Site name

Istraživačka priča: Međunarodna izolacija Kosova čini područje nasilja u porodici pravnom „crnom rupom“ za žrtve

Začarani krug: sindrom pretučenih kosovskih žena

Kao što sama kaže, bila je dobro poznato lice u policijskoj stanici na jugu Kosova, u koju je često odlazila da bi tražila zaštitu od nasilnog supruga. Bila je u ranim dvadesetim godinama kada se njen brak pretvorio u noćnu moru zlostavljanja.

2

Piše: Shqipe Gjocaj

Priština, Tirana, Podgorica 14. novembar 2017. 14:31

Začarani krug: sindrom pretučenih kosovskih žena

Na pločniku u Prištini umetnica izvodi performans u kojem prosipanjem crvene boje izražava protest protiv nasilja nad ženama. Foto: Ami di Đakomo

Između ostalog, pretio joj je pištoljem. Jednog dana, strahujući za svoj život, dokopala se pištolja i odnela ga u policijsku stanicu.

„Policajac koji me je tamo primio poznavao je mog muža“, rekla je ova tridesetjednogodišnja žena. „Odgovorio je da ako sam njegova žena, onda nikako ne bih mogla da predam pištolj policiji, jer bi me on pre toga ubio.“

Na kraju je ona ubila supruga. Presekla mu je grlo britvom.

Sedeći na prljavoj kancelarijskoj stolici u sobi za sastanke u jedinom ženskom zatvoru na Kosovu koji se nalazi na periferiji Lipljana, južno od Prištine, govorila je i o zatvorskoj kazni od 12 godina, koliko je dobila za ubistvo.

Osam godina i četiri meseca su već prošli, ostaje joj još manje od četiri godine.

Sudija je bio prestrog, kaže ona, podižući trepavice pokrivene maskarom sa kursa kozmetike koji pohađa u zatvoru. Šta je sa svim onim godinama nasilja, sa pozivima upomoć na koje niko nije odgovorio?

Sevdije Morina, zamenica državnog tužioca u Prištini, rekla nam je da je to „uobičajena“ kazna u takvim slučajevima, a da prilikom izricanja presude sudija nije uzeo u obzir olakšavajuće okolnosti.

„Muž ju je zaista zlostavljao“, rekla je.

Žrtve porodičnog nasilja na Kosovu često su prepuštene na milost i nemilost pravosudnom sistemu koji nije u stanju da im pruži zaštitu i ne pokazuje nimalo popustljivosti kada nekima od žrtava prekipi i pokušaju da se same odbrane ili osvete, tvrde advokati i aktivisti za ljudska prava. Kao i u drugim patrijarhalnim društvima u regionu, na prioritete preopterećenih policajaca, tužilaca i sudija značajno utiču rasprostranjena diksriminacija i dvostruki aršini za nasilje muškaraca i žena.

Ipak, Kosovo je jedinstveno po tome što je zbog nerazrešenog političkog statusa zemlje odsečeno od glavnih instrumenata evropskog pravosuđa, što ograničava i domete rada lokalnih aktivista.

„To je crna rupa Evrope“, kaže Hilmi Jašari, nezavisni ombudsman za Kosovo čiji je zadatak da štiti javni interes. „Kosovo je jedina zemlja [u Evropi] čiji se građani ne mogu obratiti Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.“

Kosovo je kao zemlja sa većinskim albanskim stanovništvom proglasilo nezavisnost od Srbije 2008. godine, ali neke zemlje ga još nisu priznale, uključujući Srbiju, Rusiju i Kinu.

Zbog toga Kosovo nije moglo da se priključi Savetu Evrope koji štiti građanska i politička prava u 47 zemalja članica. Sud u Strazburu u Francuskoj je arbitražno telo Saveta. Ipak, ono što se događa u Strazburu trebalo bi bar u teoriji da utiče na način na koji Kosovo rešava probleme porodičnog nasilja i štiti žrtve. U ustavu Kosova piše da se domaći zakoni imaju tumačiti u skladu sa odlukama ovog suda.

