Melanholične i skeptične atmosfere

Kako je pisao još odavno N. Milošević, možda zbog sticaja okolnosti i svoje skromnosti, a možda i zbog nedostatka želje. Iako je to retko, ima i takvih primera među umetnicima.

Možda zato po N. Miloševiću i N. Kusovcu i ne zauzima adekvatno mesto i ulogu u srpskoj umetnosti. Ali, ipak ne treba zaboraviti da je autor dosad ovenčan najvećim nagradama i priznanjima: Nagrada za grafiku izložbama ULUS-a, 1966, 1967; Nagrada Oktobarskog salona 1966; Nagrada Muzeja savremene umetnosti na 3. trijenalu jugoslovenske umetnosti u Novom Sadu; Zlatna igla ULUSA-a 1968, kao i Posebno priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Srbije i dr. Bio je učenik Marka Čelebonovića. Ako razmišljamo o nekom uticaju on je samo tematski, jer je poput svog profesora naslikao brojne, uslovno ih nazovimo „mrtve prirode“, ali koje se rukopisom, psihološkim atmosferama i izražajnim likovnim sredstvima potpuno razlikuju od Čelebonovićevih.

I u figurativnim „realističkim“ slikama novijeg datuma: Moja žena Milica, 1989; Moj sin Miša 1993; Moj unuk Vanja, 2012, DŽmerković pokazuje širinu i raspon svog umetničkog dara. To naglašavamo jer se nije opredelio za mimetičko slikarstvo već veliku slikarsku slobodu u tretiranju prirodnog motiva. U njegovom slučaju pred uslovno nazvanim „mrtvim prirodama“ koje su više izmišljene, nego urađene prema stvarnom, postavljenom modelu, to jest maksimalno su transponovane u funkciji oslobađanja lične umetničke izražajnosti. U takvom pristupu, u najradikalnijim slučajevima, predmeti dobijaju jedva prepoznatljive oblike: Tri lista i cvet, 2004; Buđenje, 2003; Otpor, 2006. U navedenim delima kao i u delima: Strah od lepog, 2003 i Razgovor , 2003, uočljiva je težnja za svojevrsnim ekspresionističkim animacijama predmetnih oblika „mrtvih priroda“.

Opštem utisku neke oporosti i teskobnosti u skeptičnim i pesimističkim atmosferama ovih slika, doprinosi prigušen i često taman kolorit sa mestimično potpuno crnim partijama. Zbog postizanja određene dramatike u svom izražajnom repertoaru DŽmerković često koristi i naglašene svetlo-tamne kontraste. U sličnoj izražajnoj funkciji, konture „mrtvih priroda“ su oštre, izlomljene, špicasto iskrzanog karaktera. Uopšte, u tim slikama se prepoznaje autor potkovan pouzdanim likovnim obrazovanjem. Koji u svom izrazu zna osmišljeno da koristi svoje poznavanje teorije likovne forme.

Jedino nam je donekle zasmetao utisak opšte monotonije izložbe prouzrokovan prisutnošću samo manjih i malih formata bez ijednog jedinog platna veće ili velike dimenzije. A takve dimenzije bi ponekad, u pravim slučajevima, pojačale još više željene, i već prisutne, psihološko atmosferske i ekspresivne efekte slika.