Nina Savčić

Na kraju, svi filmovi i sve knjige vrte se oko iste teme: (manje ili više romantične) ljubavi.

Tačnije, studija mog slučaja. Bez teorije bilo koje, zasnovano na metodi koju mogu nazvati metoda opservacije.

Od detinjstva Novu godinu (doček i dane oko njega) nisam mogla da zamislim bez jelke. Uglavnom okićene. Istina je da smo je često ukrašavali u noći 31. decembra, a koliko se sećam nekad i u januaru. Bilo kako bilo, okićena ili neokićena, ona je bila simbol novogodišnjih praznika.

Pre nekoliko meseci palo mi je u oči da je nemoguće gledati emisiju gde bi bio dovoljan samo voditelj sa gostima.

Kada bi se klub za inovacije zaustavio na ovoj tački u svom radu, pa zaspao ili se umirovio, a njihovi se izumi i dalje širili, u nekom trenutku u budućnosti, čvrsto verujem, ljudi bi se rađali sa točkovima na nogama.

Svakog jutra kad podignem roletne, susretnem se sa istom slikom, razume se, pod uslovom da smog dozvoljava da vidim dalje od stabla čije mi grane udaraju o prozorsko staklo. Na zgradi preko puta nacrtan je veliki crni falus.

Ne znam kako su se veštice snalazile u njihovoj noći, ali sumnjam da im je bilo lako, bez obzira na potencijalne supermoći, ako nisu imale kompas jer se nije video prst pred nosem. Meni je taj poslednji dan oktobra doneo neobično iskustvo tokom šetnje i jedno, srećom kratkoročno, odustajanje.

Možda je meni promakla poenta, ali gerilski napad na umetnost u ime zelene planete izgleda mi kao opasno promašena tema.

Rekla bih malo po malo, ali nije bilo tako postepeno, bilo je odjednom i pod prinudom, sasvim sam promenila socjalne navike. Dve i po godine šetam se po uskim krugovima. Male prodavnice, kafe za dvoje, male knjižare. Dovoljno vremena da se promene i navike i potrebe. Više mi se ne ide na velike skupove, koncerte, žurke. Sada mi se veliki prostori čine prevelikim, a veće grupe ljudi neprijatnom gužvom.

Zeleni konzumeri apeluju: ne kupujte novo, ako već morate da kupujete, činite to u second hand radnjama.

Počela sam da se plašim knjiga. Ne knjiga samih po sebi, kao objekata, fizičkih entiteta, iako nekad umeju da budu prilično zastrašujuće: masivne korice, oštri ćoškovi, nekad su to predmeti debljine nosećeg zida, nekad čak i sa ojačanjima na riknama.

Sve je počelo od bezazlene šetnje po Tviteru.

Pre desetak godina, žureći da se nađem sa prijateljem, verovatno pritom i kasneći, maskaru sam stavila na tramvajskoj stanici. Pod nadstrešnicom od pleksiglasa bile smo samo jedna devojka i ja.

Ovako pred odluku o dodeli nacionalnih frekvencija, razmišljala sam o medijima. Jedna od stvari koja me nervira u vezi sa televizijama jesu reprize tokom leta. Najbolje emisije samo nestanu sa programa, puštaju se već emitovane, kao da bi svi trebalo da odemo na raspust da se resetujemo i pripremimo za novu školsku godinu zato što nastavnica ima kuću na moru pa tamo voli da provodi juli i avgust.

Čitala sam Kaningema i sinulo mi je, tek delom vezano za roman: u umetnosti se moramo odreći stida. Kao autori, ali i kao recipijenti. Ne možemo napraviti autentičan rad ukoliko se držimo salonskih granica i prazne estetike.