Nina Savčić

Dok spavam, moje „drugo Ja“ vredno radi. Iako su mu oči na pola koplja i umorno je, ono ne sme da ustane sa stolice.

Neko je jutros pustio glasno „Nek živi ljubav“.

Danas je nedelja oko podne…

Sećam se vica od pre nekoliko decenija. Sam vic je bezveze, ali je važan učesnik u priči (građenoj prema strukturi bajke gde se gost tri puta pita kako to da se pred njega stavlja neadekvatan obrok) bila pljeskavica puna dlaka

Za sve one koji ludo veruju da su se stvari promenile nabolje, istraživanja kažu da je to netačno.

U petak je u Kući kralja Petra I bila dodela Nagrade „Isidora Sekulić“.

Povremeno, kad pokušam da se odmaknem i iz neke neutralne pozicije, ono što kažemo da je pogled odozgo ili sa strane, kad, dakle, pokušam tako da osmotrim svet u kom živim, imam utisak da sam upala u loš nadrealistički eksperiment.

Volela bih da imam nešto značajno da kažem u vezi sa izborom novog rektora, ali nemam. Jedini komentar je: kako je ikom padalo na pamet da može biti drugačije.

Ne znamo šta će biti sutra, ipak jasno je da ćemo 21. juna koronu baciti na kolena.

Ne sećam se vremena kad je Jugoslavijom vladao Tito.

Znate onaj stari stari vic: zašto su žene loši vozači? Zato što su ih muškarci ubedili da je ovolicko 20 cm.

Dok još situacija nije pojurila u smeru stavljanja pod kontrolu virusa i gašenja pandemije (što se desilo prošlog vikenda u nekom antirealnom univerzumu/mehuru u kom žive bića iz kriznog štaba) i dok su vlasnici kafića još imali obavezu da svoje lokale drže zaključanim, prošetala sam se krajem i overila nekoliko kršilaca propisanih mera.

Bindžovanje je postao poguban ekstremni sport.

Ako ste imali naivnu ideju da ćete se smrću otrgnuti od mučnih produkata i projekata ove vlasti, prešli ste se.

Izgleda da nas u poslednje vreme smrti upozoravaju na to da se naš svet kruni.