Famozno

Vetar, kiša i sneg za dve tri sezone pocepaše kartonske Terazije.

Pod torturom sve bih to priznao, nisam ja Mustafa Golubić, ovako, bez pendrečenja, ostadoh pri ranijoj izjavi, a pri svojim izjavama (različitim od mojih, ali njihovim, ličnim, ne komunalnim) kao osobe od integriteta ostadoše i drugoprivedeni Nadežda Milenković i Mikloš Biro, uprkos Bećkovićkinim nastojanjima da ih subliminalnim tehnikama, kojima se tokom decenija izveštila, navede da kažu ono što ona misli.

Cvet kolektivnog (i varijabilnog) srpskog mainstreama prekonoć zablista u punom sjaju svoje saborne psihopatologije.

Koji je i sam postajao sve nenormalniji.

Osećao sam se, dakle, nelagodno i odvratno, ne zato što su mi država i partija činile odvratne stvari - iako su ih nekima činile - nego zato što je ljudski život naprosto sastavljen od nelagoda i odvratnosti, prošaranih oazama zadovoljstva i smisla.

Do sredine pedesetih nije bilo lako biti među ostalima.

Konačno će, mislio sam, prestati teror prinudnih političkih ljubavi i mržnji, konačno ćemo moći da budemo ono što jesmo - šta god to bilo - a ne omladinci, radnici, seljaci i poštena inteligencija.

Nezvanična tema Utiska nedelje - na prvi pogled filosofska - u suštini je bila idiotska: "Da li smo svi isti?"

Na zahtev mnogobrojnih podfamoznika - kojima sam se izgleda popeo na Sebastian (kao i oni meni) - od ponedeljka, pa dok se drugačije ne naredi, biću na zasluženom odmoru.

Stisnuh sinoć muda, siđoh u dubine Podfamoznosti da bih se uverio (u ono što sam i podozrevao) da naime više nego ubedljiva većina podfamoznih tutumraka ne uviđa nikakvu uzročno-posledičnu vezu između Đilasa (Milovana, ne Dragana) i Ćosića kao nastavnika slobode, pravde i demokratije i potonjih pravaca razvoja političkog sistema burazerskog kretenizma, uvrhunjenih carstvijem Aleksandra Velikog.

Imali smo "srpske zemlje" i "srpski rod", odnedavno se govori i o stvaranju srpskog sveta.

Šta raditi u kišno jesenje veče, nego se ušuškati i uspavati gledanjem neke TV serije.

Mnogo smo ovih dana govorili o lažima i šteti koje nanose istoriji i životu, red bi bio da prozborimo neku i o istini, iako je to u Srbiji maltene nemoguća misija.

Lepo kaže "naš narod" - dok je ovaca, biće i šišanja, a ja još lepše kažem - dok je tutumraka čaršija ne treba da brine za budućnost veleprodaje muda koja po skupe pare - često i po cenu tuđeg života - uvaljuje umesto bubrega.

Jesenju školu fenomenologije pokvarenjaštva, jada, čemera i bede čaršijskog duha nastavljamo analizom bisera podfamozne mudrosti iz pera podfamoznika potpisanog kao "Oskar".