U Holivudu ne vole pisce

U karijeri dugoj 50 godina jednako je uspešno radio na filmu i u teatru. Za scenario za film „Opasne veze“, nastao po klasiku Šarla de Lakloa, dobio je i nagradu Oskar, dok je za naslov „Karington“, koji je i režirao, nagrađen Specijalnim priznanjem u Kanu. Hampton potpisuje scenario i za filmove „Opasan metod“, „Pokajanje“, „Potpuno pomračenje“, a pored kinematografije njegovo pisanje ostavilo je veliki trag i na britansko pozorište.

– Volim da pišem i za film i za pozorište. Ne volim obe umetnosti istim intenzitetom, ali ih volim. Počeo sam svoju karijeru u pozorištu i volim taj način rada. Volim probe i volim činjenicu da je u pozorištu pisac i dalje najvažnija osoba. Centralna figura. Ali oduvek sam voleo filmove. U detinjstvu sam išao sa ocem u bioskop i gledao sam stotine filmova. Retko sam išao u pozorište – kaže u razgovoru za Danas Hampton.

* Pa kako ste onda prvo počeli da radite u pozorištu?

– Da sam bio Francuz, sigurno bih radio samo na filmu. Ali u Engleskoj 60-ih godina zanimljivi ljudi bili su u pozorištima. Tamo si išao ako si hteo da se baviš pisanjem. Radio sam deset godina samo u teatru, da bih zatim počeo da pišem za televiziju. Što je u to vreme bilo mesto slobode. Tražili su dobre tekstove i čim bi došli do njih počinjali bi snimanje. Nije kao danas, gde ima toliko odbora koji donose odluke. Politika sve kontroliše, pa i to. Danas je užasno pisati za televiziju. Gore je nego pisati za film.

* Zašto to kažete?

– Užasno je dok ne postanete važni i dok vam publika ne kaže da je to što radite dobro. Onda ste u redu. Ali svi su neurotični kad je u pitanju gledanost. Samo se prate istraživanja i to je jedino merilo. Trenutno radim na jednoj TV seriji i napisao sam tri epizode za četiri godine. Nisam ja kriv nego odbori i gledanost.

* Ali televizija je poslednjih godina postala hrabrija od filma…

– Jeste, naravno. I smešno je što se to dogodilo upravo u Americi. Smrt ozbiljnog filma u Americi značila je da je televizija jedino mesto gde scenaristi i glumci koji žele da se bave zanimljivim stvarima mogu da rade. Dogodila se prava eksplozija dobrih projekata na televiziji, ali to ne znači da je kao što je bilo 70-ih. Tada smo zaista imali sreće. Meni se dogodilo da sam došao sa jednim scenarijom, neko je to pročitao. Dopalo mu se. Zvali su Stivena Frirsa da režira. Za nekoliko meseci počelo je snimanje. Tako je sve funkcionisalo. Sada je sve na odborima.

* Rekli ste da je pisac i dalje najvažnija osoba u pozorištu, a zašto je scenarista najmanje važan u svetu filma, iako tako ne bi trebalo da bude?

– Ne mogu da snime film bez tebe, ali kada si uradio svoj posao, mogu sve drugo da urade bez tebe. Ako žele, mogu da te se reše. U Americi postoji to uverenje da će ako budemo imali dva ili tri pisca film biti duplo ili troduplo bolji. Zato kada prihvate scenario traže od nekog drugog da ga prepravi. I tako dalje. Zato je toliko filmova nekoherentno, jer nemaju viziju jednog autora. Svi najbolji filmovi na kojima sam ja radio i koji su nastali po mojim scenarijima, dobri su jer su reditelji poštovali scenario. I zato što su radili sa mnom kada su želeli da scenario promene i prilagode. Ali u Holivudu ne vole pisce. Oduvek su smatrali da samo prave probleme.

* Menjaju li se stvari poslednjih godina?

– Menja se to što se poslednjih godina sve više reditelja odlučuje da pišu svoje scenarije. Ili scenaristi odlučuju da režiraju svoje scenarije. Mislim da je to dobro zato što to predstavlja veće jedinstvo vizije. Ja lično volim da radim s rediteljima. Da razmenjujemo ideje. Obično je moja volja dovoljno jaka da mogu da im se suprotstavim. Dešava se povremeno da vas reditelji nateraju da uradite nešto što možda ne biste hteli. Zbog čega se kasnije kajete.

* Najviše ste radili sa Stivenom Frirsom („Opasne veze“, „Meri Rajli“, „Šeri“…). Kako izgleda saradnja s njim?

– Ja volim od početka pisanja scenarija da radim sa rediteljem. Da zajedno razgovaramo i razmišljamo. Ali Stiven Frirs to ne voli. On traži da mu pokažem konačnu verziju scenarija, koji kasnije poštuje u svom radu. A sarađujemo i tokom snimanja filma. Bliska saradnja reditelja i scenariste često daje proizvod koji možda ne bi bio tako dobar da ste radili sami.

* A da li je Dejvid Kronenberg poštovao scenario kada ste radili „Opasan metod“?

