Karl Markus Gaus: Zaboravljeni mostovi između naroda

Poznati esejista i putopisac čije delo nije moglo da promakne čitaocima koji pažljivo prate našu izdavačku delatnost, jer je još pre jedanaest godina, 2006, objavljeno na srpskom jeziku, na glasu je po izuzetno dobrom poznavanju Evrope, njene prošlosti ali i savremenog trenutka.

Knjiga o kojoj je reč jeste Evropski alfabet, izašla je u biblioteci Posebnih izdanja beogradske izdavačke kuće Zepter Book World, u odličnom prevodu jednog od naših najboljih prevodilaca sa nemačkog, Zlatka Krasnog. Krasni, na žalost, nije odavno sa nama ali njegov izbor Gausovog Evropskog alfabeta za objavljivanje pokazuje sa koliko je znanja birao i prevodio dela nemačkih autora i približavao ih ovdašnjoj kulturi.

Karl Markus Gaus (Salcburg, 1954), kome su roditelji 1945. iz Vojvodine došli u Austriju, u svojim esejističkim i putopisnim knjigama za koje je dobio niz vrlo značajnih priznanja (Evropska nagrada za eseje Šarl Vijon 1997, Počasna nagrada za toleranciju Austrijskog udruženja izdavača 2001, Vilenica 2005, Manes Šerber 2006…) prepliće „političke beleške, autobiografske izveštaje, filozofske refleksije, aforizme i pripovetke“, zapisao je Krasni. U Evropskom alfabetu razmatra niz tada aktuelnih, a danas još aktuelnijih tema i vešto povezujući prošlost, sadašnjost i budućnost kritički se odnosi prema Evropi ukazujući da ništa nije za veka dato, da su svi bezbrojni narodi na kugli zemaljskoj međusobno izukrštani i da je dovoljno samo zaviriti u prošlost i – pokatkad pognuti glavu u stidu. Ovaj austrijski pisac veruje da bi, ako bismo ga poslušali, svet postao tolerantniji i međusobno više povezan jer bi tada prevladale sličnosti, a ne razlike. Knjiga Evropski alfabet zasad je jedino Gausovo delo prevedeno na srpski, dok je u Hrvatskoj kontinuirano objavljivano već skoro dve decenije, pa je dosad izašlo pet njegovih knjiga u izdanju Durieux i Frakture: U šumi prijestolnica, Europljani u izumiranju, Europski abecedarij, Uništenje Srednje Europe i Oči Zagreba.

Dok se na srpski ne prevedu nove knjige Karla Markusa Gausa, izdvajamo neke teme kojima se u Evropskom alfabetu bavi, kako bi ovdašnji čitalac stekao sliku njegovih generalnih interesovanja: iseljavanje, Balkan, disident, tuđina, granica, domovina, identitet, Jugoslavija, susedi, nacija, nacionalizam, žrtva, jezička policija, dve Evrope…

Na nekima od njih su se bazirala i naša pitanja, koja smo, uoči dolaska u Beograd, postavili Gausu jer nam je bila želja da saznamo zašto misli da je Balkan za velike države predstavljao samo loptu za igru, šta kaže o neokolonijalizmu koji je odavno slutio a koji je zakucao konačno i na ovdašnja vrata, o predrasudama Evrope prema strancima, o tome da je stvaranje Jugoslavije bila uzvišena ideja koja se, na kraju, pretvorila u sopstvenu negaciju. I da nam otkrije šta mu se dopada u Evropi danas.

Najzad, i te kako, a za nas posebno zanimljivo, da nam kaže gde je saznao, kako piše u knjizi Oči Zagreba i o čemu je proletos govoreno u Zagrebu gde je bio povodom predstavljanja knjige, da je italijanski pisac Kurcio Malaparte priznao kako je izmislio da je kod Ante Pavelića na radnom stolu video korpu sa očima zarobljenika (uglavnom Srba), koje su im ustaše iskopale.

Pošto se Karl Markus Gaus pripremao za govor na otvaranju ovogodišnjeg Međunarodnog beogradskog sajma knjiga, sva su ta pitanja (mada na vreme, znatno ranije poslata) ostala otvorena. Zato uvaženog gosta iz Austrije čitaocima samo delimično približavamo ovim mini intervjuom, sa željom da jednog dana, kad bude opet došao u naš grad, popričamo ponovo i da, nadamo se na obostrano zadovoljstvo, napravimo novi intervju.

Do tada, u ovom ekskluzivnom intervjuu za Danas Karl Markus Gaus govori o onome što nam je najbliže: aktuelnom trenutku u Evropi i svojim razmišljanjima o današnjem vremenu.

* U knjizi „Evropski alfabet“ vrlo ste kritični prema Evropi. Da li vas to raspoloženje drži i danas?

