Site name

Anđeo koji čuči u svima nama

Beograd je zaista imao nekoliko blistavih rock'n'roll momenata u poslednjih nedelju dana. Najpre, dokumentarac "The Rolling Stones, Ole Ole Ole! Put kroz Latinsku Ameriku" na Beldocs festivalu u Velikoj sali DOB-a...

Piše: Zorica Kojić i Dragan Ambrozić

19. maj 2017. 17:00

Foto: Stanislav Milojković

... tu neprepričljivu putopisnu pripovest o definitivno najvećem r'n'r bendu na svetu, u kojoj ne znate da li je veličanstvenija ona njihova tako dobro znana muzika ili pak muzika glasova članova ove unikatne kotrljajuće rock porodice, dok vam saopštavaju svoje davnašnje uspomene na kontinent koji ponovo pohode u najnovijim vremenima. Potom, bio je tu i halucinantni holandsko-novozelandski trio My Baby, sa svojim hipnotičkim blues uzletima iz praistorijskog doba ritma do onog sasvim modernog, na elektronskom pulsu budućnosti. I, napokon, Wovenhand, takođe u Amerikani, bend stigao pravo kao iz samog Starozavetnog kovčega Severnoameričkog kontinenta, gde se dirljiva vera starosedelaca neraskidivo uplela sa usrdnim hrišćanstvom njegovih najranijih posvećenika, sve to oličeno u ličnosti frontmena Dejvida Judžina Edvardsa.

Wovenhand su jedinstvena muzička pojava po mnogo čemu - teško da postoji bend koji punopravno istovremeno ukršta prastare napeve iz američkog folka, pa i indijanske muzike, sa gothic estetikom. Apokaliptične teme oslonjene na darkerski stil pevanja i sviranja, pojačan do maksimuma tribalnim bubnjevima, odjednom dobijaju dimenziju za koju nismo ni znali da imaju - postaju brilijantan rokerski istup. Ovo pre svega zato što njihova muzika ima dimenziju rituala i inicijacije u neku tajnu, u čemu je Judžin apsolutna centralna figura i ceremonijal majstor svog ličnog kulta.

Dejvid Judžin Edvards preplavljuje vas tako svojim samoizumljenim propovedima tokom čitavog ovog neverovatnog nastupa uživo, jednim rečju furioznim obraćanjem onom anđelu koji čuči u svima nama, omađijavajući ga i odobrovoljavajući da pristupi bez otpora svetu u kojem se starovremski napevi iz davnina mešaju sa country, punk i neo-folklornim rascvetavanjima diljem planete. Dok ono omamljujuće indijansko dospeva do vas sa scene, u jednom sveprožimajućem odjeku, obmotano u resama oko mikrofona i uopšte oličeno u izgledu i stavu glavne zvezde, zbog čega je magija Wovenhand toliko nenadmašna i privlačiva, dotle vam paralelno u misli dolaze Joy Division i The Sisters of Mercy recimo - ali čim se to desi, nekako namah i shvatite da ste u zabludi i da ove daleke asocijacije postaju sve udaljenije u vašem sluhu kako vreme odmiče. Trenutak kada Judžin zateže na pozornici neki imaginarni luk, poput kakvog svog davnašnjeg indijanskog pretka, dok zidovi Amerikane podrhtavaju od glasa snage njegovog uverenja, stvarno vam vraća delić slobode koju ste prirodno posedovali kao dete i koja se u zapadnoj civilizaciji odmah zatim nekako nepovratno i izgubi. Veliki i sjajan bend moćne imaginacije, izuzetan koncertni doživljaj.

povezane vesti

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.