Ali pošto Strazbur nema na raspolaganju mogućnost kažnjavanja kosovskih institucija, visoka ustavna načela retko imaju uticaja na odluke koje se donose na terenu. To su odluke koje donose niži službenici pravosudnog sistema koji posrću pod teretom prevelikog broja slučajeva u zemlji sa jednom od najsiromašnijih ekonomija u Evropi. Oni određuju kako će policija i tužioci reagovati na izveštaje o porodičnom nasilju i da li će sudije izdavati rešenja o zabrani prilaska.

U ekstremnim slučajevima, kada žrtve i same pribegnu nasilju protiv mučitelja, sudije treba da donose primerenije presude za one počinitelje koji pate od sindroma zlostavljane osobe, što je psihološka trauma izazvana dugotrajnom izloženošću nasilju.

„Evropski sud za ljudska prava ne pita da li imamo dovoljno ljudi za taj posao i da li možemo to da finansiramo“, kaže tužiteljka Morina. „Ljudska prava se moraju poštovati, a u slučaju njihovog kršenja država bi pala na kolena zbog sankcija koje bi joj bile uvedene [da je Kosovo članica Saveta Evrope] ... Tako se na odgovornost pozivaju ljudi koji vode državu.“

Ombudsman Jašari navodi Italiju kao primer zemlje koja je poboljšala način na koji rešava slučajeve porodičnog nasilja zahvaljujući brojnim odlukama Evropskog suda za ljudska prava. U jednoj nedavno donetoj odluci, u martu ove godine, sud je ocenio da italijanske vlasti nisu pružile adekvatnu zaštitu jednoj majci i sinu jer nisu odmah reagovale na prijavu dugotrajnog porodičnog nasilja, što je konačno dovelo do ubistva sina i pokušaja ubistva majke.

Demonstranti u Prištini izražavaju bes posle ubistva Dijane Kastrati, dvadesetsedmogodišnje studentkinje koju je suprug ubio 2011. godine, pošto je sudija prethodno odbio da donese rešenje o zabrani prilaska. Foto: Ami di Đakomo

Iza zatvorenih vrata

U Kazneno-popravnom centru za žene i maloletnike u Lipljanu, kompleksu zgrada okruženih bodljikavom žicom, betonskim zidovima i njivama, nekoliko žena koje su ubile svoje muževe opisuju užase kroz koje su prošle pre nego što su izgubile kontrolu. Zatvorska pravila ne dozvoljavaju da zatvorenice budu imenovane.

„Tukao me je, mučio i provocirao anonimnim pozivima i porukama“, rekla je četrdesetpetogodišnja zatvorenica koja je na odsluženju kazne od 11 godina zbog ubistva muža iz ugovorenog braka.

Druga žena, stara 24 godine, izdržava kaznu od 13 godina za ubistvo. Rekla je da je pucala u muža kada je počeo da napada njihovu malu ćerku.

„Nisam nameravala da ga ubijem“, rekla je. „Samo sam htela da ga uplašim.“

Veoma mali broj žrtava počini ubistvo. Kroz zatvor u Lipljanu dosad je prošlo 17 žena osuđenih za ubistvo; od toga je njih šest osuđeno za ubistvo partnera.

„Žene na Kosovu suočavaju se sa velikim ekonomskim i socijalnim problemima“, kaže Edi Gusija, izvršna šefica Agencije za rodnu ravnopravnost koja radi u okviru kabineta premijera. „Nezaposlene su i ekonomski zavisne jer nemaju pravo da nasleđuju imovinu roditelja. Bez sopstvenog doma, one ostaju zatvorene u krugu nasilja, što se u nekim slučajevima završava smrtni ishodom.“

Fatmire Haliti, advokatkinja Kosovskog centra za rehabilitaciju žrtava torture, kaže da zakon koji predsedniku daje diskreciono pravo na pomilovanje osuđenika treba iskoristiti da se smanje preterano stroge kazne za žene koje su na nasilje odgovorile nasiljem. Od 2010. godine kosovski Zakon o pomilovanju iskorišćen je za prevremeno oslobađanje 86 muškaraca i pet žena osuđenih za različita krivična dela.

