Trebješanin: Predrasude je teško iskoreniti

Počev od toga da nam religija ne dozvoljava, što nije tačno, do najčešće „desiće mi se nešto loše ako potpišem donorsku karticu“.

Psiholog Žarko Trebješanin kaže za Danas da predrasude po definiciji spadaju u krute stavove, koje je veoma teško iskoreniti.

– Predrasude imaju veliku otpornost na promenu upravo zato što su utemeljene na iracionalnim strahovima i shvatanjima. Čoveku možete objasniti da nije u pravu ukoliko je u zabludi, međutim, kod predrasuda je to znatno teže – naglašava Trebješanin. On dodaje da kod nas postoji i narcistička vezanost za sopstveno telo, čak i kod ljudi koji se predstavljaju kao religiozni.

– Naravno, reč je o površno religioznim i neinformisanim ljudima. Oni misle da vaskrsenje podrazumeva da će oživeti u istom onakvom telu u kakvom su umrli, pa ne žele da budu „oštećeni“. To je u suprotnosti sa crkvenim tumačenjem – ističe Trebješanin. Jedini način borbe protiv predrasuda, naš sagovornik vidi u edukaciji.

– Naučno je dokazano da obrazovaniji ljudi imaju manje predrasuda. Na pojedine koji samo nisu dobro informisani možemo uticati češćim medijskim natpisima o ovoj važnoj temi. Međutim, edukacijom možemo uticati na buduće generacije kako ne bi postali robovi predrasuda – napominje Trebješanin.

Organizacija „Srbija za transplantaciju“ izdvojila je 10 najčešćih predrasuda i zabluda, kao i argumentovane činjenice koje ih pobijaju.

Mit 1

„Čuo sam da je neki momak otišao na žurku, a sledećeg dana se probudio u kadi punoj leda. Izvadili su mu bubrege da ih prodaju na crnom tržištu.“

Stvarnost

Ova priča već dugo kruži internetom. Ali nema apsolutno nijednog dokaza da se tako nešto dogodilo. Pre svega, trgovina organima je zabranjena. Zatim, s obzirom na složenost transplantacijskog postupka, ovakav događaj je praktično nemoguć. Postupak određivanja podudarnosti tkiva davaoca i primaoca, potom, potreba za visokoobrazovanim lekarima i drugim medicinskim osobljem, kao i zahtevi za visokom i savremenom tehnologijom, čine tajnost takvog postupka nemogućom. Većina bi ovu priču smatrala smešnom, ali moguće je da neko u nju ipak poveruje i odluči se protiv doniranja organa zbog nepotrebnog straha.

Mit 2

„Bogati ljudi i poznate ličnosti se stavljaju na vrh liste čekanja, dok obični ljudi moraju dugo da čekaju na transplantaciju.“

Stvarnost

Prilikom distribucije i određivanja primaoca ne gleda se na materijalno stanje ili društveni status, već dužinu čekanja na presađivnje organa određuju mnogi činioci. To su podudarnost tkiva, krvna grupa, dužina čekanja na presađivanje, težina bolesti, kao i drugi medicinski kriterijumi. Faktori poput rase, pola, starosti, prihoda ili društvenog statusa, ne uzimaju se u obzir kod određivanja primaoca organa.

Mit 3

„Ako se dogodi nesreća i u bolnici znaju da želim da doniram organe, da li će lekari, uprkos tome, pokušati da mi spasu život?”

Stvarnost

Lekari i zdravstveno osoblje, koje će vas lečiti, potpuno je odvojeno od timova lekara za transplantaciju.

Ako ste bolesni ili povređeni, i prime vas u bolnicu, spašavanje vašeg života je najveći prioritet. Zdravstveno osoblje koje se bavi transplantacijom obaveštava se tek kada se svi uloženi napori za spašavanje života pacijenta pokažu neuspešnim i kada se ustanovi smrt. Transplantacijski timovi obaveštavaju se tek kada se od porodice dobije pristanak za doniranje organa.

Mit 4

„Moja vera ne podržava doniranje organa.”

Stvarnost

Sve organizovane svetske religije podržavaju doniranje organa, smatrajući je aktom plemenitosti i ličnog izbora.

Na Saboru 2005. godine izneto je pitanje presađivanja organa i Srpska pravoslavna crkva je blagoslovila i pozvala vernike da zaveštaju organe. Srpska pravoslavna crkva se među prvima od svih pravoslavnih crkava pozitivno izjasnila po pitanju rešavanja ovog problema.

Katolička crkva je odavno podržala zaveštanje organa, a papa je otvorio kongres transplantacije u Rimu.

I sa jevrejskom zajednicom stvari stoje isto. Rabin Isak Asiel se pozitivno izrazio, kao i muftija Jusufspahić u ime muslimanske zajednice.

Mit 5

„Ne bih želeo da moja porodica snosi troškove ukoliko se odlučim da doniram organe.”

Stvarnost

Porodica donora nije opterećena nikakvim troškovima.

Mit 6

„Plašim se da bi, ako doniram organe, primalac ili njegova porodica, mogli da saznaju moj identitet i na neki način kasnije opterete moju porodicu.“

Stvarnost

Informacije o donoru prenose se primaocu i njegovoj porodici samo u slučaju da to želi porodica davaoca.

Mit 7

„Ja nisam potpuno zdrav. Da li mogu biti donor?”

Stvarnost

Lekari će u određenom trenutku proceniti koji su organi zdravi i dobri za presađivanje.

Mnoge bolesti koje su nekad smatrane preprekom za doniranje organa, više ne predstavljaju prepreku. Neke od njih su hepatitis i dijabetes.

Mit 8

„Ja sam prestar da budem donor.”

Stvarnost

Više ne postoji starosna granica za doniranje organa. Donor organa može biti osoba dečjeg uzrasta, kao i čovek od 90 godina. No, iznad svega je važno da građani, svojim pojedinačnim primerima, pokazuju prihvatanje doniranja organa.

Mit 9

„Čuo sam da se uzimaju svi organi bez obzira na to šta ja želim da doniram.”

Stvarnost

Možete naglasiti koje organe želite da donirate i postupiće se u skladu sa važim željama. Ipak, važno je i to da o tome obavestite svoju porodicu i blisku okolinu.

Mit 10

„Doniranje organa predstavlja bitno nagrđenje mrtvog tela.” 

Stvarnost
Donirani organi se odstranjuju hirurškim zahvatom, poput svake druge ozbiljne hirurške operacije.

Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.