– Da, naravno. Ali kad kritikujem Evropu to činim sa znanjem čoveka koji spoznaje da je ona vredna da se o njoj razmišlja, i koji veruje da se kritikom može samo poboljšati. Kome je jasno da stvari mogu da krenu nabolje, i da nisu zakovane za večnost. A danas? Danas ne želim samo da kritikujem ono što je ružno i što je imperijalističko u Evropi nego i da otkrijem šta bi svet propustio, i u čemu bi oskudevao da nema Evrope.

* Podsećate na hiljadugodišnje migracije samih Evropljana po celom svetu. Da li se slavna istorija Evrope zasniva na zaboravu sopstvenih seoba i muka?

– Iz moje perspektive apsolutno je nemoguće da se Evropa i migracija razdvoje. Evropa naravno, nije samo migracija, ali bez migracije od samog početka, ono što mi nazivamo Evropom ne bi postojalo. Ako mnogi Evropljani danas misle da je migracija jedino opasnost za njihov sveti kontinent, oni ne samo da negiraju evropsku istoriju već i Evropu samu.

* Rekla bih da ste danas, možda, najbolji poznavalac Centralne i Istočne Evrope. Vaši tekstovi otkrivaju istoriju i sudbine malih naroda, ukazujući da njihove vrednosti nisu ništa manje od vrednosti velikih naroda. Dopiru li vaše reči do ovih drugih?

– Hvala, ali ja ne mislim da sam takav čovek kakvim me smatrate. Ja sam austrijski pisac koji je zainteresovan za svet pa, samim tim, i za Evropu i države koje su u susedstvu sa mojom zemljom. Ono čime sam ja opčinjen jesu zaboravljeni mostovi između nacija, zemalja, kultura i naroda tih zemalja, a ono što primećujem – što me zapanjuje, a izrazito je – jeste to kako smo dugo i duboko uticali jedni na druge. Prema mom mišljenju, bogatstvo Evrope se zasniva kako na različitostima tako i na sličnostima.

* Citirate Krležu, i njegovu misao da je impozantna građevina evropske civilizacije sagrađena na kostima bezbroj pobeđenih evropskih naroda. Ipak, bogati i dalje odlučuju o sudbini siromašnih, a uveliko prisustvujemo novoj velikoj seobi, sada sa Istoka na Zapad. Slažete li se da su je izazvale velike sile, ponovo iz svojih sebičnih interesa?

– Bojim se, ne, siguran sam da je Krležina dijagnoza baš danas nepogrešiva. I, naravno, da je današnja masovna migracija uzrokovana egoizmom i glupošću moćnih. Zapadni svet je nagomilao krivicu i greške, ali on nije isključivo to: kritika onoga što su krivica i greške sve je jača, posebno u Evropi. Evropa je i jedno i drugo: kontinent koji sam sebe proglašava za sveca, i kontinent koji se samokritikuje.

* Ironično govorite o Evropi bez granica. Danas granice u vidu zidova ili žice postavljaju, ili njima prete Mađarska, Slovenija, Hrvatska, pa i vaša Austrija? Hoće li granice ikad nestati?

– U ovom trenutku to tako ne izgleda. Povratiti stare granice je luda nova moda. Ali, znate: Vremena se menjaju…

* Evropa, svakako, ima i mnogo dobrih lica. Koje osobine Evropljana posebno cenite?

– Sve stvari koje sam najviše cenio u Evropi su stvari koje u današnjoj Evropi moramo da branimo, jer one nisu nikada zasvagda osigurane. I jer, u vezi sa njima, postoje žestoke podele, a one su – pogledajte Poljsku – odvajanje države od religije što znači zahtev za versku slobodu, država blagostanja – pogledajte toliko zemalja, sloboda za umetnost, i sloboda medija – pogledajte Mađarsku…

* U knjigama često spominjete pisce iz ovih krajeva: Vladimira Arsenijevića, Dubravku Ugrešić, Miroslava Krležu… Dobro poznajete ex-yu književnost?

– Ne dovoljno dobro! Ali pisao sam o velikom broju književnika iz tzv. eks-Jugoslavije. To sam činio jer sam hteo da naučim više o svetu, a i zato što sam želeo da svet koji govori nemačkim jezikom ne bude tako samozadovoljan. Onima koje ste spomenuli ja bih dodao još pisaca o kojima sam pisao: David Albahari, Ivo Andrić, Bora Ćosić, Dragoslav Dedović, Zoran Ferić, Ivan Ivanji, Miljenko Jergović, Dževad Karahasan, Danilo Kiš, Mirko Kovač, Ivan Lovrenović, Slavko Mihalić, Robert Perišić, Vasko Popa, Vladimir Pištalo, Meša Selimović, Mile Stojić, Aleksandar Tišma, Stevan Tontić, Irena Vrkljan, Zoran Živković… I još o brojnim slovenačkim autorima. Na žalost, oslanjao sam se samo na prevode na nemačkom jeziku.

Poznati ste kao „flaneur“: opišite nam kakvo je to zadovoljstvo šetati po svetu i pisati o njemu?

– Uživanje je ići kroz nepoznato, i otkrivati sebe.