Site name

Pomodoro intervju

Uroš Đurić: Nema politike u komforu

Uroš Đurić Uđu je stigao u Pomodoro biciklom, na vreme i odmah rekao da je bolje da sedimo napolju nego unutra, "osim ako nismo zimogrožljivi i s niskim pritiskom".

2

Piše: Aleksandra Ćuk

Beograd 09. oktobar 2017. 17:00

Foto: Miroslav Dragojević

Naručio je za početak mineralnu vodu, a na pitanje "kako si", koje bi se možda moglo rangirati kao jedno od aprijatnijih u Srbiji, mada mu nije postavljeno iz te namere, odgovorio je da se u to previše ne udubljuje pošto ne vidi da bi mu to na bilo koji način doprinelo.

- Radim da bih održao vatru - kaže na početku razgovora za Danas.

* Radiš da bi održao vatru. Imao si tri izložbe u poslednja četiri meseca - grupnu u Navigatoru, samostalnu "Uroš Đurić na prodaju" u Nešoviću, sada izlažete ti i Milan Antić u Galeriji Haos. Uz to, učestvuješ u kvizu Potera i solo ili sa Žikom Todorovićem radiš kao di džej.

- Da, dovoljno sam zbrinut načinom rada koji se odvija i mimo javnosti i to je više nešto što služi opstanku ideji o sceni. Pošto ja, zapravo, ne vidim da scena postoji nego se odvija u zatvorenim strukturama koje opet imaju, kao i sve strukture takvog tipa, neku svoju hijerarhiju moći ili interesa i koje su izvan mog okvira postojanja. S druge strane, suludo je dopustiti sebi, kao nekom ko je aktivan umetnik, da ne postoji pojam o tome da rad postoji, da je na izvol'te.... Ali kome? To je ključno pitanje.

* Iz svega što sam navela da radiš, ipak, bi se moglo reći da ti dobro ide, da spadaš u retke vizuelne umetnike koji nemaju toliko mnogo problema?

- Pa, dobro mi ide, ali daleko od toga da sam bez problema. Pitanje je o kojoj vrsti problema pričamo.

* Egzistencijalne probleme nemaš?

- Nemam, ali imam probleme vidljivosti u statusnom smislu nekoga ko je renomiran i reprezentativni umetnik u kontinuitetu već 25 godina.

* Šta izostaje u odnosu na tvoj status?

- Sad bi trebalo da izlazi monografija o mom radu, da imam velike izložbe u velikim institucijama. Znaš, sve ono što sleduje nekom ko se dokazao. Ja nisam zablistao pre 20 godina pa nestao, pa se sad bavim nečim drugim. Nisam neko ko se povukao iz posla. Ništa od toga. Znači, očigledno je da sistem ne postoji.

* Postoji umetnička produkcija, kako i sam kažeš.

- Ali, sve ostalo nemamo. Nemamo način da to plasiramo, sistem u kome se otvaraju privatne galerije, nemamo kolekcionare, a to je sve zato što nemamo državu, nemamo industriju, zato što mi mnogo toga nemamo, pa samim tim ne možemo da imamo ni kulturu. Mi smo sistemski uništeni. Imamo nešto što je Dejan Sretenović pre 20 godina u svojoj izvanrednoj knjizi "Umetnost i zatvoreno društvo" iz 1995, napisao o ovdašnjoj sceni kao simulakrumu. Mi možemo da pričamo o celom društvu kao simulakrumu. Mi već sada uveliko simuliramo i samo društvo.

* Kako vidiš glavne aktere ovde?

- Interesantno je da su protagonisti, odnosno, ljudi koji su na vodećim položajima isti oni ljudi koji su bili protagonisti devedesetih. To je sad taj fenomen, tako da su devedesete ovde izgleda postale trajno stanje. Samo su bile primirene u jednom periodu. To ne prestaje i do te mere je postalo ubitačno da je pričati o likovnoj sceni u svemu tome suvišno. Ti ne možeš da napraviš likovnu scenu, a da nemaš uređeno društvo.

* A novi glasovi na političkoj sceni, daju li ti nadu?

- Ne, to je sve laž.

* Ni Saša Janković, ni... ?

