Pisac mora da priča priču

U prijatnom ambijentu restorana Pomodoro, razgovarali smo o teškim temama.

Zbog čega razmotavanje svih porodičnih i ličnih trauma nekako uvek započne na letovanju?

– Letovanje je velika šarena laža kojoj se svi radujemo i svake je godine iznova iščekujemo, živimo za tih dve, tri nedelje odmora tokom kojeg često uopšte ne uspevamo da se odmorimo. A od čega bismo se to i odmorili? Od nas samih? Od života koje živimo? Od ljudi kojima smo okruženi? Nažalost ili na sreću, to tako ne ide, ne može se pobeći iz kože, niti se umor koji se u nama taloži može otkloniti s tih nekoliko dana sunca i peska. Likovi u mom romanu zapadaju u uobičajenu zamku, misle da će privremenim begom iz Beograda na Krf rešiti ono što ih muči, izgladiti sukobe koje ostavljaju za sobom, ali oni će na grčkom suncu samo dozreti i dočekati ih iza prve krivine na magistrali. Izmeštanje iz svakodnevice najčešće nam daje nov uvid u ono što mislimo da poznajemo i ponekad ćemo se neprijatno iznenaditi suočeni s tim otkrićem.

Naslov romana, „Jaz“, je, dakle, mnogoznačan. Otvarate pitanja jaza između manjeg i većeg grada, roditelja i dece, partnera. Jesu li junaci vašeg romana taj jaz uspeli da prevaziđu ili da ga još više prodube?

– Veliko je pitanje da li se razni jazovi koje sam opisao u knjizi mogu potpuno savladati. Kada bi to bilo moguće, ljudi bi živeli u harmoniji kakvu niko nikad nije iskusio. Mislim da i neće. A nisam siguran i da treba. Od generacijskog, preko političkog i nacionalnog, pa do rodnog i polnog jaza, svi su oni deo onoga što nazivamo komunikacijom. Potrebno je razumeti ih i prihvatiti ih, na neki način osvestiti problem, a ne uporno se truditi da on nestane. Prvi jaz nastaje u nama samima, to je nemogućnost da se iskreno i u potpunosti suočimo sa svojim demonima. Na taj problem nailaze i protagonisti „Jaza“. Možda je priznanje da je to tako prvi korak ka, hajde da kažem, ublažavanju prepreka. U jednom trenutku u romanu sin pita oca šta on, otac, uopšte zna o njemu. Pitanje koje nije postavio, ali koje, nadam se, proizilazi iz samog teksta, glasi šta on uopšte zna o sebi.

Zašto ste se odlučili da priču poput slagalice ispričate u nekoliko perspektiva?

– Dve su se tu stvari spojile, dve lokacije koje je nekako trebalo pomiriti, Kragujevac iz devedesetih i Krf iz dvehiljaditih, mesta koja sam, svako u svoje vreme, upoznao i koja su naprosto tražila da se o njima ispriča priča, tako da je roman sastavljen iz dve ravnopravne celine koje se prepliću i dopunjuju. A druga stvar koja me je zanimala jeste igranje perspektivama, nepouzdanim naratorima i pričom u priči, što sve skupa doprinosi nameri da relativizujem neposredna i posredna iskustva, uspomene i životne filozofije. Svi mi jedni drugima pričamo priče za koje želimo da budu istinite, ali nikakvih garancija nema da zaista baratamo istinom, koja najčešće i ne postoji. Sve što imamo su samo verzije događaja, varljiva sećanja i proizvoljna tumačenja.

Jesu li nove tehnologije kojima smo okruženi odgovorne za još veće produbljivanje društvenog jaza?

– Mnogo se u današnje vreme priča o tome da nas je stvarnost pregazila, da kaskamo za događajima koji nas prevazilaze. Oguglali smo na strašne stvari, nijedna vest ne traje duže od nekoliko minuta, a kamoli ceo dan, ne možemo predvideti šta će se desiti sutra. Ne preostaje nam ništa drugo nego da predviđamo sadašnjost, kako to kaže britanski pisac M. DŽon Harison, ali i to nam uspeva tek polovično. Ponekad mi se čini da je otpor prema tehnologiji lažan i licemeran, jer se često najviše bune oni koji bez te iste tehnologije ne mogu ni sekunde, a onda me, sa druge strane, uhvati jeza kada pomislim u koliko drugačijem svetu odrastaju današnja deca u odnosu na svet u kojem sam rastao ja. Tehnologija možda predstavlja jaz, ali čak i ako jeste tako, onda samo treba da naučimo kako da živimo s njim.

