Site name

Da li je sposobna da bude majka?

Osobe sa invaliditetom su se dugo ispitivale u okviru medicinskih i zdravstvenih studijskih programa, koji su invaliditet posmatrali kao deficit koji treba popraviti.

Piše: M. M. S.

05. septembar 2017. 16:00

Da li je sposobna da bude majka?

U okviru političkih previranja i bujanja građanskih pokreta 70-ih godina, pokret za prava osoba sa invaliditetom postavlja osnove za razvoj studija invalidnosti, u kojima se fokusira na društveno konstruisane barijere kakve su isključivanje, predrasude, urbanistička nepristupačnost. Studije invalidnosti se tako razvijaju kroz interdisciplinarnu oblast istraživanja koja proširuju znanja medicinskih nauka i invalidnost razmatraju kao pitanje građanskih i ljudskih prava, manjinskog identiteta, kategoriju kritičke analize. Istraživanja se zasnivaju na pitanjima kako društvo kreira razlike između 'normalnog' i 'nenormalnog' tela i uma i kako se te razlike podjednako materijalizuju u životima osoba sa i bez invaliditeta. Tako, nasuprot medicinskom pristupu, studije invalidnosti prilaze invaliditetu kao osobenom ljudskom iskustvu, koje je opet upleteno sa nizom drugih kategorija identiteta, rasom, polom, seksualnošću, verom.

Kada su se ove studije pojavile, bile su radikalan zaokret u odnosu na dominantan medicinski model. Kao i ženske studije, one uče da je neprihvatajuće društvo ono koje treba normalizovati, a ne manjinske grupe.

Feminističke studije invalidnosti nadovezuju se na ova znanja i dovode u pitanje stereotipe o osobama sa invaliditetom, nastojeći da povrate propuštene glasove i osvetle društvene procese formiranja identiteta. Jedan produkt takvih aktivnosti je knjiga "Seksualnost žena sa motornim invaliditetom iz Vojvodine" Veronike Mitro, Dajane Damjanović i Svjetlane Timotić, iz organizacije Iz kruga - Vojvodine, koja se bavi jednom tabuiziranom temom iz ugla samih žena sa ovom vrstom invaliditeta. Ovaj poduhvat istraživačica na studijama roda i invalidnosti je značajan posebno zbog aktuelne rasprave o uvođenju seksualnog obrazovanja u škole, u kojoj se ova grupa žena ne uzima u obzir. Kako navode autorke, žene i devojke sa invaliditetom širom sveta ne uspevaju da ostvare seksualna i reproduktivna prava. Tradicionalne vrednosti kojima se uspeh žena meri prema tome da li se udala i rodila decu značajno se odražavaju na živote ovih žena, koje se doživljavaju kao manje vredne ukoliko ih invaliditet sputava da se ostvare u takvoj rodnoj ulozi. "Da li će biti sposobna da se stara o detetu" prvo je pitanje koje se postavlja u njenom okruženju, i prema toj sposobnosti se u patrijarhalnom društvu i meri stepen invaliditeta žene. Ukoliko ne mogu da odgovore na zadata očekivanja društva, onda su im neretko osporavana i prava "na ljubav, seksualnost, materinstvo i lično potvrđivanje". U ovoj knjizi žene sa motornim invaliditetom same govore o seksualnosti, promenama na telu, menstruaciji, masturbaciji, prvim seksualnim odnosima, rađanju, kao i iskustvima tokom lekarskih pregleda.

Još jedan važan poduhvat ostvarila je Mima Ružičić Novković, iz Centra Živeti uspravno, knjigom "Izboriti se za izbor: životna priča Gordane Rajkov". Ovo je priča aktivistkinje koja je obeležila pola veka svog rada u pokretu osoba sa invaliditetom, a koja svedoči o društvenim prilikama u kojima se taj pokret razvijao i putanji poboljšanja položaja osoba sa invaliditetom.

Sve su to bile platonske ljubavi

Žene sa motornim invaliditetom pričaju o druženju, prvom poljupcu, seksualnom odnosu, odlasku kod lekara:

"Pre povrede sam imala društvo, i sad, naravno... ali onda vidiš da se drugačije ophode prema tebi... tačno vidim kako me gledaju iz sažaljenja";

"Što se tiče društvenog života, ljubavnog života, seksualnog, nije toga bilo. Ja sam sebe smatrala za manje vrednu, da ne zaslužujem, da mene niko neće. I sve sam to pripisivala invaliditetu. Naravno da sam želela, ali sve su to bile neke platonske ljubavi, neuzvraćene, jer sam se bojala da... pokažem toj osobi da mi se dopada";

"Kad sam navršila osmi razred, srela sam jednog poznanika i on je počeo da mi se udvara. I pošto je on bio jedini moj udvarač, ja sam to prihvatila odmah, mada mi je i mama rekla, pošto njegov tata pije i on pije: - Nemoj, nemoj, doći će drugi koji će biti bolji. Ne, meni je to bio prvi i kao da mi je zadnji"

"Uvek sam imala muškarce koje sam poželela i koji su važili za face... ali nikako nisam htela da nastavljam vezu... upravo zbog straha od sopstvenog tela";

"To je bila prva žena s kojom sam se poljubila... NJen tata nas je uhvatio u momentu kad sam je ja poljubila, tako da je ona posle imala problema";

"Prvi seksualni kontakt imala sam sa trideset godina, sa osobom koja je bila osam godina mlađa. Nikad nisam mislila da neko može da bude toliko nežan";

"Jako rano sam počela da masturbiram i jedno vreme sam to dosta često radila";

"Ne idem redovno na preglede zato što medicinsko osoblje nije edukovano i zato što me gledaju kao sedmo svetsko čudo";

"Bilo mi je malo neprijatno, jer je to bio sistematski pregled i prvo pitanje je bilo: Da li imaš? Ja sam rekla: Imam. I bilo je kao: Doviđenja, prijatno."

Izvodi iz knjige "Seksualnost žena sa motornim invaliditetom iz Vojvodine"

Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije - Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

povezane vesti

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.