- Ne, zato što pokazuju izuzetnu jalovost u ostvarivanju svojih političkih ciljeva. Pre Saše Jankovića je postojao Borko Stefanović, koji je osvojio 55. 000 glasova i čovek je pao u depresiju. Mislim, političku. Ali, čekaj čoveče, ti bi trebalo da imaš odgovornost prema ljudima koji su ti dali glas. Boljševici su posle revolucije bili tek 40. partija po jačini, ali su ušli u politički život i za šest meseci izveli revoluciju. O tome je fantastično pisao Limonov u jednom ogledu, gde se priča o tome kako su Lenjina na stanici u Sankt Peterburgu dočekali svi ti momci - Trocki, Staljin... Lenjin je bio od njih stariji jedno 15 godina. I kažu mu: "Evo, izvedena je revolucija, svrgnut je car", na šta im je Lenjin uzvratio da nikakva revolucija nije izvedena. Možda je došlo do obaranja carske vlasti, ali nije došlo do promene. Oni su mislili matori prolupao...

* Šta hoćeš da kažeš?

- Treba gledati kako se organizuje politički život, sa jasnom namerom i aktivnošću koja vodi ka nametanju sopstvenih političkih ideja i političke volje društvu. To je fenomen koji zaslužuje zaista ozbiljnu raspravu. Lenjin nije politički pao s Marsa. On je u tome bio 15, 20 godina, bio je čovek ideje i vizije. Nema politike u komforu. Ne možeš ti da živiš u komforu i očekuješ da će doći do političkih promena. Ti moraš sebe da staviš na jednu crtu gde ćeš biti meta, jer se politički protivnici sa tobom brutalno obračunavaju. Ta navodna priča o finoj, elegantnoj, civilizovanoj smeni vlasti... Pa, evo, imamo Španiju danas, gledamo šta se događa oko jednog referenduma. Svaka borba na svetu je klasna. Ja sa tim ljudima koji hoće da predvode ovdašnju opoziciju nemam apsolutno ništa zajedničko. Oni su klasno izvan mojih okvira, oni su intelektualno izvan mojih okvira a ideološki i da ne pričamo.

* Koja klasa su oni a kojoj klasi ti pripadaš?

- Oni su, svakako, vladajuća klasa.

* Oni su opozicija.

- Čak i kad su u opoziciji, oni su vladajuća klasa, odnosno, pripadaju političkoj klasi potpuno odvojenoj od realnosti.

* A ti?

- Ja pripadam radničkoj klasi. Samo što radnička klasa više nije u fabrikama. Ja pripadam klasi najamnih radnika. Sve što zarađujem, zarađujem kroz najam ili trgovinu. Nisam vlasnik, osim što sam vlasnik svog rada kao samostalni umetnik.

* Koliko je od onog Manifesta Autonomizma, koji potpisujete ti i Stevan Markuš, ostalo danas?

Sve je aktuelno, kao i Manifest populizma.

* U Manifestu Autonomizma pominje se "nežni totalitarizam". Šta vam to znači?

- Ha ha ha. To bi morala da pitaš Markuša, to je njegov deo. Nežni totalitarizam je utopijska vizija vladavine umetnika koji nameću društvu svoje standarde. Ali nežno... Nežni totalitarizam fluktuira u prostoru između Žan-Bedela Bokase i Sai Babe.

* U Manifestu postoji i gospodin Sveznajući cinik koji je, čini mi se, glavni akter i tvojih radova predstavljenih u Galeriji Haos?

- Opstao je.

* Ali opet, ima i taj deo u Manifestu u kojem ti i Markuš kažete da prihvatate sve delove svoje ličnosti, kao i da znate "da kada čovek hoće nešto da uradi, da se suoči, mora da pojede poneko govno" . Budući da si dugo na sceni, kada bi sumirao, da li je bilo poneko ili mnogo više od toga?

- Pa, svakakvih govana sam se najeo, ali kroz to se prolazi. Pazi, uvek je neka vrsta ratnog stanja. Uvek je front. Kao prvo, u kreativnom procesu ti ne znaš šta te čeka, ti možeš da imaš neku ideju o tome, ali od ideje do realizacije i načina na koji se to sprovodi, stoji ogroman neistražen prostor, kao front, gde imaš razna minska polja, žicu, i sve to treba proći da bi se došlo u konačnu konfrontaciju sa neprijateljem, a tvoj neprijatelj si ti sam, društvo i njegova očekivanja. Ti vodiš ogromnu bitku izdržljivosti u okolnostima koje ti uglavnom ne idu na ruku i što pre toga postaneš svestan, to ćeš imati jasniji put do cilja, ali ne i lakši. Sećam se kad su neki vrlo istaknuti kritičari pisali kako smo mi našli idealne formate za naše radove. To uopšte nije tačno. Mi smo formate za naše radove zamišljali kao monumentalne ali nismo bili u mogućnosti da ih izvedemo na taj način.