„Kada pogledate profile tih žena, vidite kakvo su nasilje trpele kod kuće i pod kakvim užasnim okolnostima su morale da žive, što su ujedno bili i motivi iza počinjenih krivičnih dela“, kaže Haliti. „Većina tih žena takođe su majke, a njihova deca moraju da budu smeštena u prihvatilišta za napuštenu decu. Kada se primenjuje Zakon o pomilovanju sve te faktore treba uzeti u obzir.“

Ministarstvo pravde nije odgovorilo na naš zahtev da dostavi svoj komentar.

Grupe za ljudska prava kažu da statistike o krivičnim delima ne daju jasnu predstavu o razmerama zlostavljanja iza zatvorenih vrata u zemlji koja ima 1,8 miliona stanovnika. Do 90 odsto porodičnog nasilja nikada ne bude prijavljeno, procenjuje Agencija za rodnu ravnopravnost.

Tokom 2016. godine policija je primila 870 prijava slučajeva porodičnog nasilja, uglavnom protiv žena, što je za rezultat imalo 243 hapšenja, kaže se u saopštenju Policijske direkcije za lokalne zajednice i prevenciju. Preostali slučajevi su prosleđeni tužiocima ili centrima za socijalni rad.

Istraživanje iz 2015. koje je sprovela Kosovska ženska mreža, krovno udruženje organzacija za zaštitu prava žena, pokazalo je da je 68 odsto žena nekada u životu bilo izloženo porodičnom nasilju. Više od 20 odsto muških i ženskih ispitanika odgovorilo je da je u nekim situacijama prihvatljivo da suprug pretuče svoju ženu.

„Kosovo nema kapaciteta za rešavanje problema porodičnog nasilja – niti da zaštiti žrtve ili sprovodi istrage“, kaže Tahire Hadžoli, šefica odeljenja kosovske policije koje se bavi porodičnim nasiljem i zlostavljanjem dece. „To je problem državne uprave. Moramo imati solidan budžet da bi policija bila u stanju da dobro obavlja svoj posao.“

Ovaj problem je već dugo na vrhu liste prioriteta grupa civilnog društva koje pomažu u obnovi Kosova posle sukoba sa Srbijom krajem devedestih godina. Ali ništa nije toliko podstaklo javnu raspravu kao dva slučaja koji su privukli pažnju javnosti i jasno ukazali na neuspehe države u pružanju zaštite ženama izloženim dugotrajnom zlostavljanju.

Dijana Kastrati, dvadesetsedmogodišnja studentkinja iz Prištine, zatražila je 2011. godine sudsku zabranu prilaska za svog supruga koji ju je proganjao i pretio joj u više navrata. Sudija je njen zahtev odbio. Tri sedmice kasnije, njen suprug ju je ubio iz vatrenog oružja dok je išla na predavanje. Suprug je pobegao iz zemlje i pretpostavlja se da danas živi u Španiji, kažu advokati porodice Kastrati. Budući da Kosovo nije članica Interpola i nema bilateralni sporazum o izručenju zaključen sa Španijom, nema načina da se zatraži njegovo izručenje.

„Za smrt Dijane Kastrati odgovorna je država“, rekao je advokat Artan Ćerkini, koji zastupa roditelje u ovom važnom slučaju pred ustavnim sudom.„Država nije postupila u skladu sa svojim zakonskim i ustavnim ovlašćenjima za zaštitu života, uprkos raspoloživim informacijama da se žrtva nalazila u ozbiljnoj opasnosti.“

Sud je 2013. godine ocenio da je država narušila prava Dijane Kastrati koja joj garantuju ustav i Evropska konvencija o ljudskim pravima. Porodica traži kompenzaciju pred ustavnim sudom. Mada je ovim slučajem uspostavljen važan presedan, ombudsman Jašari kaže da bez mogućnosti uvođenja sankcija odlukom Strazbura „sve i dalje zavisi od dobre volje državnih organa u zemlji“.

U međuvremenu, tridesetdevetogodišnja Zejnepe Bitići Beriša iz sela u blizini Suve Reke trpela je nasilje svog supruga Nebija Bitićija punih 16 godina. U pitanju je čovek sa policijskim dosijeom. Prijavljivala ga je policiji više puta tokom 13 godina, ali oni nisu ništa preduzeli.