U vašem romanu u junacima se često, kao i kod svakog od nas, prepliću svesno i nesvesno. Mogu li ljudi današnjice te dve krajnosti da pomire?

– O čemu bi pisci pisali kad bi se to desilo? Bez želje da bilo šta mistifikujem, mislim da postoje sile u nama kojima ne možemo da upravljamo i koje su odgovorne za neke naše postupke, stavove, strasti. I upravo to što ne umemo da ih imenujemo nagoni nas da se njima bavimo, makar ovako, izdaleka, kroz izmaštane likove knjiga. U „Jazu“ postoji i nešto što se može nazvati fantastičnim elementom. Postoji namerna nejasnoća, priča u priči koja kao da muti pogled čitaocu. Zapravo sam imao želju da obradim mračno mesto u nama, slepu mrlju, najdublju fioku čiji sadržaj niko ne zna. Šta je to što definiše naše ponašanje, ono što govorimo i radimo? Odakle to dolazi? Uvođenje fantastičnog motiva dozvoljava mi da nekako opredmetim ono što inače možemo samo da naslutimo, iskorak iz realističnog zapravo doprinosi uverljivosti knjige. Fantastika koja me zanima najčešće je upravo takva, psihološka, onirična. Nije loše naterati i čitaoca da se aktivira po tom pitanju, da se zainteresuje za misteriju. U „Jazu“ ima likova koji traže da ih čitalac dovrši, da ih doslika pokretima svoje četkice, a postoje i dešavanja koja se mogu tumačiti na više načina i do sada sam nailazio na vrlo zanimljiva objašnjenja. Neka od njih meni nisu ni pala na pamet dok sam knjigu pisao. Možda je i taj proces dopisivanja, koji prepuštam publici, ta sprega između čitaoca, dela i mene, nešto što dopire iz nesvesnog. Na isti način likovi u knjizi dopisuju jedni druge, pokušavaju da se protumače, nadograde i samim tim pojednostave. Problem je u tome što u životu ništa nije jednostavno, a oni će to naučiti na teži način.

Da li mislite da književnost može da utiče na stvaran život i da čitaoci nešto mogu da nauče iz života vaših likova i njihovih sukoba?

– Ne mislim da je uloga pisca ili bilo kog umetnika da pomaže ljudima na tako izravan način. Niti mislim da je to njihova dužnost. Kada se priča o aktuelnosti, angažovanosti pisca, zanemaruje se činjenica da je sve o čemu se piše manje ili više aktuelno i angažovano, samo je pitanje koliko čitalac mora da zagrebe površinu teksta da bi to otkrio. I onda se u tom pogledu najviše cene i izdvajaju dela kod kojih je angažovanost i aktuelnost očigledna. Što uopšte ne znači da su ta dela najvrednija. Štaviše, takva vrsta neposrednosti ume da ide na štetu kvalitetu, dobijemo plitka štiva, pamflete. Pisac mora da priča priču, to je njegov zadatak, ako zadatak uopšte postoji. Ne mora da rastumači stvarnost, ali bi bilo dobro da je obogati. Možda čak i dodatno zakomplikuje, što da ne? I onda da pusti čitaoca da se probija kroz nepoznat teren i otkriva novu teritoriju. Mislim da ima malo toga lepšeg na ovom svetu i to kažem podjednako iz perspektive nekoga ko čita i nekoga ko piše.

Lična karta

Naš sagovornik od 2002. objavljuje kraću i dužu prozu u raznim domaćim i regionalnim časopisima i antologijama. Godine 2004. dobija nagradu „Lazar Komarčić“ za najbolju novelu. Objavio je romane „Senka naše želje“ (2010) i „Jaz“ (2016), kao i knjigu priča „LJudske vibracije“ (2013), koja se našla u najužem krugu za književnu nagradu Zlatni suncokret.