Nema mnogo filmova o snažnim ženama

Prošle godine u Kanu bila je deo dve filmske ekipe i ostvarenja koja su privukla veliku pažnju i publike i kritike – komediji „U krevetu s Viktorijom“ i trileru Pola Verhovena „Ona“. Oba filma u središtu imaju jake ženske likove, koje se bore sa svojim slabostima. U prvom, koji je imala priliku da pogleda i publika na Kustendorfu, igra Viktoriju, advokaticu koja se bavi krivičnim pravom. Ova razvedena majka dvoje dece ne može da poveže sve konce u svom životu a stvari se dodatno komplikuju kada pristane da brani svog prijatelja optuženog za pokušaj ubistva.

– U Francuskoj je film reklamiran kao priča o „superheroini modernog doba“. Ali da li je Viktorija zaista to, nije tako jasno. Ona samo nosi takvo ime – Viktorija, ali ne bih rekla da pobeđuje. Viktorija je neko ko jako mnogo voli da govori. Stalno pregovara kao pravi advokat. Stalno traži prave reči da bi tek na kraju shvatila da treba da traži prava osećanja. Ona je jako kompleksna. Nije feministkinja koja stalno želi da bude jaka, ali nije ni tipski lik. Nije napravljena kao stereotip. Nema čak tu ni stereotipa vezano za njeno majčinstvo. Film se ne bavi samo njenim poslovnim ili privatnim životom. Zato je kompleksan – kaže za Danas glumica.

I film Pola Verhovena „Ona“ (koji će u Srbiji biti prikazan na predstojećem Festu) vrti se oko žena. Izabel Iper igra uspešnu poslovnu ženu koja biva silovana u sopstvenoj kući da bi zatim počela sama da traži svog napadača. U ovom filmu koji se našao na mnogim listama najboljih ostvarenja 2016. godine i nedavno osvojio Zlatni globus za najbolji strani film, Efira igra jednu od važnih ženskih uloga – Rebeku, nekog ko na prvi pogled deluje kao potpuna suprotnost glavne junakinje.

– Pol Verhoven je neko ko istražuje sistem, društvo… sve ono što nije vidljivo golim okom. Čak i u svojim holivudskim filmovima. Ima blizu 80 godina ali i je i dalje jako mlad u svom duhu. I dalje je subverzivan. Ovaj film je pokušao da snimi u Americi ali nije uspeo. Morao je da nađe producente iz Evrope. Nisam mnogo radila s njim. Imala sam desetak dana snimanja, ali bilo je zaista zadovoljstvo. On sve zna unapred. Tačno zna šta želi od glumca. Ceo film je već izmontirao u svojoj glavi pre nego što je počeo da ga snima – priča glumica.

Na pitanje ima li sličnosti između Viktorije i Rebeke, Efira kaže da su one za nju deo istog glasa jer je to njen glas.

– Možda imaju zajedničko to što su mnogo složenije nego što se čini na prvi pogled. Rebeka nosi određenu vrstu fasade. Ne može se na početku otkriti šta sve krije. A takva je i Viktorija – objašnjava Efira.

Oba filma govore o ženama koje brane muškarce u svojim mizoginim potezima.

– Ima jedna rečenica u filmu „Viktorija“, kada prijateljica moje junakinje dolazi kod nje i govori joj da joj je Vensan uništio život i da je ona mizogina jer to čini. Viktorija na to odgovara da je mizoginija misliti da su žene žrtve u svojoj prirodi. Ta rečenica mi se jako dopala. Mislim da je u potpunosti tačna – naglašava glumica.

Efira se slaže da u aktuelnoj kinematografiji nema mnogo filmova o snažnim ženama, iako je situacija u Francuskoj daleko bolja nego u ostatku sveta.

– To je očigledno. Ali mislim da se stvari menjaju. U Francuskoj posebno. Imamo mladu generaciju rediteljki koje daju uloge nama ženama u 40-im, 50-im godinama, i pišu likove kao što su ove žene o kojima govorimo. U Francuskoj se na sreću se jako mnogo ulaže u filmove pa ima novca i za autorske projekte gde se može reći mnogo više stvari. Nije kao u Sjedinjenim Državama. Ali donedavno je i u Francuskoj bilo aktuelno pitanje gde je žena u njenim pedesetim godinama na filmu. Nikada ih ne viđamo. Sada ih ima sve više. Živimo u patrijarhalnom svetu, ali mislim da se film u Francuskoj bori protiv takvog sveta. Kada ste glumica, imate odgovornost prema takvim pitanjima. Ja glumim uglavnom u komedijama. Kada biram uloge, ne razmišljam o tome da li je film umetnički dobar ili loš, već da li može da prenese neku važnu političku poruku. Pokušavam to da učinim odabirom svojih uloga – kaže glumica.

Na pitanje da li glumice u Francuskoj zarađuju manje nego njihove kolege, što je sve aktuelnije pitanje u poslednje vreme, ona odgovara da je tako u svim profesijama a ne samo u glumi.

– Važno je govoriti da je u svim profesijama tako, a ne samo na filmu. Nije fer govoriti samo o glumcima jer mi zarađujemo mnogo više novca nego obični ljudi. Ja konkretno u svojoj poziciji to ne vidim. Zarađivala sam isto kao i moje kolege koje su sa mnom igrale u istim filmovima. Ali ja ne predstavljam većinu. Kad je o filmu reč, veliki su problem zapravo druge profesije. Rekla sam već da u Francuskoj ima sve više mladih rediteljski, ali u drugim zemljama nije tako. Žene ne mogu toliko lako da se bave režijom. U SAD ako imate neki važan projekat u koji je uloženo mnogo novca, producenti nikada neće dozvoliti da taj film režira žena. Ali ako imate rediteljku, ceo film je već napravljen iz druge perspektive, ima mnogo više ženskih likova, zastupljene su i u drugim profesijama. To je vidljivo i u autorskom filmu. Na svetskim festivalima selektuju se filmovi ne zato što su dobri, nego zato što govore o važnim društveno-angažovanim pitanjima. Ali mislim da je odgovornost selektora u tom slučaju da biraju i više ženskih glasova. Da se daje veći prostor ženskim autorima, čega očigledno nema dovoljno – zaključuje glumica.