Famozno

Nezvanična tema Utiska nedelje - na prvi pogled filosofska - u suštini je bila idiotska: "Da li smo svi isti?"

Na zahtev mnogobrojnih podfamoznika - kojima sam se izgleda popeo na Sebastian (kao i oni meni) - od ponedeljka, pa dok se drugačije ne naredi, biću na zasluženom odmoru.

Stisnuh sinoć muda, siđoh u dubine Podfamoznosti da bih se uverio (u ono što sam i podozrevao) da naime više nego ubedljiva većina podfamoznih tutumraka ne uviđa nikakvu uzročno-posledičnu vezu između Đilasa (Milovana, ne Dragana) i Ćosića kao nastavnika slobode, pravde i demokratije i potonjih pravaca razvoja političkog sistema burazerskog kretenizma, uvrhunjenih carstvijem Aleksandra Velikog.

Imali smo "srpske zemlje" i "srpski rod", odnedavno se govori i o stvaranju srpskog sveta.

Šta raditi u kišno jesenje veče, nego se ušuškati i uspavati gledanjem neke TV serije.

Mnogo smo ovih dana govorili o lažima i šteti koje nanose istoriji i životu, red bi bio da prozborimo neku i o istini, iako je to u Srbiji maltene nemoguća misija.

Lepo kaže "naš narod" - dok je ovaca, biće i šišanja, a ja još lepše kažem - dok je tutumraka čaršija ne treba da brine za budućnost veleprodaje muda koja po skupe pare - često i po cenu tuđeg života - uvaljuje umesto bubrega.

Jesenju školu fenomenologije pokvarenjaštva, jada, čemera i bede čaršijskog duha nastavljamo analizom bisera podfamozne mudrosti iz pera podfamoznika potpisanog kao "Oskar".

Nastavljamo mini-serijal o fenomenologiji čaršije. Danas je na redu razmatranje njenih odbrambenih mehanizama i funkcionisanje njene glavne privredne grane - prodaje muda umesto bubrega.

Mini-serijal o pozivanju M radi ubistva i poslovima gedžovansko-cincarsko-kucovlaške čaršiji uopšte, izazvao je popriličnu pozornost podfamoznika, ali i ugledne nadfamoznice, Vesne Pešić, koja se - kako me moji obaveštajci sa Tvitera obaveštavaju - zdravo uzibretila zbog političke nekorektnosti spram gedžovana, Cincara i Kucovlaha.

Naša današnja tema je - kako čaršija poziva M radi ubustva?

Godine 2000. beogradska čaršija se po drugi put za samo jednu deceniju suočila sa Fantomom slobode, oličenim u Zoranu Đinđiću, koji je zamalo uspeo da učini nemoguće - da u učmaloj Srbiji svakog ponaosob prene iz začaranosti i navede da ono što naumi i hoće uradi sam za sebe (i bližnje), a ne da čeka da mu čaršijski satrapi udeljuju mrvice (u poslednje vreme sendviče).

Verovatno ste se čitajući ovaj pretpetooktobarski mini-serijal zapitali: kako to - "čaršija pozvala M radi ubistva". Da li je moguć kolektivni poziv na ubistvo? U principu - i u ostatku sveta - ne može, ali u Srbiji, u kojoj se može i ono što se ne može, i te kako može.

Budući da dan petog oktobra pada u ponedeljak, sva tri nedeljnika serbska su obeležavanju dvadesetogodišnjice Petog oktobra pristupili u prošli četvrtak.

Koliko pronicljivo, toliko je i uzaludno bilo svojevremeno otkriće Teofila Pančića - ne sećam se više kojim povodom i u kom tekstu - da Srbijom ne vladaju ni Miloševići, ni Koštunice ni Tadići (donekle ni Vučić) nego - beogradska čaršija i njen organ Politikina Rotopalanka.