„Ja sve računam kroz asfalt. Svaki dinar odvojen za sport i kulturu je dinar zbog kog je građanin ostao bez asfaltirane ulice.“
Ove reči izgovorio je pre desetak dana odbornik vladajuće koalicije, na sednici Skupštine opštine grada Kragujevca. Svima bi, nakon ovoga, trebalo da bude jasno: građani imaju samo jednu potrebu. Za asfaltom. Sve društveno važne delatnosti, stavljene su – ad acta. Srbijom vlada partokratija: neukih, nekompetentnih, bez znanja i sposobnosti. Kultura, umetnost i mediji, samo su kolateralna šteta takvog stanja. A navedeni primer, tek dokaz da su sve vrednosti stavljene na asfalt. I pregažene.
Ali, koga to, uopšte interesuje? Kakve to veze ima sa medijima, koji su, neretko i bez direktnih pritisaka, prva žrtva partokratije? Ili sa novinarima, koji pristaju na cenzuru, a vladaju se autocenzurom, samo zarad „viših“, partokratskih, interesa? Opet, zašto bi to bilo važno urednicima, koji kao radnu obavezu shvataju odlazak na krunisanje predsednika, ne bi li zaradili po neku sinekuru?
Bila su ovo tek retorička pitanja. Više – konstatacije, nakon, pre pet dana održane debate (u Medija centru Beograd) pod nazivom „Partokratija u kulturi, umetnosti i medijima“. Sa ovog javnog događaja, tri redakcije napisale su – jedan izveštaj, koji su objavila dva medija. To je neslavni bilans dvosatnog razgovora u kom je moglo da se čuje: ne samo kako kulturna politika zemlje ne postoji, te se modeli delovanja u kulturi menjaju od vlasti do vlasti; ili kako su mediji pod pritiskom i kontrolom vladajućih elita; već i tvrdnje (čak funkcionera SNS-a) da je predsednik Vučić (dok je bio premijer) pristao na ucene sa „Zapada“ da postavi Ivana Tasovca na mesto ministra; kako se deli državni novac podobnima; pa i, iz prve ruke, detaljan opis kako se cenzurom i naručivanjem predstava ukida javni interes i sankcionišu potencijalno „problematične“ teme u teatru…
Iako će sve ove detalje gledaoci televizije N1 moći da vide u ponedeljak (3. jula) od 20 časova, u formi jednosatne emisije, autorka ovog teksta nema nikakve iluzije da će se bilo koji urednik ili novinar postideti zbog činjenice da mediji (izuzimajući nekoliko izuzetaka), ne baveći se ovakvim društveno važnim temama, gaze upravo javni interes građana ove zemlje.
Vetar u leđa neodgovornosti daje im činjenica da upravo vlast tercira takvim zloupotrebama medijskog prostora, targetirajući sve one novinare i medije koji im nisu po volji, a dajući legitimitet svakom tabloidnom štivu koje sebe, bez profesionalnog legitimiteta, naziva – medijem. Upravo su razni informeri, pinkovi, hepiji i ostala opskurna javna glasila, sa ogromnim tiražima i, obrnuto proporcijalno kvalitetu, gledanosti – poznati po partijskoj podobnosti. No, nisu jedini.
I dok su mediji alat za upravljanje javnim mnenjem ili, kako bi profesorka Snježana Milivojević rekla, „ključna institucija za proizvodnju javnog znanja“ i važna poluga vlasti, dotle su kultura i umetnost monete za potkusurivanje.
Vlast prepoznaje kulturne ustanove samo kao resurs za udomljavanje svojih kadrova, po pravilu bez kompetencija, dok ih ti isti partijski vojnici vide kao „utešne nagrade“, ako ne nađu uhlebljenje u, recimo, javno-komunalnom preduzeću.