Jedne noći u oktobru 2015, napao ju je nožem i naneo joj je 20 uboda dok je život isticao iz nje. Povredio je i njihovu ćerku tinejdžerku koja je pokušala da ga spreči. Nebi Bitići je osuđen za ubistvo sa predumišljajem, za šta je maksimalna predviđena kazna doživotna robija. Dobio je 12 godina.

Ključni element njegove odbrane bila je tvrdnja da je to učinio iz ljubomore, „zbog sumnje da ga žena vara sa policajcem iz Suve Reke“, kako je rekao Bitićijev advokat ispred sudnice. Tužiteljka Morina je rekla da se advokati koji brane nasilnike često pozivaju na smanjenu uračunljivost.

„Ako to žele, neuropsihijatri mogu i duševno zdravu osobu da proglase za neuračunljivu“, rekla je.
Tužiteljka se žalila na presudu Bitićiju u avgustu. Na dan donošenja odluke, desetine ljudi su se pridružile porodici u bdenju pred Palatom pravde na periferiji Prištine. Nosili su veliki transparent na kojem je pisalo: „Pravda za Zejnepe“.

Apelacioni sud je na izrečenu kaznu dodao još pet godina, tako da ukupna kazna iznosi 17 godina.

Aktivisti pale sveće u Tirani posle ubistva Fildeze Hafizi, albanske sutkinje koju je ubio bivši suprug, navodno posle višegodišnjih pretnji. Foto: Lorela Cuka

Regionalna pošast

Širom Balkana porodično nasilje opterećuje patrijarhalna društva u kojima se – bar za muškarce – podrazumeva da mačizam i agresivnost idu ruku podruku. Prema podacima iz istraživanja koje je 2012. godine sprovela SOS linija za žene i decu žrtve nasilja u Crnoj Gori, zapadnom susedu Kosova, više od 67 odsto udatih žena u toj zemlji bilo je izloženo nasilju supruga.

Podaci Saveta za pravosuđe, koji nadzire rad sudija u ovoj zemlji sa 620.000 stanovnika, pokazuju da tužioci obično umanjuju značaj slučajeva porodičnog nasilja tako što ih upućuju prekršajnim umesto krivičnim sudijama ili podstiču mirenje. Prošle godine, gotovo 90 odsto slučajeva porodičnog nasilja – njih više od 2000 – prosleđeno je prekršajnim sudovima u Crnoj Gori. Mnogi su uključivali i teške telesne povrede. Manje od 30 odsto tih slučajeva okončano je novčanim ili zatvorskim kaznama.

„Razgovarala sam sa nekima od sudija koji su mi govorili, ’Slučajevi nasilja nisu naš prioritet. Oni se lako rešavaju, a imamo ogroman broj nerešenih slučajeva korupcije i organizovanog kriminala’“, rekla nam je Maja Raičević koja se nalazi na čelu Centra za prava žena, nevladine organizacije iz Podgorice.

U poslednje tri godine, partneri su ubili pet žena u Crnoj Gori.

„Četiri od njih pet više puta su prijavljivale nasilje policiji i drugim institucijama, ali nisu dobile odgovarajuću zaštitu“, kaže ona.

Grupe za ljudska prava sada pokušavaju da iskoriste međunarodne konvencije, naročito UN Konvenciju o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena, CEDAW, koja je poznata i kao svetska deklaracija o pravima žena.

„Ako odbor CEDAW-a zaključi da je bilo kršenja prava žena od strane institucija, takav zaključak zakonski obavezuje državu da preduzme nešto da promeni takve prakse.“

Kosovo je jedina zemlja u Evropi koja nije pristupila CEDAW-u. Albanija je ratifikovaka konvenciju 1994. Ali, kao i Kosovo, mora još dosta da uradi na rešavanju problema porodičnog nasilja, kažu pravni eksperti.

