Misterija donžuanizma

Davno nekad, beše li to 29. novembra 2002, njegov legendarni nastup u Velikoj sali Doma ostavio nas je bez daha jednim toliko osobenim i neprikosnovenim „coolom“, da ste ga teško ikad mogli zaboraviti. NJegovo provlačenje češlja kroz kosu, bestežinski ples povrh podijuma scene, senzualna aura uopšte i odora kakvog markiza sa američkog Juga, momentalno ga tada učiniše unikatnom rock’n’roll ikonom čak i za one koji do tog časa nisu zapravo čuli ni jednu jedinu njegovu interpretaciju. Sada je Tav Falco petnaestak godina stariji, u njegovom bendu nema više bubnjarke Đovane, sala je Amerikana, ali je magija ostala posuta zvezdama. NJegov najnoviji nastup čista je misterija donžuanizma. Tačka.

Tav Falco i njegovi momački raspoloženi Panther Burns izlaze na scenu kroz gustu lavu zvuka koju čine ceremonijalni udarci bubnjeva i potmulo vibriranje basa, te otrovno pucketanje gitare. Slušamo „Funnel of Love“ za početak, gde vas namah – lika smeštenog negde između Princea, Little Richarda i Čarlija Čaplina bez brkova u običnom životu – Gustavo Antonio Falco ponovo vešto hvata u mreže svojih čini, da tako ostane u naredna dva časa, koliko traje ovaj nastup. Nekakve baronese crne magije, Screamin’ Jay Hawkins, Groznica subotnje večeri južnjačkih džentlmena, šansona i kancona, atmosfera onog zbira Tarantinovih i Rodrigezovih filmova, ali mnogo pre Tarantina, zajedno promiču sve vreme prostorom koji Falco naseljava.

Dirljivo je pri tom obožavanje fanova. Jedan od njih iz prvog reda, baciće se tako da sa poda scene podigne i doda mu trzalicu koju je ispustio, kao da prinosi darove božanstvu. Nadalje, plemenita buka koju Panther Burns podižu u svojim rockabilly-noire egzorcizmima, prosto vas tera da u sebi viknete: Sonic Youth, da li gledate ovo?! I, naravno, tu je ponovo češalj da se zagladi kosa, šik odežda i cipele za plesanje tanga sa imaginarnom partnerkom na sceni, ali i za ples njegove gitare i nepoznate, ali sasvim stvarne lepotice u publici, po samim obodima pozornice, gde će samo par pesama docnije voditi svojim gitarskim solom ljubav sa celim auditorijumom, ležeći na leđima, mlatarajući nogama po vazduhu i klečeći pred damama, da se odmah zatim gipko uspravi i to u svojoj 71!

Tav Falco i njegovi Panther Burns vas, međutim, ne zabavljaju ovim opisanim scenskim gestovima glavne zvezde, već potresaju do srži. Oni svojim zvukom bude asocijacije na total i pojedinosti pop kulture, kako one koja pripada više sećanjima vaših roditelja, tako i one još donedavne, koja je iz reda pak vaših ličnih uspomena. A svojim otegnutim jaucima čine se sasvim poput divnih obuzetih duša što kriče i zavijaju u kakvoj divljoj psihodeličnoj garažnoj halucinaciji. I još nešto. Za razliku od mnogih koji imaju svoj bend danas, mister Tav Falco pouzdano zna odgovor na ključno pitanje i čuva znanje o velikoj tajni da je sa nama podeli na koncertima – zašto se, dođavola, čemu i kako uopšte svira rock’n’roll! Čarls Lojd u džezu i Tav Falco u svom neizrecivom zvuku, zaista znaju to znanje.