U svakodnevnom životu imamo partijsko podaništvo i partijsku poslušnost. U kulturi se pod poslušnošću podrazumeva i – nečinjenje. Ta tišina koja odzvanja u javnom prostoru, posledica je, neretko, straha za sopstvenu egzistenciju. Tako su (kulturni, umetnički, pa i medijski) autoriteti, pristajanjem na okolnosti, dozvolili kulturni sunovrat, koji je rezultirao vladavinom mediokriteta, ostavljajući prostor zloupotrebi partijskih uticaja.
Barokna raskoš današnje partokratije, kako ju je nazvao reditelj Stevan Filipović, možda se najbolje ogleda u primeru direktora niškog Narodnog pozorišta, Ivana Vukovića, koji je kao kadar SNS-a 2012. godine imenovan za v.d. direktora te ustanove, iako nije ispunjavao nijedan formalni uslov: niti je imao odgovarajuću školsku spremu, niti radno iskustvo. Ali je, zato, imao falsifikovanu biografiju koju je Srpska napredna stranka dostavila Skupštini grada Niša.
Svu vulgarnost partokratije, ipak, najbolje slikaju bedni budžeti, koji se dodeljuju umetničkim i medijskim stvaraocima, a po principu lojalnosti stranci na vlasti. I to nije patent koji je osmišljen danas, već model koji su primenjivale i sve prethodne partije koje su se starale o novcu namenjenom za proizvodnju kulturnih i medijskih sadržaja.
No, sve dok i te mrvice ne odu na neko, recimo, predizborno asfaltiranje puteva i ulica, pa i oni najlojalniji ostanu bez uhlebljenja – slušaćemo tišinu.
(Autorka je urednica TV serijala „Partokratija: kancer demokratije“. Izneti stavovi u textu su lični i ne odražavaju stavove Medija centra, producenta serijala.)
Može li neko da napravi komediju o Vučiću?
Kako izgleda „naručivanje“ predstava, možda najbolje slika jedan segment debate „Partokratija u kulturi, umetnosti i medijima“, koji vam prenosimo bez ikakvih izmena.
Slobodan Ćustić, upravnik Beogradskog dramskog pozorišta: Pozvao sam Andraša Urbana, koji za moj pojam ne radi baš predstave koje dobro govore o državi u kojoj on živi. To ne znači da je on loš umetnik, nego on ima neku drugu ideju sa kojom se ja ne slažem. Ali sam ga pozvao i pitao: „Da li bi ti hteo da dođeš u Beogradsko dramsko pozorište da uradiš jednu predstavu koja neće govoriti ništa loše o Srbiji i o građanima Srbije.“ I on se nasmejao. Dakle, nisam tražio da uradi prosrpsku…
Jovana S. Polić, moderator debate: Ali, to onda znači da politika određuje vrednosti u kulturi?
Slobodan Ćustić: Ne, ne, pa da li je Andraš Urban političar?
Stevan Filipović, reditelj: Čekajte, da li je ovo snimljeno? Ali, nemoguće je da stvarno govorite takve stvari…
Slobodan Ćustić: Što?
Stevan Filipović: Pa kako možete da kažete tako nešto. Ok je da mislite, ali vi eksplicitno pričate da ste zvali reditelje i naručivali im programirane stvari…
Slobodan Ćustić: Da, direktor se bavi programom kuće.
Stevan Filipović: Ali to je direktno uticaj na autorski deo njihovog posla, na umetnički deo njihovog posla.
Slobodan Ćustić: Ne…
Stevan Filipović: Može li neko da napravi komediju o Vučiću?
Slobodan Ćustić: Ja nisam govorio o njihovoj umetnosti. Dakle, Beogradsko dramsko pozorište ima svoju programsku orijentaciju.
Stevan Filipović: To je ok – komedija… Ali, može li komedija o Vučiću?
Slobodan Ćustić: Pa, ne!
Ostatak rasprave pogledajte u ponedeljak (3. jula) u 20h na televiziji N1!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
