Nadamo se najboljem, spremamo se za najgore

U stvari, baš i ne. Živeli vi i razmišljali na prostoru bivše SFRJ, specijalno na području Srbije i svega onog što ona, ma kome uključenom u stvar, nešto znači – ili pak bili potpuno naivni, nevini i neobavešteni povodom mnogo toga što je zadesilo svakog od nas unaokolo, a ponekog baš i prilično – to vas čini svejedno idealnim gledaocem i naročito slušaocem „Ostataka“, izvedenih na Festivalu Dev9t u Staroj Ciglani na Slanačkom putu.

U jednom na svoj način idealnom ambijentu za predstavu, koja se bavi ostacima naših ljudskih bića, što naporedo postoje sa ostacima iz masovnih grobnica te ostacima sećanja na plemenitiju prošlost u kojoj je bilo i ljubavi i bezbrižnosti – „Ostaci“ vas provode kroz halu nekadašnje Stare Ciglane, sa njenim mirisima napuštenog radilišta, od one vrste što vremenom počinje da peče nozdrve i pluća, čineći vas usput svesnim duhova pređašnjih trudbeničkih navika, kretnji, zvukova. Tako senzibilirani stvarnim ili umišljenim slušnim senzacijama, napajate se najpre izloženim fotografijama, čiji nazivi i sadržaj bude važne predslike u glavi uoči same predstave: „Postapokaliptični dečaci gledaju u bolje sutra“, recimo, „Mehanizam“, „Prašumadija“, „Pozadine“, „Vrisak“, sve to skupa uznemiruje onim ugledanim na njima, u žuborenju maločas pomenutih, istinskih ili navodnih odjeka, što se najzad uobličavaju u zapovednički glas koji sledite gotovo kroz rudarske prokope do glavne prostorije za dogoditi se sve. I na sceni i u vama.

Ovako. Na pozornici je na delu tročlani rock bend (Jelena Graovac, Miloš Timotijević, Irena Popović Dragović), zapravo povremeno i četvoročlani, pratite li virtuozno umnožavanje likova i preobražaje glavnih karaktera među sobom. Igor-Tamara-Jovana-Petar – koji se nadaju najboljem, a spremaju za najgore! – rasturaju ovde komplet bubnjeva, sviraju harmoniku i stvaraju čitave – prepoznatljive, jednako kao i halucinantne – svetove klavijaturom, guslama ili potmulim glasom na raskršću Huun-Huur-Tu i Rammstein. Reč je o izuzetnoj muzičkoj fantaziji kompozitorke Irene Popović Dragović, koja spaja setne revolucionarne pesme i tribalne zvučne udare sa kricima glumaca od kojih se ledi krv u žilama i ‘nepravilnim’ folklornim ritmovima do mambo-zezanje-ludilo zaborava onih koji su preživeli i nameravaju da se više uopšte ne sete, upuste se i(li) primete išta.

Rock bend je na sceni dakle u punoj formi jedne briljantne metamorfoze prevare i laži, u kojoj je svaka sličnost sa pozorišnim komadom namerna, jednako kao i ona sa stvarnošću. O čemu nam govori ova predstava? O besmislu sredine u kojoj se batrga četvoro i ko zna još koliko junaka, u kojima se i sami neprijatno povremeno prepoznajete. O njenoj ogrezlosti u samodovoljnost koja napokon apsolutno isključuje ili bar spotiče svako eventualno herojstvo, razotkrivanje stvarnosti, kao i živote drugih ljudi, pa i onih sa kojima se živi i koje kaobajagi voliš. Poruka upućena ovde vriskovima i glasovima i zvucima instrumenata, kao i senzualnim njihanjima tela, jeste ta da je baš zbog te samodovoljnosti moguće i da se dogode zločini takvih razmera ponovo i ponovo, na Kosovu, ma gde i na svakoj strani. Moguće da se osujeti svako traganje za istinom, takođe. Jer, ako čak i lično ne okrvaviš ruke, moguće je da zato što te je baš briga i praviš se lud, iako sve znaš – neki krajnji korisnik u lancu strada, kao da nam govori strahotno razgolićena aparatura ovakvih besmislenih suživota, a tako željnih življenja.

Muzika igra odista veliku, samostalnu i neporecivu ulogu u ekspresiji ovde. Baš ona lično izražava sve ono što rečima jednostavno ne polazi za rukom, boksujući nas istinom i progovarajući iz dubina običnog ljudskog srca, tamo gde su sve rečenice odavno već postale samo tek klišei. I akteri ove sve naelektrisanije drame pred nama kao da su apsolutno svesni da žive i izgovaraju kliše, ali im odgovara da urone u njega kao u vrstu halucinogena oduzetosti i spokojstva, uznemirenog tek pokatkad muzikom koja ih tada prene iz sna, pokrene i priključi na poslednje ostatke iskrenog samouvida. Odlazimo potreseni, dok nam u ušima nežno grmi ono: „Kakva će vam (nam) biti deca?“, potpuno kao iz nekog zagubljenog isečka rock opere „Tommy“. Eto kako završavamo kad lažemo i ćutimo. I šta smo zaista osim saučesnika, ako ne pokušamo nešto? Mrak.