* Šta vas je sprečilo?

- Čitav niz okolnosti. To nisu bile osamdesete, nego devedesete. Znači, kako doći novca, kako investirati u produkciju, kako ona može posle da se skladišti ako nemaš ni prostor u kojem radiš. Mi smo obojica radili, svako u svom sobičku u kome smo do juče živeli kao tinejdžeri. Onda sam se silom prilika, posle tri godine mučenja, na poziv Milete Prodanovića, vratio na postdiplomske studije na Akademiju koje uopšte nisam imao u planu. Šta ću, moram, tamo imam makar neki prostor gde mogu da radim. Pa onda, usred toga dođu demonstracije koje sam morao da podržim, a nakon čega sam morao da pišem molbu pošto sam izgubio godinu dana. I tako, to su ta govna koja jedeš usput na razne načine.

* Da li su te dosad vrbovali političari?

- Zvali su me iz kabineta Dragana Đilasa da se pojavim na bini u gradu. Zvala me šefica njegovog kabineta, zaboravio sam joj ime. Rekao sam joj "naravno, zašto da ne", ali s tim što tražim da pre toga obavim razgovor sa Đilasom, od 15 minuta do pola sata, ne dužim, gde će on meni izneti svoje stavove o položaju savremene umetnosti, kulture i položaju umetnika, kao i šta misli da učini povodom toga. Ona je žena bila zblanuta. Prvo nije znala da li se ja zajebavam ili sam ozbiljan. Verovatno treba da očekujem neograničenu zahvalnost što su me se uopšte setili. Đilas je, pre svega, mlađi od mene, obojica smo se pojavili u slično vreme na devedesetdvojci. Znaš, sine, ti si političar koji treba da služi nekoj ideji i progresu, i mene zanima ne samo da li si ti deklarativno za to, nego i kako misliš to da sprovedeš. Hoću najnormalniji razgovor. Naravno, nikad me više posle toga nisu zvali....

* Da li si imao još neki poziv Demokratske stranke?

- Pre toga su me još zvali da radimo na pripremi plana o načinu na koji će se raditi u institucijama kulture a mi smo to proširili i na status umetnika. To je trebalo da uđe u konačni program stranke 2004, u vreme kad ju je Tadić preuzeo. Gojko Tešić, koji je bio tad na čelu stranke kada je reč o pitanjima kulture, nijednom nije došao da razgovara sa nama. Bilo je tu nekoliko vrlo ozbiljnih profesionalaca i napravili smo, mogu ti reći, izvanredni koncept vezan i za kulturnu politiku i kulturnu strategiju Demokratske stranke kao i za sve što to uključuje. Krenuli smo od baze, od položaja umetnika, generalno radnika u kulturi. Na kraju to uopšte nije ušlo u njihov konačni bilans. To je bilo tako ponižavajuće. Izašli smo sa kompletnim tekstom a oni to nisu ni pomenuli. Oduvali su nas kao da nismo ni postojali. A onda sam doživeo još jednu svinjariju u NJujorku 2010.

* Možda nije loše podsetiti šta se tada desilo.

- Niko od naših zvaničnika se nije pojavio na otvaranju izložbe Serbia - Frequently Asked Questions u Austrijskom kulturnom forumu i to iz nekih njihovih partikuliranih razloga. Pre svega, iza toga je stajalo Jeremićevo Ministarstvo inostranih poslova. A ta izložba je, inače, bila prvo zvanično institucionalno pojavljivanje savremene srpske kulture posle Crnog talasa 1969. godine. Bilo je dogovoreno da otvaranje bude u trećoj nedelji septembra kada se održava ta generalna skupština gde se skupe svi vladari sveta i drže govore. Austrijanci su baš pikirali da to bude na najvišem mogućem nivou pošto je to u okviru Austrijskog kulturnog foruma a svi strani kulturni centri u svetu su pod ingerencijom Ministarstva spoljnih poslova a ne Ministarstva kulture. Na diplomatskom nivou je to bila jako velika stvar a ovi naši su odigrali tako besramno, maltene je izbio politički skandal. Izložbu je trebalo da otvore dva predsednika - Hajnc Fišer sa austrijske strane i Boris Tadić sa naše. Na kraju se odustalo od toga na bilo kom nivou. Hajnc Fišer se pojavio dan po otvaranju a ovi naši mamlazi se nisu pojavili uopšte.