– Bilo je odlično raditi s njim. Voleo bih da radimo ponovo. Bio je jako zainteresovan za scenario. Kad smo počeli da govorimo o filmu, pitao sam ga da li ima neke želje pre nego što počnem da pišem. Rekao je da voli kada scenario ima 87 stranica. To je bio problem za mene. Na kraju sam mu dao scenario koji je imao 103 stranice. Mnogo mu se dopao. Videli smo se u Torontu posle toga i bio je to najbolji sastanak koji sam imao sa nekim rediteljem. Rekao mi je vrlo jasno – ovo mi se sviđa, ovo ne, ovo treba promeniti… Bio je vrlo precizan. Promenio sam kako je rekao. Ali je nedelju dana pre snimanja uradio nešto neočekivano. Izbacio je određene scene. Vratio mi je scenario sa porukom: „Volim da uradim montažu pre nego što snimim film, ne posle“. Izbacio je 14 stranica i scenario je bio na 80-ak. Prvo sam bio šokiran, ali onda sam shvatio da je to uradio tako dobro. Bilo je tri stvari koje su mi nedostajale i zamolio ga da to vrati. Odgovorio mi je da je dugo razmišljao o tome ali da je odgovor ipak ne.

* Da li vam se na kraju svideo film?

– Jeste. Iako i dalje mislim da je početak ubrzan. Da je period od kada Sabina Špilrajn (igra je Kira Najtli) dolazi u bolnicu, do trenutka izlečenja, prekratak. Scenario je nastao po drami koju sam pre toga radio i taj deo lečenja čini trećinu drame. Voleo bih da je zadržao veći deo toga. Voleo bih da snimam ponovo s njim, ali mi je rekao da razmišlja da prestane da se bavi režijom.

* Taj film govori o Frojdu i Jungu. Kako se odnosite prema istorijskom materijalu kada pišete scenario?

– Oduvek me je zanimala psihoanaliza i Frojd ali nikada nisam mogao da nađem temu koja bi me pokrenula, dok nisam čuo za tu priču. Počeo sam da istražujem dok nisam došao do te knjige „Najopasniji metod“ DŽona Kera, koja ne govori o posebnom slučaju nego o ranim godinama psihoanalize. Mnogo materijala koji sam tada već imao nije se poklapao sa onim što je znao pisac knjige i rekao mi je da ne veruje da je Jung imao aferu sa svojom pacijentkinjom. Ali smo našli pisma i otkrili da je to zaista bila istina.

* Koliko vam je važno da priča bude istinita? Ili se ponekad ipak prepuštate fikciji dok pišete…

– Ne, zaista želim da priča bude istinita. Sad pišem scenario o jednom čoveku koji je preminuo pre nekoliko godina i već producenti govore da bi bilo bolje da se nešto dešava pet godina ranije i slično. Ali ja takve stvari ne dozvoljavam. Važno mi je da bude onako kako se zaista dogodilo, jer mislim da je često istorija zanimljivija od fikcije.

* Najčešće su vaše priče smeštene u prošlost. Zašto?

– Sadašnjost je vrlo zbunjujuća. Ali i kad pišete o prošlosti vi pišete o sadašnjosti. Najviše scenarija koje nisam snimio tiču se savremenih situacija, dok se istorijske stvari lakše snimaju.

* Da li imate neke projekte koji se nalaze u vašim fiokama koje nikako ne možete da snimite?

– Imamo dva ili tri scenarija zbog kojih mi je jako žao što nikada nisu snimljeni. Ali nikada ne gubite nadu. Čekao sam 18 godina da bih snimio film „Karington“. Trenutno razgovaram sa nekim ljudima u Londonu o scenariju koji sam napisao pre 40 godina. Uvek mi se mnogo sviđao i tada nisam mogao da ga snimim, jer nije bilo dovoljno novca. Čak smo imali i glumce. Trebalo je da igra Ričard Barton. Ali to je uobičajno na filmu.

* Koliko su danas zapravo glumci, filmske zvezde, zaslužne da bi se neki projekat pokrenuo?

– Istraživanje pokazuju da ljudi kupuju karte zbog određenih glumaca, zbog čega glumci postaju sve važniji i važniji. Kad smo Stiven Frirs i ja pravili „Meri Rajli“ vrata svih produkcijskih kuća su nam bila otvorena kada je DŽulija Roberts pristala da igra u filmu. Ali morate da se čuvate toga, jer se dešava da producenti odluče da treba da igra Tom Kruz jer misle da to može da pomogne filmu. Ali to neće biti tako ako Tom Kruz nije dobar za tu ulogu. Zato morate da se čuvate.

* Da li pišete likove misleći na određene glumce?

– Ponekad čujem glumca dok pišem scenario ili dramu. Kada sam prvi put napisao „Opasne veze“ kao pozorišni komad postojao je jedan glumac čij sam glas čuo u glavi sve vreme dok sam pisao. Kad sam završio dramu, ponudili smo mu ulogu i on je odbio. Rekao je da to nije za njega. Kasnije smo postali prijatelji i rekao sam mu da je on svoj posao obavio jer je sve vreme bio u mojoj glavi, bilo da je igrao ili ne. Naravno Alen Rikman je bio neverovatan u toj ulozi. Trenutno dok pišem scenario za mjuzikl „Bulevar sumraka“ „čujem“ Glen Klous jer znam da će ona igrati glavnu ulogu. Pišem sa njom, a dobro je poznajem jer smo već nekoliko puta sarađivali.

Pisac adaptacija

– Više sam pisao adaptacije nego originalna dela. To je uvek izazov. Uvek sam na sebe gledao kao na prevodioca. Bavim se prevođenjem dramskih tekstova za pozorište ali inače me zanima prelazak iz jednog medija u drugi – iz filma u mjuzikl, iz knjige u televizijsku seriju, iz pozorišta na film – kaže Kristofer Hampton.

Oskar kao prepreka

– Bilo je divno dobiti Oskara, ali s druge strane prošlo je šest godina od tog trenutka dok nisam snimio novi film. I to je bio „Karington“ koji sam sam režirao. Oskar ima svoje prednosti, ali obično znači samo da će neko samo mnogo više razmišljati pre nego što vas angažuje – objašnjava scenarista Kristofer Hampton.