Svetislav Basara

Posle 11 godina, tri meseca i 11 dana, od danas pa nadalje Famozno više neće izlaziti u Danasu.

Nedorastao naprednim tehnologijama – i svemu drugom, bezbeli će dodati podfamoznici – tek sam nedavno otkrio da uopšte nije „moralno“ (što reko naš narod) imati Tviter nalog da bih uronio u okean jezgrovitog kretenizma.

Izgleda da mi je lansiranje do sada nepostojećih kuhinjskih nauka prešlo u manir.

Već me neko vreme prijatelji do čijeg ukusa držim huškaju da pogledam seriju Kosti, ja sam međutim odolevao pritiscima zbog predrasude da iz Nazareta i Banjaluke ne može doći ništa dobro.

Slobodan Divjak baš ne odustaje.

Da je Frojd živeo u Srbiji – što i nije bilo toliko apsurdno koliko izgleda, jer je jedan njegov dalji rođak – moj prijatelj Filip David (koga u šali zovem Velikosrbin Mojsijeve vere) – rođen i živi u Srbiji, zacelo bi umesto jedne od nekoliko kapitalnih knjiga XX veka, „Nelagoda u kulturi“, napisao knjigu „Lagodnost u nekulturi“.

Afera ikona se usložnjava.

Naša subotnja kolumna Potemkinov velegrad oborila je sve rekorde komentarisanosti.

Kad god se u Srbiji i srpskim zemljama dogodi nešto „krupno“ – a to po pravilu bude neko sranje – Guzijan Jeremic, koji se u zadnje vreme malcice pritajio, promptno progovori kroz dupe da bi stvar zasrao do kraja.

Pre nekoliko dana u zvaničnoj, prijateljskoj i bla, bla, bla poseti Republici Srpskoj i BIH, boravio je ruski šef diplomatije, Sergej Lavrov, gde se, uz sasluživanje lokalnih satrapa (svih nacija i boja) preko tuđe grbače prepičkavao sa Amerikancima.

Povelika se onomad furtutma podigla i grdno je ibretenije nastalo nad intervjuom Borisa Dežulovića u nedeljniku Nedeljnik, u kome je Dežulović Beograd opisao kao blatnjavu selendru.

Evo, dakle, šta još piše Divjak prizivajući u pomoć i autoritet Vesne Pešić: „Ako se takvo ponašanje vlasti“, kaže Divjak, „odmah uopšti u ‘srpsku mejnstrim kulturu’, zaista izgleda kao izbegavanje da se imenuje Vučić kao glavni progonitelj slobode mišljenja, u ovom slučaju stavova Seke Sablić.“

Slobodan Divjak je rodonačelnik povelike novotarije u političkoj filozofiji – „liberalizma velikosrpskog stila“, da ne kažem baš i ateističkog svetosavlja.

Našu današnju kolumnu započinjemo (pod pomalo malapartevskim naslovom) istinitom (kažu) pričom iz „užičkog života“ s kraja XIX veka, koja se prenosi s kolena na koleno kao primer erske domišljatosti, neprejebivosti i ostvarenja vekovnog srpskog sna – kako se dobro mukte nakrkati, dobro provesti i pride nešto i zaraditi.

Carstvije Visokoga Vučića je grdno sudilište, ili je možda bolje reći grdno pokazalište kakva Srbija uistinu jeste.