* Bilo je još problema u vezi sa tom izložbom.

- Jeste, „zašto se izložba zove Srbija FAQ?". Kao, to je Srbija fuck you, što naravno niko u Americi tako ne čita, pa je promenjen i naziv u Serbia - Frequently Asked Questions. Bio je problem i rad „Zašto ne govorim srpski" Fila Kolinsa koji je prethodne godine bio na Oktobarskom salonu. Sve je bilo toliko ponižavajuće. I zaista su tada pokazali monumentalno nepoznavanje politike i da su oni u njoj samo prolaznici.

* Zašto te ne zanima priča o kulturnoj strategiji?

- Zato što sam izgubio silno vreme u životu pokušavajući da se ustanove elementarni, profesionalni standardi i na tom putu sam video da mi zapravo nemamo ljude koji to mogu da sprovedu.

* Uskoro se otvara Muzej savremene umetnosti u Beogradu.

- Nije Muzej savremene umetnosti jedina stvar. Kad pričamo o zemlji, ne pričamo samo o Beogradu, nego o celoj državi. Ti imaš Beograd, delimično neku garnituru u Novom Sadu, sledeći grad po veličini je već nepostojeći na mapi. U institucionalnom smislu u Nišu nemaš nijednu ustanovu savremene umetnosti za koju možeš da kažeš da ti, kad se u njoj pojaviš, donosi ozbiljan umetnički kredibilitet – da dobiješ pristojan katalog, da uopšte postoji život savremene umetnosti koji se odvija na visokom nivou. U Austriji koja je zemlja naše veličine, recimo u Lincu, Bregencu, Gracu, imaš šta hoćeš. To ne znači da ovde prostori ne postoje. Prostori postoje ali su se urušili – strukovno, idejno, finansijski - tri osnovna elementa na kojima te institucije mogu da postoje. A jedina strategija u kulturi budžetskih institucija je da primaju platu. Ti si u stvari neko ko će besplatno da popunjava njihov program. To znači da mi već nismo u istom položaju - umetnici i oni kao radnici u kulturi koji su na državnom budžetu. Pogledaj, većina umetnika se uglavnom zapošljava u nastavi. Gro njihovog života prolazi u tome. A ti ne možeš da budeš istinski umetnički produktivan i aktivan ako se baviš nastavom. To su dva različita problema. Tebe može u životu da održava samo istinita produkcija. Kod nas je položaj umetnika katastrofalan i, onda, o kojoj kulturnoj strategiji mi pričamo?

Možda će zvučati najluđe

- Možda će ti zvučati najluđe, ali najznačajniji političari među Srbima uopšte nisu u Srbiji", kaže, između ostalog, Uroš Đurić , imajući na umu Dodika i Pupovca. "Oni vrlo dobro brane ono što zastupaju, a kod Dodika postoji ozbiljna politička veština koja je, ako ništa drugo, proizvod njegovog znanja. On je jedini školovan političar i jedan daroviti maher, koji je stručan i koji se bavi onim za šta se školovao, za razliku od ovih ovde. Mi smo ovde među političarima imali lekare, zubare, psihologe, drmatore, neke tralala biznismene, koji su kao bili garant zato što su se prethodno nakrali, da će to biti dovoljno, pa će se baviti politikom. Jok, brate. Kad su ušli u politiku, nakrali su se još više. Ja zaista ne vidim političara u Srbiji koji u ovom trenutku ima politički legitimitet. Meni su i Janković i Borko Stefanović vrlo interesantni ljudi, ali ja još uvek ne vidim njihov politički kredibilitet. Janković je bio blistav kao zaštitnik građana, ali dosad nisam video da ima snagu kao političar. Čak mislim da oni nisu spremni da idu u svom političkom kredu do kraja. Dodik ide do kraja. Možeš ti sa njim da se slažeš ili ne. I ja ne pričam o tome da li se meni sviđa šta on zastupa ili ne, nego me zanima rezultat koji se postiže. U tom smislu, mi ovde nemamo ozbiljnih političara.

povezane vesti

komentari (2)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

A@A

09. oktobar 2017.

Uroše! Dobra politička analiza. Saša Janković je ipak prepošten za politiku??? Ali je on jedina opcija.....?

X

09. oktobar 2017.

Kad bi bilo više takvih.. sa stavom iza koga je znanje.