„Kada sam u maju prošle godine čuo za Predragovu bolest našao sam se u Sarajevu na jednom skupu gde je baš u tom trenutku neko počeo da dobacuje nešto iz publike.
Kada sam se maksimalno iznervirao izašao sam iz sale i u holu sreo zajedničkog prijatelja koji mi je rekao da Predragu nije dobro i da su prognoze jako loše. Kada sam se vratio u salu bio sam tako ljut i besan, ne znam na koga i na šta, ali sam svoj bes izlio na tog čoveka koji je iz publike dobacivao neke gluposti da sam mu rekao deset puta više od onoga što bih mu rekao u nekoj normalnoj situaciji.
Taj bes na nešto neodredivo, na sudbinu koja je tako nepravedna, me nije ostavio od tada do danas“ – rekao je Teofil Pančić sinoć na komemoraciji u UK Parobrod nedavno preminulom satiričaru, pesniku i novinaru Predragu Luciću.
O Luciću su govorili njegovi poštovaoci, prijatelji, pisci, pesnici, novinari kolege i saradnici,a slična okupljanja održana su ovih dana i u Splitu, Zagrebu i Sarajevu.
Pesnikinja i Lucićeva prijateljica Radmila Lazić rekla je da „ako život čine vreme i okolnosti u kojima živimo i ako si pri tom senzibilan i nesebičan i ako te i tuđe rane bole, ako si pravdoljubiv, čovekoljubiv i beskompromisan, ako si bezinteresan i neizmerno hrabar, neizbežno stradaš. Ako imaš obraz, ako si ispravan i uspravan, pa još umeš i da pocrveniš zbog sebe pa i zbog drugih, a zoveš se Predrag Lucić, ti bivaš onaj koji umire mlad“.
Lazić je dodala i to da je taj duh bio pretanan za taj džinovski teret koji nam je namenila „država, društvo, zločinci i hulje, ratni huškači, politički špekulanti, etnički čistači i ratni profiteri i svi njihovi pomagači i glasači, nosioci onog virusa koji je Hana Arent nazvala banalnost zla. Tu banalnost zla secirao je Predrag Lucić iz dana u dan, više od četvrt veka, na jedinstvan i prepoznatljiv način, reskim i britkim stihovima, rugajući se i podsmevajući se nosiocima tog virusa. Činio je to naizgled lako, razigrano i raspevano, da nas razgali i nasmeje dok nam se ledi krv u žilama, da nas ohrabri“, rekla je Lazić.
Lucićev kolega i saradnik iz „Kulturno-propagandnog kompleta Beton“, gde je Lucić imao svoju rubriku pod nazivom „Lirika utoke“, Saša Ćirić okarakterisao je Lucića kao najvećeg satiričnog pesnika našeg zajedničkog jezika i jednog od najvećih satiričara. „Bio je jedan od nedovoljno zapaženih pesnika, jer se satirička poezija nepravedno ne vrednuje kao vrhunsko umetničko delo“ – naveo je Ćirić i osvrnuo se na to da je zbog Lucićevih pesama jedan od urednika „Betona“ morao da ide i u policiju na informativni razgovor.
„Lucić je negovao i ispoljava jedan pravi jeretički satirični duh i to je ono gde smo se mi sa njim i ostalima iz Feral tribjuna prepoznavali. To je taj subverzivni pristup za koji nema svetinje, a zapravo se deluje u ime onih najviših etičkih ideala koji su pogaženi u društvima u kojima živimo“ , naveo je Ćirić.
„ Presudan u mom slučaju bio je taj uticaj koji su Predrag i ostatak ekipe iz Feral tribjuna imali na mene kao klinca koji je odrastao u Rijeci. Mogu slobodno da kažem da su uticali ne samo na način na koji se ja danas bavim novinarstvom nego mi je čak održao i zdrav razum prilikom mog izbegličkog života“ , naveo je novinar Dejan Kožul. On se prisetio i anegdote kada su Lucića pitali šta bi voleo da ljudi kažu za njega kada umre na šta je on odgovorio da bi voleo da tada neko ustane i uzvikne: „Hej ljudi, eno mrda se!“
Predrag Lucić rođen je u Splitu 1964. godine. Prve kolumne beleži u nedeljniku Omladinska iskra, a krajem 80-tih, s Borisom Dežulovićem u Nedeljnoj Dalmaciji, započinje ono što će kasnije postati satirični podlistak Feral. Posle gašenja Ferala, piše za riječki Novi list. ’’Sun Tzu na prozorčiću’’(2009) , ’’Bezgaća istorijske zbiljnosti’’ ( 2010) i ’’Gusle u magli’’ samo su neke od njegovih knjiga. Umro je 2018. I sahranjen je na splitskom groblju Lovrincu uz pesme Leonarda Koena “Dance me to the end of love” i Monty Phiton-a “Always look on the bright side of life”.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