„Mi smo manje-više isti narod“, kaže Zoje Jaka, direktorka zatvora Ali Demi, jedinog zatvora za žene u Albaniji. „Imamo sličan mentalni sklop i sličan odnos prema zakonu, Albanija i Kosovo.“

Nedavno ubistvo sutkinje postalo je simbol neuspeha Albanije da zaštiti ugrožene žene. Posle više godina pretnji, bivši muž je krajem avgusta usmrtio Fildeze Hafizi. Nekoliko dana posle ubistva demonstranti u Tirani su gađali zgradu ministarstva pravde crvenom farbom i okupili se ispred zgrade parlamenta.

„Ubistvo ne stvara muškarca, već ubicu“, pisalo je na jednom transparentu.

Ali nisu svi zgroženi tim događajem. Na društvenim mrežama mnogi su branili ubicu iako je optužnica već bila podignuta, a on je priznao zločin.

„Neka ide dođavola kurva koja je izgradila karijeru s muževljevim novcem, a onda izbacila napolje čoveka koji ju je stvorio“, napisao je jedan od korisnika Fesjbuka.

Prema podacima Glavne direkcije za zatvore, u julu je na izdržavanju kazne zbog ubistva bilo 816 muškaraca i 14 žena.

U zatvoru Ali Demi koji čini nekoliko zgrada sa crvenim krovovima u rezidencijalnoj zoni Tirane okruženih stražarskim kulama, mnoge od žena na izdržavanju kazne su ubile muževe ili muškarce koji su ih proganjali. U nedavno objavljenoj knjizi albanske televizijske novinarke Eni Vasili dokumentovane su okolnosti koje su dovele do nekih od ovih zločina.

Fatbarda Đonaj iz sela Mat na severu zemlje osuđena je na 12 godina za ubistvo muškarca koji ju je uhodio i pretio da će je silovati dok je drži na nišanu pištolja.

„Ako ne pođeš sa mnom, ubiću ti brata za sedam dana“, rekao joj je onog dana kada ga je ubila iz očeve automatske puške. Tada je imala 26 godina. „Odvešću te i zaključaću te u napuštenu kuću. Iseći ću te i soliću ti rane, probadaću te usijanom žicom“

Pomilovana je u januaru.

Pravni okvir

Kosovo ima solidne zakone za zaštitu žrtava porodičnog nasilja, ali oni se često ne primenjuju, kažu aktivisti iz grupa za zaštitu ljudska prava.

Zakon o rodnoj ravnopravnosti štiti i promoviše jednakost muškaraca i žena kao jedan od kamena temeljaca demokratije.

Takođe, Zakon o zaštiti žrtava porodičnog nasilja garantuje žrtvama pravo da napuste dom bez straha od fizičkog, verbalnog ili mentalnog nasilja, ograničavanja kretanja ili drugih oblika zlostavljanja.

Ustav kaže da zakone treba tumačiti u skladu sa ključnim međunarodnim sporazumima kojima Kosovo još nije pristupilo zbog nerazrešenog pravnog statusa zemlje.

To uključuje UN Konvenciju za eliminisanje svih oblika diskriminacije žena i takozvanu Istanbulsku konvenciju Saveta Evrope posvećenu rešavanju problema nasilja nad ženama. Ustavni sud može dati ocenu da li se zemlja ponaša u skladu sa ovim dokumentima ili ne.

Postoji više inicijativa koje imaju za cilj osnaživanje prava žena na Kosovu.

Program za rodnu jednakost, pokrenut 2006, ima za cilj da agendu ravnopravnosti integriše u javne politike. Nacionalni akcioni plan za suzbijanje porodičnog nasilja iz 2016. uključuje alatke za zaustavljanje zlostavljanja, pružanje zaštite i pomaganje žrtvama da se reintegrišu u društvo.

Uprkos zakonima i inicijativama, eksperti smatraju da je borba protiv porodičnog nasilja osujećena staromodnim stavovima, uključujući i uverenje da je nasilje između supružnika njihova privatna porodična stvar.

‘Pravi muškarci’

Ako želite da zaustavite nasilje protiv žena, kažu pravni eksperti, počnite tamo gde ciklus nasilja počinje – od mladih muškaraca.

