Famozno

Najbliži pronalasku leka za našu kolektivnu duševnu bolest bio je, danas omraženi "Vučićev opozicionar" - inače jedan od najtalentovanijih srpskih političara svih vremena, kome su obe Srbije svojski pripomogle da proćerda talenat - Čeda Jovanović.

Miloš Crnjanski se, između dva famozna rata, žestoko sprdao sa "salonskim revolucionarima", i umalo nije time sebi iskopao grob, jer su, čim je kucnuo čas revolucije, revolucionari stisnuli muda i iz salona otišli u šumu.

Pre nego što se dotaknemo teme naše današnje kolumne, podsetiću vas na Sen Žista, jednog od "četiri stuba" Francuske revolucije koji je rekao, citiram: Onaj ko revoluciju ne sprovede do kraja, sam sebi kopa grob".

Manje više svi će se saglasiti da je famozno OVO u čemu životarimo teška anomalija, ali malo će ko hteti da prihvati da je TO posledica - hronične anomije, siguran sam da će mi sledeća inspekcija podfamoznosti dati za pravo.

Nakon naše prekjučerašnje kolumne - za koju sam osnovano posumnjao da će izazvati dodatne srpke podele - siđoh u dubine podfamoznosti da vidim šta podfamoznost sanja da joj se događa i šta smatra glede bojkota/učešća na predstojećim izborima.

Verovatno ste tokom ovih deset famoznih godina zapazili da moja malenkost mnogo žešće plajpiči Politiku i RTS nego, recimo, Informer i TV Pink.

Elem, pročitah u svetu neđelju intervju koji je moj drug Goran Ješić dao sajtu Autonomija - koji se nakratko pojavio i na Danasovom sajtu, da bi netragom nestao u bespuću povijesne neozbiljnosti - u kome Ješić bez buke, besa, samoviktimizacije i samosažaljenja, tako karakterističnih za srpske političare svih boja, potanko obrazlaže zašto je bojkot loša ideja i još lošija praksa koja će za rezultat imati produžetak vladavine Vrhovnog Prevashodstva ad calendam graecem.

Nije čudo što je Marina Abramović, svetski slavna konceptualistkinja, naše gore liska. Što reko vladika - imala se i đe i rašta roditi, jer je konceptualizam u Srbiji ono što je u komunizmu bio socijalistički realizam - državna, dakle, umetnost.

Reakcije na prekjučerašnju, istovremeno blagu i crnu (kako za koga) vest da je ovogodišnju Nobelovu nagradu za književnost dobio Peter Handke, odlično su se uklopile u temu naše današnje kolumne, što će reći - štetu koja proizilazi iz primitivne politizacije umetnosti.

Apsolvirasmo juče da se - tik ispod pokorice pojavnosti, ali mestimično već vidljivo i na površini - u Srbiji sve raspada i to na svim stranama i u "svim bojama".

Rekoh prekjuče da direktan prenos osamstogodišnje preslave u Sv. Sava centru neću gledati, pa porekoh.

Večeras će u Sava Centru biti upriličena preslava (nije tipferer, "e", a ne "o" je namerno) osamstogodišnjice autokefalnosti SPC, na kojoj će domaćin, NJ.S. Irinej uručiti visoka crkvena odlikovanja određenom broju persona dramatis koje su - pretpostavljam da će to tako biti obrazloženo - dale "izuzetan doprinos svetosavlju", tj. "pravoslavlju srpskog stila".

U toku je centralna proslava - umal, grešna mi duša, ne napisah "centralna otadžbinska uprava" - osamstogodišnjice SPC-ove autokefalnosti, a danas, kako se obavestih, sleduje još jedno otadžbinsko orgijanje autokefalnih beogradskih taksista.

Komentatorluče moj - da parafraziram Radovana Trećeg - jeste li primetili da Radovanov kolega, Radovan Četvrti, nije demantovao da je on Radovan Cetvrti iz B. Bašte ( čija je adresa poznata redakciji) nije, recimo rekao da je neki Radovan Cetvrti iz Aranđelovca? Ako niste, ne mari. Radovan ionako nije tema naše današnje kolumne. On je, što no se kaže, tema za sebe.

Rekosmo juče da je kosovsko otcepljenje začepilo mnoge stvari i bacilo u zasenak čitavo jedno mnoštvo subotcepljenja unutar Srbije bez pokrajina, pa je, recimo, tako Vrhovnom Biću promaklo da su se u, jeku huškanja na sabornost u Srpskoj listi, od države Srbije otcepili - beogradski taksisti.