uvek dopušten duh ’68 – „Budimo realni, tražimo nemoguće“?
– Budimo realni, tražimo nemoguće je – realno. Studenti su na odličnom tragu jer su prepoznali velike probleme u našem društvu – otuda i veliki zahtevi. Uostalom, nijedna društvena „stvar“ se nije rešila preko noći. Oni se kroz zahteve uče da budu odgovorni građani, i prema sebi, i prema svojoj još nerođenoj deci. Imaju puno pravo da uče na sopstvenim greškama, to se uostalom najbolje zapamti. Jedna od parola koja mi se posebno dopala je „Ne damo vam mladost“. Nama su ukrali našu mladost, a oni ne daju da budu pokradeni. Mi smo prošli kroz hiperinflaciju, sankcije, ratove, izbeglištva, bombe koje je bezmalo ceo svet bacao na nas. Naša deca su u tim vremenima rasla i u skloništima, ili uz knjige u kojima se na zna ko je pobednik a ko gubitnik, i da je Milošević heroj ili zločinac. Zato su i sazrela pre vremena i zato su „funkcionalna“ – hoće da znaju da li će se promeniti okolnosti u kojima žive ili će otići odavde.
U vremenima o kojima govorite, a to su zapravo 90-e i njihov kraj, takođe ste učestvovali na građanskom protestima. Posle toliko godina, šta mislite – da li su oni imali svrhu, smisao i efekte?
– Takvi događaji uvek imaju nekog smisla i efekta. Da ih nije bilo, mi bi verovatno i danas bili „Srbija do Tokija“, a ceo svet bi bio protiv nas. Ne treba zaboraviti da većina nije uvek u pravu, pa čak to nije ni često. Gde nema drugačijeg mišljenja, nema razvoja. Najbolji rezultati se uvek dobijaju kroz sučeljavanje mišljenja, a takvo sučeljavanje može imati različite forme.
I gde smo danas? U pretpolitičkom periodu, ili u demokratiji, ili u „demokraturi“, kako se može čuti sa različitih strana?
– Demokratija nije jednom za svagda data. Svaka generacija mora iznova da doprinosi demokratiji ili da se čak za nju bori. Inače, društvo začas sklizne u rigidnost, autokratiju, pa i diktaturu. Da bi imali demokratiju, moramo da obrazujemo, vaspitavamo i negujemo slobodnog, mislećeg, aktivnog i odgovornog građanina. Dužnost profesora je da obrazuje i vaspitava kritičnog građanina, to nam je država i propisala u programima za srednju školu i fakultete. A šta se događa u stvarnosti? U predizbornoj kampanji smo imali situaciju da sve dnevne novine u Srbiji – osim Danasa, imaju istu naslovnu stranu sa samo jednim, favorizovanim predsedničkim kandidatom. Kakva je to poruka građanima?
Da li i to pokazuje da smo još uvek bliži tradicionalnom i konzervativnom društvu koje „traži“ pater familijasa sa „čvrstom rukom“? Ili smo, ipak, napredovali ka pravnoj državi, snažnijim institucijama i u izvesnoj meri osvešćenim građaninom?
– Ne treba zaboraviti da je od buđenja moderne državnosti u Srbiji prošlo jedva dva veka. Pre toga smo vekovima bili podanički narod u jednoj velikoj imperiji. Taj obrazac je zadržan i danas, i to nije čudno. Taj obrazac je imao i komunizam, a imaju ga i ovi zatvoreni režimi koji stvaraju zatvoreno društvo, odnosno pater familijasa a ne institucije i podanika a ne građanina. Uprkos svemu, verujem da je većina pre za uređenu državu sa institucijama nego za burazersku državu pater familijasa u kojoj su građani puki podanici.
Lažni diplomci su agresivni
Jasno je da verujete da su studenti pokazali da su dorasli izazovima ovog vremena. Da li su dorasli i njihovi profesori, odnosno intelektualci generalno?
– Došlo je do velikog osiromašenja društva, u kojem je srednja klasa najugroženija, u svakom smislu. Društvo je „ispošćeno“ odlivom mozgova, a dobar deo „zaposlenih“ intelektualaca uplašen je za egzistenciju. Stvorena je atmosfera straha, a oni sa lažnim diplomama su jako agresivni. Intelektualci su pri tom i dezorijentisani – nije restrukturisana samo ekonomija već i sistem vrednosti. Posle svega, duboko sam uverena da smo mi koji smo ostali u Srbiji ipak napravili grešku – ovde sistem nije demokratski, nije bilo suštinskih promena i lustracije, posebno je sve stalo posle ubistva Zorana Đinđića… Možda se sada probudimo?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