„Retko govorimo o nasilju kom su izložena deca i dečaci tinejdžerskog uzrasta“, kaže Morina, zamenica državnog tužioca Kosova. „Naše porodice su veoma autoritarne i mnogi od tih mladića dobijaju batine ili su izloženi nasilnom zlostavljanju od strane očeva, stričeva ili deda koji od njih traže da budu 'pravi muškarci'.“

Zbog te brutalizacije često najviše trpe žene, naročito u tradicionalnim zajednicama na Kosovu i u Albaniji gde običajno pravo žene tretira kao bića nižeg reda.

Još od srednjeg veka društveni život je ovde regulisan običajnim pravom Albanaca kodifikovanim u zbirci poznatoj kao Kanon Leke Dukađinija. Mada je diskutabilno koliko Kanon još utiče na moderno društvo u Albaniji i na Kosovu, činjenica je da se u ovoj zbirci veća vrednost daje životu muškarca, pa tako Kanon dozvoljava osvetu za ubistvo ubijanjem rođaka čoveka koji je prolio krv muškog člana porodice.

S druge strane, životi žena se vide kao manje vredni.

„Krv žene nije jednaka krvi muškarca“, kaže Kanon u delu koji se odnosi na brak. Na drugom mestu žena se poredi sa „vrećom koja je napravljena da služi u muževljevoj kući do kraja svog veka“.
Odjeke takvog načina razmišljanja neki eksperti pronalaze i u današnjem odnosu prema ženama.

„Značenje rodnih uloga, norme koje određuju šta znači biti muškarac, žena, dečak ili devojčica, za sve to postoje reference u kanonu“, kaže Nita Luci, antropološkinja na Univerzitetu u Prištini. „One su ugrađene u svakodnevni život i podržane su u svakoj društvenoj instituciji“.

Eksperti za krivično pravo takođe ukazuju na dvostruke standarde u odnosu prema zatvorenicima i zatvorenicama, bez obzira na počinjeno delo. Kada muškarac prekrše zakon, porodica čine sve da angažuje najbolje advokate, prodaje zemlju, kola i traktore ili podiže kredit. S druge strane, mnoge žene koje prekrše zakon bivaju odbačene od strane porodice i prijatelja, čak i ako su i same bile žrtve nasilja.

„Obilazeći institucije kazneno-popravnog sistema u Albaniji, primetila sam dvostruke rodne standarde za nasilne zločine“, rekla je Klejda Nđela, menadžerka projekta u Helsinškom odboru u Albaniji sa sedištem u Tirani. „Za žene koje su ubijale nema mnogo tolerancije. S druge strane, izražena je tendencija da se za muškarce koji su ubili svoje žene traže opravdanja, naročito ako je navodni motiv bila ljubomora ili odnosi u porodici.“

U zatvoru u Lipljanju na Kosovu zatvorenice izlaze iz svojih ćelija na čas rekreacije.

„Kada muškarac nekog ubije, to je dokaz muškosti“, kaže jedna zatvorenica, „Kada žena ubije, to je tragedija.“

Shqipe Gjocaj je nezavisna novinarka na Kosovu specijalizirana za problematiku ljudskih prava. Ovaj članak je nastao u okviru projekta Balkanske stipendije za izvrsnost u novinarstvu, uz podršku Fondacije ERSTE i Fondacija za otvoreno društvo, u saradnji s Balkanskom istraživačkom mrežom. Više o projetu može se naći na linku.

povezane vesti

komentari (2)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Lenka Petrović

14. novembar 2017.

Kada je postao predsednik, Boris Tadić je ukazom o pomilovanju oslobodio nekoliko žena koje su kao žrtve brutalnog i dugogodišnjeg porodičnog i partnerskog nasilja ubile svoje partnere kao akt kojim se društvo iskupljava na neki način činjenicom da im nimalo nije pomoglo dok su trpele užase. To je simbolički čin ali je tada na neki način odredilo društvo u smeru ka boljem zakonskom okviru za kažnjavanje nasilja. Hvala najlepše za tekst. Ženama na Kosovu želim sve najbolje!

Boris

15. novembar 2017.

Zašto pišete u srpskim novinama o kosovu kao državi?